“Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem”
I nije prestao. Pune tri decenije naš nobelovac je iščekivao i čekao, čini se, jedinu ženu koju je voleo i želeo u svom životu. “Jelena, žena koje nema” je jedino njegovo delo bez konkretne radnje, u kome su glavni junaci, možda, same emocije koje ga obuzimaju. A ta osećanja kojima je prožeto ovo delo i sam Andrićev život povlačila je upravo ona – Jelena. Ali ona nije bila puki plod mašte naše pisca. “Žena koje nema” je zaista postojala u Andrićevom životu. To je bila Milica Babić, koja će nakon dugo, dugo godina ipak postati “žena koje ima”, barem u piščevom životu.
Njihova romansa je bila nesvakidašnja, i pomalo, barem danas, nezamisliva ali je svakako jedna od onih koje su obeležile ovaj grad i oplemenile ga još jednu ljubavnu priču. Za njeno ime kasnije je uvek bio prikovan nastavak “Andrićeva žena”, priča o njoj kao o izvoru nepresušne inspiracije našeg nobelovca nikada je nije napustila. Međutim, ona je bila žena koja nije mogla da bude samo nečiji “pratilac”, zato je njena karijera veoma ispunjena i zavidna, ali nažalost i pomalo zaboravljena.
Kao prva školovana kostimografkinja u našoj zemlji, u Beograd je došla 1931. nakon što je završila u Beču završila Školu za primenjenu umetnost, “gde je postavljena za slikara kostima, odnosno kostimografa Narodnog pozorišta”, navodi Zorica Janković, istoričarka i kustos Istorijskog muzeja Srbije. U istom tom periodu, uskladila je i posao predavača na Višoj ženskoj zanatskoj školi u Beogradu.
U jednoj dorćolskoj ulici, Jevremovoj 39, u atelju naše slikarke Leposave Bele Pavlović, dogodio susret koji je u našem nobelovcu uspeo da iznedri emocije za koje nikad nije ni slutio da će mu se desiti i sumnjao da je uopšte sposoban da ih oseti. U prostranoj prostoriji, okruženi pejzažnim slikama koje su visile sa zidova, upznali su se Ivo Andrić i Milica Babić.
“Gošća u domu Pavlovića nije spadala u lepotice, bila je po ondašnjim merilima previsoka za ženu i suviše koščata, ali su njena jaka ličnost i „dugačke noge srne“ privukli Andrića”, zapisao je Nenad Novak Stefanović u knjizi “Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda” o tom sudbinskom susretu.
U tom trenutku Milica je bila verena za, “svoju staru ljubav iz Tuzle”, Nenada Jovanovića. U tom periodu je bila uspešna i na poslovnom planu, “vidno je napredovala radeći sa pozorišnim slikarima Jovanom Bijelićem, Stanislavom Beložanskim, ruskim emigrantima Vladimirom Zagorodnjakom i Vladimirom Žedrinskim, posle čega je postavljena za prvog predavača na predmetu Istorija kostima i perike, u tek osnovanoj Glumačkoj školi Narodnog pozorišta“, navodi Zorica Janković.
U međuvremenu se i udala za Nenada Jovanovića, koji je bio novinar, prevodilac i sekretar Centralnog presbioroa. Godine 1939. preselili su se zajedno u Berlin, jer je njen muž tamo postavljen za atašea za štampu, iste godine kada je Jugoslavija odlučila da u Nemačku pošalje Andrića za amasadora. Bez obzira na njegova osećanja, oni su postali na neki način “porodični prijatelji”. Milica Babić ni tada nije zapostavila svoju karijeru, i jednostavno nije mogla mirno da sedi, pa je u Nemačkoj radila kao modni dopisnik “Politike”.
Gestapo je Nenada Jovanovića, zbog anaonimne dojave da je engleski špijun, veći deo Drugog svetskog rata proveo u logoru, dok su Milica i Andrić u vreme rata proveli u okupiranom Beogradu. Nakon oslobođenja zemlja, bilo je potrebno vratiti narodu normalan život, koliko toliko. Pa je to uključivalo i kulturni život.
Svoju kreativnost Milica je pokazala u prvoj posleratnoj predstavi, “Evgenije Onjegin”, kada je, zbog manjka materijala, iskoristila džakove kako bi iskrojila kostime, dok je za delo “Knez Igor” koristila padobransku svilu. Kao kostimograftkinja radila na operi “Knez od Zete”, na baletu “Ohridska legenda”, “Aida”, “Faust”…
“Sarađivala je sa teatrima u Novom Sadu, Šapcu, Nišu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Banjaluci, Ljubljani, Dubrovniku… Ime ove talentovane i markantne žene se nalazilo na gotovo svakom ‘zvučnijem’ pozorišnom plakatu. Tri decenije rada u Narodnom pozorištu zaokružila je sa oko trista premijera, a poslednju kostimografiju uradila je 1961. za operu ‘Kockar’ Sergeja Prokofjeva”, navela je Zorica Janković, istoričarka i kustos Istorijskog muzeja Srbije.
U braku sa Nenadom Jovanoviće ostala sve do njegove smrti, koja je usleldila pri njegovom povratku iz logora. Ubrzo nakon toga, nakon skoro dve decenija iščkevinja, simbolično u opštini Stari grad, pred sam kraj 1958., tačnije 27. decembra, Ivo Andrić i Milica Babić postali su bračni par.
Zajednički život proveli su u stanu na današnjem Andrićevom vencu, a kasnije u kući u Herceg Novom, jedinoj kući koju je naš nobelovac izgradio novcem koji je dobio od Nobelove nagrade. Tu su proveli poslednjih pet godina, zbog Miličine bolesti s kojom na kraju nije uspela da se izbori.
„Sada vidim – naša je sudbina da sagorimo. Uvijek sam tako osjećao svijet i sebe u njemu, iako nisam uvijek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorjelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja“, napisao je tada Andrić.
Dodela Nobelove nagrade
„… Posle večere u istom redu idemo u salon, služi se kafa – kraljevska porodica sa svakim po malo porazgovara, jednostavno i srdačno (…) Princeza majka mi kaže da me njena prijateljica videla u Starom gradu. Ja sam zaista razgledala stari grad ali nisam mislila da neko mene gleda“, zapisala je Milica Babić u u svom dnevniku „Prijem kod kraljice i kralja“.
I dok je kraljevski orkestar svirao u pozadi staru sevdaliknu „Kad ja pođoh na Benbašu“, Milica Babić je u svečenoj haljini boje neba, sa dijamansskom širokom mašnom u kosi, ispratila Ivu Andrića u Zlatnoj sali Gradske kuće u Stokholmu.
Serija Nobelovac
U novoj RTS-ovoj seriji „Nobelovac“, koja paralelno prikazuje život našeg nobelovca u vreme oslobađanja Jugoslavije 1944. i Andrićevog života u momentu kada se saznaje da dobitnik Nobelove nagrade, uloga Milice Babić pripala je Selmi Alispahić.
„Jako sam zadovoljan kako smo posle mnogo razmišljanja pronašli Selmu Alispahić koja ima jedan ne samo snažan glumački i profesionalan autoritet nego ona ima jednu vrstu intelektualnog i senzibilnog razmišljanja o svetu i čini mi se da smo u toj delikatnoj odluci ko je Milica Babić napravili pravi izbor,” ispričao je Tihomir Stanić, za hrvatski portal „Telegram“, o tome kako su doneli odluku po pitanju kastinga, prenose „Novosti“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
