Bojana Nikitović svojim radom i stavovima dokazuje da je jedna od najvažnijih kostimografkinja u međunarodnoj filmskoj industriji, čiji se rad ceni i u najvećim holivudskim produkcijama.
Bojana Nikitović, jedna od najistaknutijih kostimografkinja Srbije, rođena je 25. maja 1964. godine, a ostvarila je izuzetnu karijeru u pozorištu, filmu i operi. Njen rad obuhvata više od 39 filmskih i televizijskih produkcija, 113 pozorišnih predstava, 5 opera i 4 baleta. Nikitović je poznata po svom istančanom ukusu i inovativnom pristupu dizajnu, što joj je donelo mnogobrojne nagrade, uključujući „Sterijinu nagradu“ za najbolji kostim i više priznanja Udruženja primenjenih umetnika Jugoslavije
Njeno ime sve češće odzvanja u svetu filma i proteže se preko svih kontinenata. Njena priča nije samo priča o profesionalnom uspehu, već i o upornosti, strasti i talentu koji su joj omogućili da oblači najveće zvezde Holivuda, stvarajući autentične vizuelne identitete za neke od najpoznatijih filmskih likova.
Poreklo i inspiracija
Bojanina porodica, posebno jake žene s majčine strane, bile su njen prvi uzor i inspiracija. „Vera i Voka, moje bake-tetke, obeležile su moje detinjstvo. Vera je bila pravi renesansni lik – pisala je romane pod pseudonimom, slikala, pevala i kuvala s bisernom ogrlicom oko vrata. S druge strane, Voka, modna ikona, bila je moj prvi pravi uzor. Njihova samostalnost, stil i energija oblikovali su me kao osobu.“
Porodica joj je prenela ljubav prema umetnosti, ali i nepokolebljivi duh. Njena tetka Drakče, koja je završila tekstil na Primenjenoj umetnosti, imala je poseban uticaj na Bojanin profesionalni put. „Kada se okupimo, sve pršti od energije! Moje detinjstvo je bilo obeleženo ovim jakim, posebnim ženama koje su oblikovale moj pogled na svet.“
Bojana je odrasla u porodici u kojoj je njen otac Dragan Nikitović (1930-1997), bio ikona sportskog novinarstva, dok je njena majka Vojislava bila stub porodice i stalna podrška. Zbog očeve slave, Bojana nije imala idole među poznatim ličnostima, već je odrasla u toplom, porodičnom okruženju koje joj je omogućilo da razvije svoju kreativnost i ljubav prema umetnosti. Kako sama kaže, detinjstvo je provela u domu ispunjenom druženjima i ljubavlju, što je oblikovalo njen pogled na život.
Njena karijera u umetnosti nije bila bez prepreka. Po završetku osnovne škole, Bojana je bila odlučna da postane kostimografkinja. Iako je naišla na predrasude kao „Nikitova ćerka“ pri pokušaju da upiše Fakultet primenjenih umetnosti, nije odustajala. Nakon što nije bila primljena u prvom pokušaju, provela je godinu dana učeći engleski i italijanski, a sledeće godine je uspela da se upiše na fakultet.
Njen prvi profesionalni posao bio je u Jugoexportu, ali je ubrzo dala otkaz kada ju je pozvao Egon Savin da obuče glumce za predstavu Laža i paralaža u Srpskom narodnom pozorištu. Ovaj posao označio je njen ulazak u pozorište, gde je brzo stekla reputaciju. Radila je sa velikim imenima kao što su Ljiljana Dragović i Mira Čohadžić, a značajan trenutak u njenoj karijeri bio je poziv od reditelja Branka Pleše da dizajnira kostime za predstavu Kus Petlić, čime je postavila temelje svoje profesionalne karijere u kostimografiji.
Karijera i rad na filmu
Od skromnih početaka do statusa jedne od najtraženijih kostimografkinja u filmskoj industriji, Bojana je prošla kroz brojne izazove.
