Ona je blaga, smirena i skromna, a uz to prepoznatljiva po aspirativnom skandi-šik stilu. Renate Reinsve je otprilike onoliko daleko od arhetipskog čudovišta slave koliko možete da zamislite.
Norveška glumica Renate Reinsve je 2021. bila u Kanu, gde je prethodne večeri premijerno prikazan film „Najgora osoba na svetu“. Film Joakima Trira, koji prati Juliju, mladu ženu na hirovitom, ali beskompromisnom putu potrage za smislom i srećom, bio je prvi u kojem je Reinsve ikada imala glavnu ulogu. Tokom projekcije pala je presuda: „Ovaj film je sjajan, ali ja sam užasna!“ Nekoliko sati kasnije suočila se s mogućnošću da bi mogla biti jedna od najvećih glumica svoje generacije. Kada je pročitala u štampi da su za nju napisali da je „zvezda rođena“, bilo joj je to, kako kaže – previše za obradu, pa je samo počela da povraća. Cela njena slika o sebi i o tome šta može da uradi promenila se istog trenutka.
Reinsve je potom osvojila nagradu za najbolju glumicu na festivalu. Njena uloga je kasnije ušla u uži izbor za BAFTA nagradu i čitav niz drugih priznanja (sam film je dobio dve nominacije za Oskara). Ta priznanja su svakako pomogla njenom samopouzdanju, ali je 38-godišnjakinja znala da ne sme dozvoliti da joj slava udari u glavu.
„Bila sam potpuno preplavljena, a onda sam sela sa tim osećajem i rekla sebi: U redu, moram nekako da držim distancu prema ovome. Ne smeš previše lično da shvataš kritiku, ali ne smeš ni pohvale“, priseća se.
Smirena, skromna i aspirativno skandi-šik u braon teksasu i crnim mokasinama, Reinsve je otprilike onoliko daleko od arhetipskog čudovišta slave koliko možete da zamislite, piše The Guardian. Ipak, njena gluma je istovremeno nepretenciozno živahna i duboko slojevita. Sam njen osmeh je portal u čitav jedan unutrašnji univerzum.
Sentimental Value
U maju su se Trir i Reinsve vratili u Kan sa filmom „Sentimental Value“, duhovitim, tužnim i ambicioznim ostvarenjem o tenzijama između porodice, umetnosti i ljubavi. Ona tumači Noru, depresivnu glumicu čiji otuđeni otac, filmski reditelj (Stelan Skarsgor), nonšalantno ponovo ulazi u njen život mašući poluautobiografskim scenarijem koji je napisao za nju. Kada ogorčena Nora odbije ulogu, on angažuje nadolazeću američku zvezdicu Rejčel (El Faning), dok istovremeno nastavlja da uznemirava Noru i njenu sestru Agne svojom ekscentričnom pojavom.
Tokom snimanja, Reinsve se namerno uverila da film nikada ne može da dostigne „Najgoru osobu na svetu“. Do Kana je bila „potpuno otvorena za sve, jer je zaista teško proceniti da li je nešto dobro ili ne dok si sam u filmu“. Sentimental Value je ipak lepo, razarajuće, tematski bogato međugeneracijsko remek-delo koje je na kraju osvojilo Veliku nagradu žirija, izazvalo mnoštvo oskarovskih spekulacija za Reinsve (koja je već dobila nominaciju za Zlatni globus za najbolju glumicu) i, navodno, dobilo 19-minutne ovacije, treće najduže u istoriji Kana. Kako je bilo proći kroz to? „Samo osećaš da ti je lice ukočeno od tolikog osmehivanja“, kaže Reinsve, potpuno svesna apsurda.
Poput Julije, i Nora je napisana posebno za Reinsve od strane Trira i njegovog saradnika Eskila Vogta. Da li to znači da su ti likovi zapravo zasnovani na njoj kao osobi? Sa Julijom – koju glumica opisuje kao „bezbrižnu, melanholičnu, ali naivnu“ – bilo je određenog preklapanja. Trir piše nešto od onoga što je video, objašnjava ona. Jedna paralela je posebno upadljiva. Nora nije samo glumica – ona je velika riba u malom jezeru norveškog pozorišta, kojoj jedan reditelj stvara film jer veruje da zaslužuje uspeh na mnogo većoj skali.
