Rečenica „hoću da budem srećna“ zvuči kao nešto najprirodnije na svetu. Ali ono što pokazuje nauka, i ono što mnoge žene intuitivno osećaju, jeste da kada sreću pretvorimo u cilj koji mora da se ispuni, ona nam izmiče.
Psiholozi već godinama proučavaju paradoks koji kaže: što više težimo sreći, to smo nesrećnije. Istraživanje koje su sproveli Iris Mauss i saradnici pokazalo je da žene koje postavljaju sebi visoke standarde kada je sreća u pitanju, tipa „trebalo bi da budem srećnija“, „imam sve, zašto nisam zadovoljna“, češće doživljavaju razočaranje i nezadovoljstvo.
Drugim rečima, nije problem u želji da budemo srećne. Problem nastaje kada sebe počnemo da procenjujemo kroz prizmu te želje. Kada sreću shvatimo kao obavezu, svaki trenutak koji to „ne ispunjava“ deluje kao neuspeh.
Studija Zerwas i saradnika iz 2024. godine, sprovedena na više od 1.800 ispitanika, pokazala je da što više vrednujemo sreću, to se češće osećamo potišteno. Naše neprestano proveravanje „da li sam dovoljno srećna“ zapravo nas udaljava od onog što sreću čini stvarnom: od spontanosti, prisutnosti i neplaniranih momenata koji jednostavno jesu.
Zamisli da ideš na rođendan s očekivanjem da ćeš se fenomenalno provesti. I ne desi se to. Umesto da uživaš u onome što jeste, počneš da razmišljaš „šta nije u redu sa mnom“. I eto ga paradoks: što više pokušavaš da meriš sreću, to ti se više čini da je nemaš.
Sreća nije uvek prijatna
Jedno od najzanimljivijih istraživanja u poslednjoj deceniji (Tamir i saradnici, 2017) pokazalo je da sreća ne zavisi samo od prijatnih emocija, već od toga da li su tvoje emocije u skladu s tvojim vrednostima.
Drugim rečima: žena koja oseti bes zbog nepravde možda ne oseća „pozitivnu“ emociju, ali taj bes joj daje osećaj integriteta i smisla. I upravo taj osećaj povezanosti sa sobom stvara dublji oblik zadovoljstva, onaj koji nije prolazan.
Kad potiskuješ emocije koje nisu „lepe“ da bi izgledala srećno, trošiš energiju na održavanje slike. I što se više trudiš da deluješ dobro, to se zapravo osećaš praznije.
Glumljenje sreće ima cenu
Koliko puta si se nasmejala zato što „tako treba“, iako ti nije bilo ni do čega? U psihologiji se to zove „surface acting“ – glumljenje emocija koje ne osećamo, da bismo ispunile očekivanja okoline.
Istraživanje Hulsheger i Schewe (2011) pokazuje da žene koje se u poslu ili društvu često „pretvaraju da su dobro“ imaju veći nivo stresa i manju emocionalnu otpornost. S vremenom, to vodi iscrpljenosti i osećaju otuđenosti od sebe.
Nekim ljudima ovo „fingiranje sreće“ teško pada, posebno onima koji su skloni samokritici. Kod njih dolazi do kognitivne disonance – sukoba između onoga što osećaju i onoga što pokazuju. Kao da nosiš masku koja ti ne prija, ali se bojiš da je skineš.
Cena je hronični umor, unutrašnji nemir i osećaj da ti stalno nešto izmiče.
Kako smanjiti „cenu sreće“
Ne moraš da odustaneš od ideje sreće, ali možda treba da promeniš način na koji joj prilaziš.
Fokusiraj se na ono što radiš, ne na to kako se osećaš
Istraživanja pokazuju da su žene koje se fokusiraju na aktivnosti (hobije i odnose, doprinos zajednici itd…) zadovoljnije od onih koje stalno procenjuju svoje raspoloženje. Dakle: ne pitaj se „da li sam srećna“, nego „da li radim nešto što mi prija“.
Budi u skladu sa sobom
Kad znaš koje su tvoje vrednosti i ponašaš se u skladu s njima, čak i kada nije lako, osećaš unutrašnji mir koji je dublji od euforije.
Smanji potrebu da meriš i upoređuješ
Sreća nije trka. A upoređivanje je najbrži način da je izgubiš. Niko nije srećan 24 sata dnevno. To ne postoji.
Poverenje kao nova valuta sreće
Jedno od najvažnijih otkrića poslednjih godina govori o vezi između poverenja i blagostanja. Meta-analiza iz 2025. godine, koja je obuhvatila više od 2,5 miliona ljudi, pokazala je da žene koje imaju više poverenja (u druge, u institucije, u život), imaju i viši nivo subjektivne sreće.
Ne radi se o slepoj veri, već o nečemu jednostavnijem: manjem oprezu. Kada ne moraš stalno da proveravaš hoće li te neko izneveriti, oslobađaš prostor u glavi i telu za mir.
I što je zanimljivo, odnos je dvosmeran. Kada si srećnija, lakše veruješ. Kada više veruješ, osećaš se smirenije i povezanije. Tako nastaje krug u kojem sreća i poverenje hrane jedno drugo.
Sreća kao ton života, ne kao cilj
Svi znamo onaj trenutak kad kupiš nešto što si dugo želela, i nekoliko dana kasnije – ništa. To se zove hedonička adaptacija. I nije tvoja krivica. Naš mozak jednostavno ume da se navikne i na lepo.
Zato se sreća ne meri visinom postignuća ni brojem lepih dana. Više liči na ritam, smenu svetlosti i tame, na male trenutke mira koji se ponavljaju.
Kada prestaneš da juriš sreću i počneš da gradiš smisao, ona se pojavi kao nuspojava.
Dakle, koliko košta sreća?
Manje nego što misliš, ali se definitivno ne može kupiti nocem. Košta malo hrabrosti da budeš iskrena, malo poverenja da se prepustiš, i malo spremnosti da ne meriš sve.
Jer sreća, kad stvarno dođe, ne traži ništa. Samo da se pustiš.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