„Počela sam kao neko ko je iz Srbije došao da pomaže oko glumaca jer govori engleski. Na tom putu bilo je mnogo saplitanja, ogovaranja i podmetanja. Ali ostajala sam. Na filmu uvek gubi onaj koji odlazi.“
Danas je iza nje rad na brojnim visokobudžetnim filmovima poput Marije Antoanete, Koriolanusa i Woolfmana. O svojim iskustvima sa snimanja, Bojana kaže: „Američke produkcije izuzetno brinu o tome da su ljudi siti i zadovoljni. Na Mariji Antoaneti smo imali najluđi ketering, od ostriga do zlatnih makarona. Francuzi, naravno, nisu marili za pravilo da na setu nema alkohola!“
Rad na Dini
Bojana Nikitović je ostvarila značajan uspeh u Holivudu i otvoreno deli svoje iskustvo rada na različitim filmskim projektima. Njena karijera je bogata, a izjave koje je dala o radu na seriji Dina: Proročanstvo (Dune: Prophecy), kao i o drugim filmovima i saradnjama, pružaju dublji uvid u izazove i lepotu njenog posla.
Nikitović je priznala da pre nego što je započela rad na „Dina: Proročanstvo“ za HBO, nije bila upoznata sa romanima iz serijala Dina Frenka Herberta. Međutim, nakon što je dobila angažman, pročitala ih je „u dahu“, ističući kako je serija zasnovana pretežno na jednoj od knjiga pod nazivom Sisterhood, koja se fokusira na ženske likove.
„Žene uopšte drže tu seriju, što je jako dobro“, izjavila je.
Rad na ovoj seriji bio je izuzetno zahtevan, jer su sve kostime morali da dizajniraju od nule, ne oslanjajući se na iznajmljene kostime, što je specifičnost naučno-fantastičnih filmova.
„Za naučnu fantastiku ne možete da iznajmljujete kostime jer oni ne postoje“, objašnjava Nikitović, napominjući da je rad na seriji trajao oko godinu dana, pri čemu je pola vremena bilo posvećeno pripremama, a ostatak snimanju u Budimpešti.
Kombinezon za Emili Votson
Jedan od trenutaka koje Bojana ističe kao posebno zadovoljavajuć u njenoj karijeri jeste rad sa glumicom Emili Votson. Ona je dizajnirala kombinezon za Emili koji je bio posebno značajan za glumicu.
„Od pozadi izgleda kao haljina, ima šlep, napred su u stvari pantalone“, objašnjava Nikitović, naglašavajući kako je glumica nakon što je obukla ovaj kostim potpuno promenila svoje držanje i način igre, što je za nju kao kostimografkinju bio znak da je posao dobro obavljen.
Rad sa Brankom Plešom
Nikitović se priseća svojih početaka u industriji, gde je njen prvi značajan projekat bio 1990. godine sa predstavom Kus petlić, koja je postala vrlo cenjena. Za ovu predstavu je dobila Nagradu udruženja primenjenih umetnika.
„Imala sam sreće, to je otišlo na Sterijino pozorje i dobila sam Nagradu udruženja primenjenih umetnika. Kad je čovek mlad, potrebna mu je neka potvrda“, prisetila se Nikitović.
Saradnja sa međunarodnim timovima
U inostranim produkcijama, Bojana često dobija poslove na osnovu preporuka ljudi sa kojima je ranije radila. Kao primer je dala film Desert Warrior, sniman u Saudijskoj Arabiji, gde je nakon što je uradila vizualne predloge (mudbordove) za reditelja Ruporta Vajta, dobila angažman.
„Znala sam – ako mu se ne svidi znači da razmišljamo drugačije“, kaže Nikitović, dodajući da je njeno rešenje za kostime bilo toliko zadovoljavajuće da je dobila posao, iako su u konkurenciji bili i oskarovci.
Rad s Brusom Vilisom
Bojana ističe da joj je posebno važno da se glumci dobro osećaju u njenim kostimima, a da bi se to postiglo, ona mora da voli glumce. Kroz svoj rad na mnogim projektima, od akcionih filmova poput Umri muški sa Brusom Vilisom, do epohalnih filmova kao što je Marija Antoaneta Sofije Kopole, Nikitović je često nailazila na izazove koje je savladavala uz pomoć kreativnosti i posvećenosti.
O radu s Brusom Vilisom na filmu „Umri muški“ iz 2013. je rekla:
„Za njega smo kupili košulju, pantalone i jaknu. Maltene smo zaustavili proizvodnju toga, da ne bude neko ko ima na ulici košulju i jaknu kao Vilis. U akcionim filmovima imate ponavljanja, a Brus je imao sedmoricu kaskadera i svaki od njih ima identičan kostim, a taj kostim se uništava“, navela je Nikitović.
