Svi se ponekad tražimo i ne znamo gde se nalazimo u životu, ali ono što znam je da mi ne treba - guru.
Oduvek me je privlačila ta istočnjačka kultura i razne tehnike kojima oni održavaju svoje telo zdravim, um britkim i dušu čistom, poput joge, meditacije ili tehnika disanja. Čitala sam onako po malo o tim stvarima, nekim znamenitim ličnostima iz tih predela i taj pojam svesti o kom pričaju, uvek mi je delovao interesantno. Dosta tih knjiga je dostupno i kod nas, a fora je npr. da su mnogi čitali Ošoa – koji je stvorio svoj kult, bio prevarant, silovatelj i uključen u ubistva, a njegove knjige se i dalje prodaju.
Elem, imala sam problema sa anksioznošću, budila bih se usred noći u panici, izlazila sa ispita oblivena znojem i tražila sam odgovore u meditaciji. Svidela mi se ideja smirivanja uma i misli, te opuštanja nervnog sistema toliko da naučiš kako u određenim trenucima da smiriš sebe, a dalje i kako da drugačije doživljavaš stresne trenutke. Posebno pošto sam ja, kako kažu, odmalena bila nadrndano dete.
Po preporuci, naišla sam na jednu organizaciju, koja je nudila obuku, a cena je za studente bila 150 evra. Hajde dobro, dogovorim ja to i krenem. Zaista mi je prijalo, ljudi su bili skroz okej, svuda je bila slika njihovog gurua i onako delovalo je pomalo kao u filmovima. Ponedeljkom bi se okupljale samo žene i imale sastanke na kojima bismo gledale videe tog gurua kako priča, a kasnije bismo diskutovale o tim temama.
Pričalo se o svemu – stresu, ljubavi, prijateljstvu, seksu i onako, šta znam, svašta pametno je čovek mogao da čuje. Ono što mi se nije dopalo je što ‘mora’ da se meditira dva puta dnevno, doduše po dvadeset minuta, ali uz pranajamu (posebno disanje) i ‘izlazak’ iz meditacije, to bi trajalo i duže. Ko još ima toliko vremena i zašto ako striktno ne meditiram dva puta dnevno to nema isti efekat? S druge strane, nisam bila upoznata sa nivoima i obukama koji dalje postoje, jer kao, savladaš prvi stepen i super, meditiraš, i zaista prija. Dobiješ svoju mantru, koje se i dalje sećam, i zaista deluje. Dok ne počnu sa onim: „To ćeš saznati na višem stepenu”, „ovo predavanje je samo za ljude ovog ili onog stepena”…Tu je i petsto mejlova kada se ide na putovanja – za koja verujem da prijaju, jer se jede čista hrana, radi joga i meditira – ali meni je to sve nekako bilo previše. Istovremeno, i pomalo nipodaštavajuće, jer okej, nisam viši stepen, ali ne mora to toliko da se naznačava, jer se onda budi griža savest koja te tera da ideš dalje. I znam neke ljude koji su otišli baš, baš daleko, ali sa njima više čovek ne može normalno ni pričati.
Mene je sve to nekako počelo da smara, bilo mi je tu previše pravila i jednostavno nisam htela da odvajam dalje po 300 evra za svaki viši stepen. Ljudi jesu bili mili, ali nekako su mi previše opterećeni time šta je guru govorio, u svaku svoju životnu situaciju koju bi prepričavali bi ubacili ‘ali shvatam sada njegove reči’, dok bi učitelji iste te situacije objašnjavali opet ‘kroz njegove reči’ – kao da su svi sve znali napamet. A, ja ne volim napamet.
Elem, batalila sam. Na neko vreme. Meditirala sam sama sa sobom, na svoj način.
Pokušala sam ponovo
Par godina kasnije, prolazila sam kroz neke zdravstvene probleme, preispitivala smisao života i svoje postojanje i generalno sam bila nesigurna u sve na svetu. Osoba koja je prošla kroz slične stvari kao i ja, predložila mi je drugu organizaciju koja je za razliku od prve ‘mnogo opuštenija’, ‘priuštivija’ i jednostavno drugačije funkcioniše. Upisala sam kurs, meditacija je slična i podučavao nas je lik iz Beograda onlajn. Sve je delovalo top, prijalo mi je i zaista je bilo opuštenije. Pomenuli su mi da postoji učiteljica koja živi u manjem gradu, bliže meni, te smo se u jednom trenutku povezale kako bih se raspitala o tehnikama disanja – sledećem kursu koji sam želela da upišem.