Bila je čudno dete
Reinsve je odrasla u zabačenom delu Norveške, čak ne ni u selu, već samo na putu sa nekoliko kuća u šumi, gde se uvek osećala kao da ne pripada. Bila je čudno dete, veoma zainteresovano za sve što ima veze s egzistencijalizmom (kasnije se povezala s Trirom oko toga što su oboje bili „sentimentalni i melanholični previše rano). Dok su se njeni vršnjaci u predtinejdžerskom uzrastu onesvešćivali zbog Backstreet Boysa, ona je tajno slušala Pink Floyd. Tako je znala da traži nešto drugo. Našla je nagoveštaje toga u holivudskim ikonama poput Dajane Kiton, koja je učinila da se neobične devojke osećaju prihvaćeno, i Dejvida Linča, čije ju je prihvatanje podsvesti fasciniralo.
„Kroz filmove sam zaista pronašla svoje prijatelje“, rekla je.
Mladost ispunjena odbacivanjem
Stvarni život, međutim, nije imao toliko smisla. Glavna tema mladosti Reinsve bila je odbacivanje. Redom su je zamolili da ode iz izviđača, porodične građevinske firme („nikada nisam mogla da sledim pravila“); porodične kuće („bila sam, blago rečeno, previše drugačija od svoje majke“); i na kraju iz škole. Do tada je imala 16 godina i živela je sama.
„Nisam uspevala da pronađem način da organizujem svoj život. Nisam imala veštine. Tako da se ne bih pojavila ako bih prespavala, i bila sam pomalo divlja“.
Gluma je dugo bila način da podsvesno obrađuje društvenu dinamiku s kojom se mučila. Kada je imala devet godina, Reinsve se pridružila omladinskom pozorištu udaljenom pola sata vožnje, gde je njen talenat bio potvrđen.
„Kada sam imala 14, neko je došao iza scene sa karticom i rekao: ‘Treba da se prijaviš za pozorišnu školu.’“ Pomisao da živi od glume izazvala joj je leptiriće u stomaku.
Ali prvo je pobegla od svega. Sa 17 godina završila je u Edinburgu. Zaljubila se u grad dok je sa svojom pozorišnom grupom nastupala pred malobrojnom publikom u okviru festivala Fringe (plus, letovi su bili jeftini, a ona nije imala novca). Da bi se izdržavala, radila je duple smene u hostelu-restoranu-baru, mestu okupljanja međunarodnih putnika. Volela je da bude izložena različitim kulturama i uživala je u partijanju, ali joj engleski nije bio sjajan i mučila se da razume britanski humor. Po povratku u Norvešku, Reinsve je studirala dramu i narednu deceniju gradila ime na sceni. Norveško pozorište je, kaže, zaista dobro – visokoobrazovno, avangardno i tesno povezano sa institucijama u Berlinu – ali je ubrzo počela da oseća kao da je zapela u ćorsokaku.
„Radila sam to toliko godina, to je fizički vrlo naporan posao i sarađivala sam sa toliko sjajnih reditelja. Rekla sam sebi: U redu, mislim da sam završila.“
Htela je da bude stolar
Nije dobijala ni filmske ponude koje su je zanimale, pa je odlučila da radi nešto drugo. Razmišljala je o prekvalifikaciji za stolara, pošto je uživala u renoviranju zapuštene kuće koju je kupila i da se odrekne glume. Nije ni slutila da je Trir uveliko pisao nešto baš za nju. Reditelj je bio uveren u njen superzvezdani potencijal još od njenog kratkog pojavljivanja u njegovom hvaljenom filmu Oslo, 31. avgust iz 2011. godine, i bilo mu je neshvatljivo da skoro deceniju kasnije i dalje stoji na pozorišnim daskama. Jedan ili dva dana nakon što je odlučila da prestane da se bavi glumom, Joakim je pozvao zbog uloge Julije.
U filmu Sentimental Value Reinsve se kroz Noru vraća svojim pozorišnim danima. Čak je uspela da ostvari dugogodišnji san da igra Hamleta (iako te scene nisu ušle u konačnu verziju filma). Iako je generalno oprezna prema improvizaciji, napravila je neke izmene u scenariju.
Uprkos interesovanju iz SAD (prošle godine je igrala i u seriji Presumed Innocent na Apple TV-ju, uz Džejka Džilenhola), Reinsve izgleda ostaje u Skandinaviji. Prošle godine je predvodila film Armand u režiji Halfdana Ulmana Tendela, unuka Ingmara Bergmana i Liv Ulman, a nedavno se ponovo udružila sa Stenom u predstojećem filmu Fjord, o rumunskim imigrantima u Norveškoj.
Ključno je da je, nakon detinjstva ispunjenog otuđenošću, Reinsve sada u samom središtu zbivanja – oslonac filmske industrije svoje domovine i slavljena glumica na svetskoj sceni.
„Ne znam šta je ovo osećanje…“, kaže, sa iskrenom nevericom i jednim od svojih prepoznatljivih višedimenzionalnih osmeha. „Osećaj da ne možeš da veruješ da se konačno osećaš kao da negde pripadaš.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
