Mračan razlog zbog kojeg je Rahela Ferari osedela u trenutku

Rahelu generacije pamte po ulogama u “Kamiondžijama”, “Davitelju protiv davitelja”, "Tesnoj koži", “Skupljačima perja”, “Nacionalnoj klasi”, “Tangu argentinu”.

Bela Rohel Frajnd rođena je 1911. godine u Zemunu u siromašnoj jevrejskoj porodici. U Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu je počela da statira u sezoni 1930-31, a član pozorišta postaje 1931-32. godine. Pre Drugog svetskog rata pamte se njene epizodne uloge karakterno osobenih i ćudljivih ženskih likova. Godinu dana se usavršavala u Budimpešti i posle toga je angažovana u Umetničkom pozorištu u Beogradu gde je 1940. angažovana sa suprugom Aleksandrom Stojkovićem.

Za vreme rata nije glumila. Bežala je od Gestapoa jer je odbila da nosi žutu traku kojom su obeležavali Jevreje. Zbog toga se krila po palankama oko Beograda i stalno je menjala mesto prebivališta kako bi zavarala trag gestapovcima. Dok je boravila u periferijskoj udžerici kod Magde, sitne nepismene ženice, naišla je racija.

Dok su zlotvori lupali na vrata, Rahela se pogledala u ogledalo i videla je da je u trenutku osedela.

U momentu kada se lažno predstavila kao Ruža i kada je trebalo da preda legitimaciju, u kuću joj je uletela komšinica Smiljka sa rečima: “Ružo, kaži dragička, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu.”

Ferarijeva se, pre nego što je počela da trči glavom bez obzira, smelo obratila gestapovcima: “Doneli ste mi sreću. Častiću vas zbog ovog angažmana.”

Ona je jedina preživela rat u porodici Frajnd.

Od osnivanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu 1947. bila je prvakinja tog pozorišta. U privatnom životu su je pamtili kao omiljenu suprugu, majku, komšinicu.

Jako je volela Žarka Lauševića. “Mi stalno pravimo kerefeke”, govorila je o njemu i sebi. I dalje se prepričava anegdota kad je Žarko dobio sina. Nazvao je Rahelu u pola noći da joj javi srećnu vest. Ona ga je izgrdila što je zove u sitne sate, a on je odgovorio: “Vama sam prvo javio, jer vi ste moja devojka.”

Na obali Dunava u Grockoj svojim je rukama izgradila kuću, kosila travu, sadila voće, orala. Jednom je čak kupila 500 pilića.

U jednom od poslednjih intervjua je rekla: "Srećna sam, osećam to kao dar, što nisam postala neki zagriženi babac“.

Umrla je 1994. godine u Beogradu, a sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Grobnicu deli sa kolegom Stevom Žigonom.

BONUS VIDEO: Robert de Niro - veliki glumac i oskarovac