Saradnja s Kejt Bekinsejl
Na filmu „Marija Antoneta“ (2006) rediteljke Sofije Kopole, Nikitović je bila asistent Mileni Kanoneri, koja ju je zvala pošto su se prethodno lepo slagale tokom rada na jednom italijanskom filmu u Beogradu.
„Milena je oformila tim. Došla sam kao samo da uradim skice i onda je ona rekla: „Ne, ti ideš u Pariz sa nama“. I eto, taj film je za kostim dobio Oskara 2007. godine“, rekla je.
Za film Marija Antoneta, Nikitović se priseća kako su svi kostimi bili šiveni, a film je imao čak 111 promena u kostimima.
„To mi se prvi put desilo – da smo sve šili“, kaže ona, što ističe kao izazov u radu na filmovima epohe. Iako je rad sa glumicom Kejt Bekinsejl bio specifičan, Nikitović je istakla da je sve ipak završeno u najboljem redu.
Košulje za Krisa Hemsvorta
Radila je i na akcionom filmu „Cena spasa“ (Extraction 2020) sa Krisom Hemsvortom, za koga je imala pripremljen veliki broj kostima i svaki je na kraju bio potrošen.
„Kupili smo, recimo, dvadesetak pantalona, košulja, majica. Mi smo dokupljivali. Jednostavno morate da imate duple kostime u tim savremenim akcionim filmovima“, rekla je Nikitović.
Kejt Blanšet kao inspiracija
Bojana je posebno istakla Kejt Blanšet kao glumicu od kalibra, koja je „potpuno opuštena, ne stvara tenziju“, u što se uverila tokom snimanja na brodu za potrebe filma „Life Aquatic with Steve Zissou“ (2004), reditelja Vesa Andersona.
„Bila je u drugom stanju sa drugim detetom, prvo dete je bilo malo. Meni je non-stop bilo muka na brodu i stalno su me prevozili na obalu. Ona se nikada nije požalila. Stvara jednu strašno dobru atmosferu oko sebe. Nije umišljena, jednostavno, ima dobru energiju“, primetila je Bojana.
Kreativnost i izazovi
Kroz sve svoje radove, Nikitović ne smatra da kostim treba da bude samo lep ili dopadljiv.
„Suština kostima nije da bude lep ili dopadljiv, da privlači previše pažnje“, smatra ona. Kostim treba da pomogne glumcu u interpretaciji uloge i bude usklađen sa celokupnim projektom. To su principi na kojima se zasniva njen rad, bilo da je u pitanju rad na filmskom hitu ili seriji sa naučno-fantastičnom tematikom.
Bojana je često u svom poslu nailazila na rigorozne uslove, jer je rad na velikim projektima pod kontrolom studija zahtevao višestruko odobravanje svake skice i detalja pre nego što su mogli da pređu u realizaciju. Ovaj proces može biti veoma naporan, ali je i neophodan da bi se obezbedio visoki standard produkcije.
„Svaka skica do svakog detalja mora da bude odobrena da bi bila realizovana“, kaže ona.
Najuzbudljiviji deo procesa stvaranja kostima, kako kaže, jeste sama ideja. „Dok je sve još uvek moguće – dok skupljam inspiraciju, pravim skice i biram materijale, to je najlepši deo posla. Krojenje je ključni trenutak, ali bez genijalnih krojača nema uspeha.“
Bojana je ljubitelj umetnosti – obožava Karavađa, impresioniste u muzeju D’Orsay i stil italijanskih ulica. Inspiraciju pronalazi i u svakodnevnom životu.
„Čudo je kako ljudi na ulici svojim oblačenjem mnogo govore o gradu i zemlji u kojoj žive. Italijani imaju stil koji nigde drugde ne postoji.“
Kao neko ko često putuje, Bojana primećuje razlike u kulturi i modi.
„Beograd leti postaje Njujork na Balkanu – žamor punih kafana, energija, lepi ljudi. Ali ono što me fascinira jeste koliko su devojke ovde izgubile ženstvenost. Previše je šminke, silikona i štikli. Biti prirodna, biti svoja, nositi talasastu kosu dok svi peglaju – to je poruka koju bih im poslala.“
Pored karijere, Bojana se trudi da sinu Vuku prenese vrednosti koje je dobila od svojih roditelja.
„Moj otac, čuveni sportski komentator, dao mi je osećaj sigurnosti i harizmu. Nažalost, nije doživeo da vidi moj uspeh, ali pokušavam svom sinu da prenesem taj isti osećaj da može sve.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
