Stanislava Pešić je zahvaljujući seriji "Pozorište u kući" postala najpopularnija glumica ex Jugoslavije. Iako je delovala kao krhka nežna plavuša, Stanislavina neobična životna priča otkriva da je bila jaka i svoja.
Stanislava Pešić je rođena u Beogradu, a pohađala je Osnovnu školu „Vuk Karadžić“. Rođena sestra joj je političarka Vesna Pešić.
„Nisam bila ni mirna ni povučena. Naprotiv, uvek sam volela da se tučem. Organizovala sam boks mečeve i rvačka takmičenja, iz kojih sam izlazila kao poražena strana. Uopšte, detinjstvo pamtim po posekotinama i modricama, zavojima i flasterima“, rekla je o svom detinjstvu Stanislava.
Kao devojčica posebno je bila vezana za svoju baba Desu iz Zaječara.
„Tatina plata bila je mala i, za razliku od druge dece, mi nismo imale da jedemo med, već smo užinale mast i hleb. Uletiš u kuću, baba namaže mast na hleb i trk napolje. Priznale smo da nas je sramota što mi jedemo mast, a druga deca med. Sutradan, baba koja se teško kretala, došla je do šetališta i izdaleka, koliko je grlo nosi, povikala: Vesna, Mirjana, Staša, užina! Meda i ’leba! Pojurile smo kao bez duše, a baba nam je uvalila topao hleb u ruke i rekla: Trčite dok se ne slojani, nikom ne daj da proba, jedite brzo! A samo je zagrejala hleb, mast se istopila i mi smo dobile ‘meda i hleba’“, pričala je Stanislava Pešić.
Od tinejdžerskih dana je želela da glumi, a kada je kao gimnazijalka htela da upiše glumu njena majka je od komisije tražila da je obore. Kada je došla na prijemni, pitali su je koje se ribe gaje u Prespanskom jezeru, a kada je odgovorila da ne zna, rekli su joj: „Vi želite da budete glumica, a ne znate koje ribe žive u Prespanskom jezeru!“
Nakon studija glume na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu angažovana je u Narodnom pozorištu. Imala je 60-ih nekoliko glavnih rola u filmovima, ali najveću slavu joj je donela uloga Olge u seriji „Pozorište u kući“.
„Žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u Ljubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja. Publika nas je sve podjednako volela: kamiondžije su lepile moje slike, a vojnici Ljiljane Lašić“, rekla je tim povodom.
Kako je izjavila u jednom intervjuu – obožavala je slaninu i čvarke, nije volela da vežba, ali je važila za jednu od žena sa najboljim stilom u Jugoslaviji. Zbog suve kože nikada se nije umivala, lice je čistila isključivo mlekom za skidanje šminke, a rekla je i da je za njen besprekoran ten ključan san.
„Grize me savest kad vidim kako ništa ne žrtvujem lepoti. Mnogo više polažem na toaletu“, rekla je u intervjuu za „Praktičnu ženu“ 1966.
Na Televiziji Beograd Stanislava je radila i kao voditeljka programa za decu.
Godine 1992. obolela je od raka. Poslednje godine života, dok se borila sa bolešću, ostale su zapisane u njenom dnevniku, pretočenom u knjigu „Devetnaest društvenih igara“ koja je objavljena nekoliko meseci pred njenu smrt. Svojoj deci je tokom bolesti pisala i oproštajna pisma.
O sebi je napisala da je „sve pogrešno odigrala, bila neodlučna kada je trebalo da bude odlučna, uverena da je ružna onda kada je bila najlepša“.
Umrla je 1997. u 56. godini.
Iza sebe je ostavila dva sina – Peru i Ivana. Njen sin Ivan bio je u braku sa glumicom Vanjom Ejdus sa kojom ima ćerku.