Nives Celzijus se bori za pravdu zbog zločina nad svojom ćerkom

Podeli:
Foto: Antonio Ahel/ATAImages.

"Prijavili smo policiji i identitet devojke sa videa."

Aplikacije za uređivanje i montažu slika i videa su sve dostupnije i lakše za korišćenje, pa se sve češće među maloletnicima šire lažni seks-snimci u kojima dolazi do zamene identiteta, a žrtvi se nanosi ogromno sramoćenje. Dolaskom Deepfakea na vrlo jednostavan način se raznim digitalnim alatima može napraviti montaža lica na neku eksplicitnu fotografiju ili video.

O ovoj teškoj i delikatnoj temi progovorila je spisateljica i pevačica Nives Celzijus, pre svega hrabra i ponosna mama koja se poslednjih meseci kao bori kao lavica za pravdu, mir i spokoj u svom porodičnom odmu.

„Šta biste učinili da zaštitite vlastito dete? A šta biste preduzeli da zaštitite tuđe? Savet­ovali su me da ćutim. Ćuti i proći će. Uvek tako kažu. Ništa neobično u svetu u kom očekuju da žene ćute. Ako ne ćute, nisu po merilima sveta. Ponekad zaista prođe, ljudi su zaboravljivi, čak i kada je u pitanju ono loše za druge, što prilično rado pamte. No čak i ako svet zaboravlja, žrtva pamti. S vremena na vreme kopa po traumi kao po krasti i rana se nikad ne zaceli. Svet  je baš briga za njihove rane. Saosećaju samo oni koji su im podlegli. No i oni ćute. A mene guši ćutnja. Smestila se tu na moja pleća poput nepremostivog tereta i ne da mi da dišem ni živim bez tog bremena krivice. Krivice što ćutim. Možda kada ne bismo ćutali, kada bismo poslušali i ne tražili krivicu u žrtvama, možda bismo imali i manje zločinaca i manje ranjenih. Ako ćutimo, znači li da prihvatamo ‘krivicu’ žrtve ? Sramimo li se žrtava? One su nam podsetnik koliko smo moralno ruinirani. Pre manje od godinu dana kibernetički zlostavljači pustili su video snimak neke devojke za koju su tvrdili da sam ja. Potpuno je bilo nevažno što ne postoji nikakva sličnost osim što smo ženskog spola. I premda zbog nedostatka sličnosti kod većine video nije izazvao nikakvu reakciju, uvek se nađu i oni zlonamerni koji radije veruju ‘istini’ koja je njima poželjnija. Uo­stalom, zahvaljujući toj ciljanoj grupi, kibernetičko zlostavljanje i opstaje. I dok sam se grozila koliko smo mi žene izložene i nezaštićene, za razliku od muškaraca čiji se integritet puno ređe napada istim metodama, dogodilo se ono nezamislivo. Naivno verujemo da i zlostavljači imaju nekih skrupula. Nemaju.

Samo koji mesec nakon, isto zlo zadesilo je moju četrnaestogodišnju kćer. Svestan si da postoje bolesni umovi, moralne spodobe sposobne za nedela potpuno nepredvidiva običnom čoveku, no u ovakvim slučajevima potpuno su nemoćni bez podrške mase. Nije toliko šokantno što postoji zlostavljač koji iz puke zabave ili nekog drugog motiva počini ovakvu cyber prevaru. Šokantno je što je uz pomoć mase zločin postao viralan i opasan za žrtvu. Ko su ti ljudi koji pogledavši snimak za koji smatraju da je u pitanju maloletna pornografija ne reaguju prijavivši ga policiji, nego ga distribuiraju dalje novim kontaktima? Ako i nisu znali da je posedovanje, distribuiranje i svesno pristupanje takvom sadržaju putem informacijsko‑komunikacijskih tehnologija kazneno delo, gde je zakazao njihov moralni kompas? Ne, to nisu činila deca koja su eventualno propustila ‘Trinaest razloga’, potpuno nesvesna kakvu opasnost za žrtvu donose njihovi postupci. Za široku dostupnost tog zlostavljačkog materijala zaslužni su uglavnom odrasli. Mnogi od njih su i sami roditelji. Deca im nisu svetinja ako su tuđa. Deca javnosti poznatih osoba očito ne zaslužuju biti samo deca. Deca roditelja koji im možda nisu simpatični takođe ne zaslužuju biti deca. Neki su rado i podelili mišljenje opaskom “sama si kriva”, verovatno misleći da ako se kojim slučajem nekome ne sviđa majčin stil odevanja ili očev izbor fudbalskih klubova, onda je potpuno opravdan pokušaj uništavanja života dece.

