Niste sami, sve nas je više, ali važno je da znate šta se zapravo dešava.

Već godinama i kad sam najumornija odlazim u krevet jako kasno. Budim se rano, zbog posla, i da, svako veče mi se užasno spava i u osam i u devet i u 23h. Koliko god da sam umorna, budna sam bar do jedan ujutru. I znam da će mi biti teško da ustanem, da ću sutradan biti na pola snage, ali kažem sebi „baš me briga“ i nastavljam isto. Ne mogu da se pohvalim da to vreme koristim za nešto mnogo pametno, uglavnom gledam serije, jedem, čujem se sa prijateljima, završim neke stvari po kući.

I pošto je satnica spavanja već počela da me zabrinjava, počnem da guglam i provalim da za to postoji „dijagnoza“, to jest psihološko objašnjenje i da gomila ljudi iz celog sveta ima isti problem. Evo šta je o tome pisao BBC.

„Ema Rao je živela skoro tri godine po ozloglašenom kineskom ‘996 rasporedu’ – radila je od devet ujutru do devet uveče, šest dana u nedelji. Ona se preselila u finansijski centar Šangaj pre oko pet godina da bi radila za multinacionalnu farmaceutsku kompaniju. Posao joj je brzo preuzeo život.

‘Bila sam skoro depresivna, bez privatnog života.’ Posle smene, koja je ponekad uključivala i prekovremeni rad, imala je malu pauzu za jelo, tuširanje i odlazak na spavanje – ali je žrtvovala san da bi imala malo više vremena za sebe.

Često je ostajala budna dosta iza ponoći  – surfovala je internetom, čitala je vesti i gledala videe. Radila je zapravo ono što se naziva ‘osvetničko odlaganje spavanja’. Ova fraza se brzo  proširila na Tviteru nakon objave novinarke Dafne Kej Li. Ona je taj fenomen opisala ovako: Ljudi koji nemaju mnogo kontrole nad svojim dnevnim životom odbijaju da spavaju rano kako bi povratili osećaj slobode tokom kasnih noćnih sati.

Njena objava je pogodila centar. U gomili odgovora na taj tvit, našao se i odgovor Keneta Kvoka koji napisao: „Tipično od 8 do 8 u kancelariji, dođem kući posle večere i tuširam se oko 22:00, verovatno neću samo otići na spavanje i ponoviti istu rutinu. Nekoliko sati ‘mog vremena’ je neophodno za preživljavanje.“

„Želim da ukradem svoje vreme“ – Gu Bing

Jedan čovek iz provincije Guangdong – napisao je da je tokom radnog dana „pripadao nekom drugom“, a da je mogao da se „pronađe“ tek kada dođe kući. Osvetničko odlaganje spavanja bilo je tužno, napisao je, jer mu je narušilo zdravlje, ali i sjajno jer je dobio malo slobode.

Cela fraza prokastrinacije spavanja je možda bila popularizovana u Kini, ali fenomen koji je opisuje je široko rasprostranjen. Preopterećeni zaposleni širom sveta odlažu vreme za spavanje kako bi „ukrali“ malo dragocenog ličnog vremena – iako znaju da to nije dobro za njih.

Gu Bing, 33-godišnja kreativna direktorka u digitalnoj agenciji u Šangaju, često radi do kasno, a na spavanje ne odlazi pre dva ujutru.

„Iako sam sutradan umorna, ne želim rano da spavam. Stvarno mi treba to vreme. Želim da budem zdrava, ali su mi poslodavci oduzeli vreme. Želim da ukradem svoje vreme“, rekla je ona.

Osim dugih sati u kancelariji, drugi deo problema je to što moderni obrasci rada znače da je ljudima teže da povuku granice između posla i kuće, kaže Siara Keli, predavačica psihologije rada na Školi menadžmenta Univerziteta Šefild. Mejl i poruke znače da poslodavci uvek mogu da vas kontaktiraju.

„Zato se osećamo kao da smo uvek na poslu, jer posao može da nas pozove u bilo koje vreme“, kaže ona.

U knjizi Metjua Vokera „Zašto spavamo: Otključavanje moći sna i snova“, ovaj naučnik kaže: „Što manje spavate, kraće ćete živeti“. I iako svi znamo da su nezdravi obrasci spavanja pogubni, često i dalje ostajemo budni do kasno u noć.

„Ljudi su zaglavljeni, to je kvaka 22, jer kad nemaju vremena da se odvoje od posla pre nego što odu na spavanje, i to će verovatno negativno uticati na njihov san“, kaže kaže Keli sa Univerziteta Šefild.

Jedan sociolog rada iz Kenta smatra da su za sve krivi poslodavci. Rešavanje problema bi koristilo radnicima, ali i pomoglo da se osigura „zdravo, efikasno radno mesto“. Moguće, ali kad vratim film, moje odlaganje noćnog spavanja je počelo kad sam rodila dete, a to je bilo baš mnogo odavno. Ma koliko umorna bila, jer se noću beba budila milion puta, ja bih umesto da legnem u 22h i odspavam bar dva, tri sata dok ne počne „žurka“, ostajala budna sve do prvog kmee jer njegov prvi večernji san je bilo jedino „moje vreme“. Posle je sličan sistem bio s poslom i bezbroj drugih obaveza…Kad sve utihne, to je vreme za mene. I baš se čudim što su mi dok pišem ovaj tekst kapci teški i sve vreme zevam.