Dosta sam čitala o tehnikama disanja, te koliko dobro deluju na naše sveukupno zdravlje i blagostanje, i baš me je zainteresovalo sve to. Kurs smo takođe imali onlajn i držala ga je guruova sestra (ovi ljudi su bar bili živi, za razliku od prvog gurua čije se reči i videi samo prenose, a on je umro davno). Prijale su te vežbe, bile su naporne, ali ono što mi je opet zasmetalo – to ‘mora’ da se radi jednom dnevno. A, ja ne volim ni mora.
Elem, kasnije sam pričala sa tom učiteljicom iz organizacije i s vremena na vreme smo imale onlajn okupljanja kako bismo vežbale disanje. Prijalo mi je, ali prosvetljeni ljudi su opet previše pričali o tome šta taj guru kaže, kako misli i nedostajalo mi je tu neko njihovo mišljenje i stav. Jeste, otkad praktikuju meditaciju i tehnike, manje se nerviraju, nisu toliko ljuti, stalno se smeju, ali meni, vođena prethodnim iskustvom koje nisam ni osvestila nego sam samo imala ružan osećaj, nešto tu nije prijalo.
Ubrzo je počelo sa – četvrtkom se viđamo, pa hoćeš se uključiti, ako se ne uključiš što nisi, poruke samo da me podsete da se viđamo tad i tad, a kad ću doći da se uživo upoznamo i na kraju – da li radim redovno?
Sve to me je davilo, a pazite, bilo je samo onlajn. Znači, ja svoje iskustvo i znanje nisam mogla da uhvatim, savladam i dalje primenjujem kako ja želim, nego je trebalo da pratim, budem uključena i u kontaktu konstantno sa tim ljudima.
Pritom, ne mogu da se obvežem ni da ću se viđati sa svojim najbližima jednom nedeljno, a ne sa njima. To jest ne ne mogu, ne želim.
Kada bi me pozvali, ja bih se nekad javila nekad ne, ali kada bih se javila redovno bi mi se nabijala griža savest što se ne javljam, i to onako kroz priču: ‘neko odvoji vreme da se javi tebi i da misli na tebe, jedino pošteno je da uzvratiš ili bar javiš da nešto ne možeš’. Hm, ne, jedino pošteno je da ako se meni ne javlja – ja se ne javim i tu je sav početak i kraj, ali nema veze.
A, da ne pričamo da kad završiš tehnike dobar je i ovaj sledeći kurs, pa i onaj tamo, pa vremenom dođeš do toga da plaćaš da ideš u Nemačku da ćutiš nedelju dana (što meni, nemojte me pogrešno shvatiti, zvuči odlično, samo kad malo razmislim – a šta radiš tamo ako ne smeš glasa da ispustiš), i na kraju ide se i u Indiju kod tog gurua. A, on mi ipak deluje kao neki matorac koji voli sledbenike i ja ne bih volela baš da budem u njegovoj blizini, ono na dva metra, kul je da čujem, ali da ga nešto ja tu sad upoznajem, baš me briga, iskreno.
Vremenom su prestali da zovu, grupni četovi su odavno na mjutu, a pronađe se kud po koja porukica da li sa slikom i moćnim citatom gurua, ili uz pitanje kako si, ali ne upuštam se previše.
Elem, ne znam da li su meni ti ljudi upropastili doživljaj svega toga, ili su možda oni svoju ulogu shvatili previše ozbiljno, ali sve u svemu meni je stvoren osećaj kulta. Blagog laganog kulta u kom ja ne želim da budem.
Tehnike disanja mi prijaju, kao i pranajama, te često pre ili nakon joge odradim isto. Meditacijama sam se vratila, ali na svoj način, kako, kad i koliko meni prija i da znate samo da Selena ništa ne mora.
I da, imam i novu mantru koju s vremena na vreme pevušim, a ide ovako: „Odjeb je lansiran, lagano plasiran, jer već san dovoljno izmasiran”.
***
Bonus video: Siva pustinjska oaza za lečenje raznih bolesti
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