Tužno je da postoje ljudi koji mogu pronaći opravdanje za zlostavljanje dece. Dino i ja zločin smo prijavili policiji, kao i identitet dvadesetdvogodišnje devojke na snimku, nesvesni kakve nas sve peripetije očekuju. Budući da video nije autentičan, na njemu nije naša kći, što znači da ne posedujemo konkretan dokaz koji upućuje na to da je počinjeno neko kazneno delo. Sledećih dana pokušavali smo doći do dokaznog materijala koji sugestivno stvara dojam da je na snimci četrnaestogodišnje dete. Srećom, ljudska arogancija, pakost i zluradost ljudi u ovom slučaju bili su i od koristi pa sve kontakte onih koji su se javljali s ciljem da provociraju potvrđujući posedovanje neprimerenog sadržaja i povezujući ga s maloletnim detetom prosledili smo policiji, napokon pribavivši dokaz koji potvrđuje kazneno delo zloupotrebe identiteta maloletne osobe.

Verovatno nikad nećemo doznati ko je bio idejni pokretač tog zlodela, ali nadam se da će prijavljene osobe kao saučesnici u ovom cyber zločinu poslužiti kao primer i da će pravda barem delimično biti zadovoljena. Znam, ovim priznanjem učinila sam decu još izloženijom, reći će mnogi. No ćutnjom ne samo da stvaramo privid kako je jedino žrtva ta koja bi trebala biti posramljena, nego i prećutno podstičemo počinitelje dajući im saglasnost da nastave sa zlodelima i zajedničkim snagama činimo ih prihvatljivim. Danas moje dete, sutra vaše. Zločin ne sme biti prihvatljiv. To što je počinjen klikom na tastaturi ne umanjuje težinu kaznenog dela. Možda nije bio vaš izbor primiti zlostavljački sadržaj, ali vaš je izbor što ćete učiniti s takvim sadržajem. Vaš je izbor hoćete li postati saučesnici u zločinu ili ćete biti čovek. Takođe, to što možda niste prvi u tom cyber zločinačkom lancu, ne čini vas manje odgovornim. Uostalom, čiji je moral više zakazao? Osobe koja je znala da nije u pitanju maloletnička pornografija, ali ju je distribuirala ili onih koji su verovali da je reč o detetu i nastavili s distribucijom?

I sama sam se borila s demonima i moralnim dilemama. Dete mi je proživljavalo agoniju, živela je u suzama i strahu. Jedne večeri pitala me: “Mama, zašto mi ne pomogneš. Imaš gotovo milion pratioca na društvenim mrežama, samo treba da kažeš pravo ime devojke. Njen je video i tako na internetu, moći će da ga pogledaju u celosti, da vide njeno lice,  da vide da to nisam ja.” Bila je u pravu. Samo dve reči i čak ni oni najpakosniji umovi ne bi mogli  da ignorišu istinu. Ali opet, bez obzira na to što je video postojao na platformama za odrasle, gde se verovatno i rodila ideja za skraćivanjem i zloupotrebom imena moje kćeri, kako je vreme prolazilo, tako su u meni rasli sumnja i strah da ti video snimci nisu tamo uz dovolu devojke.

Činilo mi se da je u pitanju osvetnička pornografija i iskreno se nadam, ako je to slučaj, da se nakon moje prijave policiji odvažila i sama da prijavi aktere sa snimke te da će mogući počinitelji snositi posledice. Nije to bio Sofijin izbor, ali bio je jedan od meni najtežih izbora u životu i mrzila sam što su me ljudi što svojom zlobom, što nepromišljenošću, neznanjem naterali da biram između vlastitog i nekog meni nepoznatog, ali ipak nečijeg deteta. Ne znam jesam li ispravno postupila, ne znam hoće li mi moje dete jednom zamerati zbog izbora i što sam nauštrb nje pokušala barem delimično zaštititi dostojanstvo nepoznate žene. Ponavljam, moja odluka bila je teška, ali zato vaš izbor kada sledeći put dobijete neki zlostavljački sadržaj ne bi trebao biti. Nije toliko teško odabrati biti čovek, ne pogledati, izbrisati snimak i ne distribuirati ga. Ne bi trebala biti teška odluka ne stvarati nove žrtve čineći zlo deci, ženama, ljudima. Možda je ponekad i teško biti savršeno dobar, ali nama ne bi trebalo biti teško ne biti zao,“ napisala je Nives u svojoj objavi, a preneo je je hrvatski Story.

***

Bonus video: Radmila Petrović o roditeljstvu

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Instagram