"Iz tvojih ruku smrt mi neće biti teška…"
Ana Marija Kraus Karadžić je bila supruga Vuka Stefanovića Karadžića, reformatora srpskog jezika. Bila je požrtvovana supruga i majka i svom mužu je pružala veliku podršku. Ana je upoznala Vuka u Beču kao vrlo mlada i potom sa njim dobila čak 13 dece. Nažalost, mnoga su preminula. Vuk je često, mesecima, bio na putu, sakupljao narodnih pesama i umotvorina za svoje zbirke, a ona je decu podizala sama, često bez novca da kupi ono najosnovnije za život, negovala, plaćala lečenje dece i često ih sama sahranjivala. U jednom trenutku trebalo je da se presele u Beograd, ali ona to nije htela. Nije želela da dođe u Srbiju i da živi pod uticajem turskog carstva, pa su se privremeno preselili u Zemun koji je bio pod austrougarskom vlašću. Živeli su u siromaštvu. Ana Marija je podnosila nemaštinu, iako je bila iz bogate kuće. Bila je velika podrška svom suprugu, a koliko ga je volela, pokazuje i njeno pismo u kom govori zašto ne želi u Srbiju.
„Teško mi je kad pomislim da treba sa svojom jadnom decom da živim sa one strane; više volim da me smrviš skupa sa ovim plodom koji nosim pod srce; zgazi me nogama kao crva koji zna samo da se grči, ali ne može da pomogne sebi! Znam da će se tvoj bes na meni iskaliti, jer ne mogu da ispunim tvoju želju, ali ne mogu samu sebe prisiliti, stoga ti kažem da mi se osvetiš ako misliš da sam zaslužila. Iz tvojih ruku smrt mi neće biti teška… Gajio si uvek preveliku ljubav prema svojoj otadžbini. I ja volim tvoju otadžbinu, jer volim tebe. Ali možeš i sam uvideti da ja u tvojoj otadžbini ne mogu da živim, naročito pod današnjim okolnostima, među ljudima koji govore drugim jezikom, imaju druge navike, običaje i veru… Moje se srce neće smiriti dok mi ne obećaš da me nećeš voditi u Tursku, čak i kad bi me tamo i knjeginjom načinio. Više volim da budem ovde, makar i među poslednjim ženama. Za sada jedino želim da krenem tebi na nekoliko meseci, radi dogovora o mnogim stvarima, ali te zaklinjem našom ljubavlju i vernošću, da mi u vreme mog porođaja dozvoliš da se vratim…“, piše Opanak.rs.
Ana Kraus je u Beogradu bila 1858. godine, u svojim poznim godinama, prilikom venčanja kćerke Mine i Alekse Vukomanovića, mladog profesora Liceja. Tada je sa Vukom otputovala u Tršić do njegove rodne kuće i poklonila se na mestu porodičnog ognjišta. U Beograd se preselila krajem 1859. godine. Sledeću godinu provela je pored ćerke Mine, koja je tad već bila udovica i gajila je malog sina.
Vuk joj je testamentom ostavio imanje pored Loznice, koje će kasnije zbog kockarskih dugova prodati sin Dimitrije. Posle Vukove smrti porodicu su sačekali dugovi iz štamparije u Beču u kojoj je Vuk štampao knjige i Ana je morala da prodaje Vukove medalje.
Ana Kraus doživela je 1868. godine moždani udar i do smrti 1876. godine negovala ju je kćerka Mina. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Centralnom groblju u Beču, piše kaleidoskop.
Iako sa nedovoljnim obrazovanjem, Ana je na svoj način, pratila Vuka u njegovim intelektualnim podvizima. Bila je posvećena porodici, deci i domaćim dužnostima. Savremenici je opisuju kao smernu, tihu ženu pravednog srca, vrline i razuma.
Sam Vuk je govorio da ne bi postao književnik da nije bilo Kopitara, štule i Ane.
BONUS VIDEO: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
