Nina Kiri, Srpkinja koja glumi i u aktuelnoj četvrtoj sezoni serije "Sluškinjina priča", za Zadovoljna.rs govori o tome da li već živimo distopijsku realnost, otkriva da li je gluma više glamur ili znoj, rad, disciplina i na šta prvo pomisli kad čuje - Srbija.
Nina živi u Kanadi. Njena porodica je migrirala u Vankuver ubrzo pošto je Nina došla na svet u Beogradu 1993. godine ali je u detinjstvu često dolazila kod bake u Pančevo i ostala je vezana za zemlju u kojoj je rođena.
U Kanadi je počela da se bavi glumom, ali karijera joj se preokrenula od kad je dobila ulogu Alme u „Sluškinjinoj priči“.
Kako za Zadovoljna.rs kaže, od početka pandemije do sad je u Kanadi prolazila kroz slične faze kao i svi mi. Pitamo je kako je provela poslednju godinu.
„Kao i svi, prvih par meseci sam bila kod kuće. Zabavljala sam se gledajući filmove i serije, čitala, radila jogu, pisala. Nisam radila do leta“, kaže Nina.
Ako ste gledali ili čitali „Sluškinjinu priču“ verovatno ste i sami razmišljali o tome da mnoge situacije iz naše svakodnevice već liče na jezive kadrove te serije. Da li već živimo tu distopijsku realnost?
„Nisam baš sigurna, ali na neki način da. Slično kao u priči, svakakve stvari se polako dešavaju bez da primetimo, i onda se odjednom nađemo u situaciji koju nismo očekivali. Recimo, kako je došlo do toga da u ovo vreme još uvek pričamo o pravu na abortus? Kako dozvoljavamo, posle toliko naučnih istraživanja, da nam pluća sveta, Amazon, pregore? Polako, prvo ne primetiš, i onda jednog dana postane toliko zagađeno da ćemo opet svi nositi svaki dan maske samo da izađemo napolje“, kaže Nina Kiri.
I kad smo kod te teme, neminovno je pomisliti i na žene, glumice koje su progovorile o seksualnom nasilju i razotkrile predatore, silovatelje, zlostavljače.
„Mnogo je bitno što se ovo dešava. Imam veliko poštovanje za žene koje svoju sopstvenu traumu dele sa javnošću da bi zaštitile druge ljude u budućnost. Pogotovo u glumi, gde je bitno da budeš otvoren i pokažeš osetljivost, tako da postane mnogo teže da se izraziš posle takvog nasilja tela i duha“, priča Nina. Pitam je i kako bi ućutkala one koji se pitaju – zašto nisu prijavile ranije?
„Prijaviti seksualno nasile je mnogo komplikovan proces. Prvo, kao žrtva, možeš biti još više traumiran ako prijaviš nego ako ne prijaviš. Policija im ne veruje ili ih pita šta su nosile, da li su pile tog dana, postavljaju i mnoga druga intimna pitanja. Da ne pričamo koliko je teško da stvarno uhapsiš nekog za seksualno nasilje. Drugo, a to se možda više odnosi na glumice i #metoo, jeste da, kao glumica, imaš dve opcije: ili da odmah prijaviš, kad ljudi obično kažu da si prijavila samo da dobiješ pažnju javnosti (da bi možda dobila neke nove uloge), ili da prijaviš kasnije, kada se napokon osećaš spremna, i kad si možda veća glumica (da ne bi izgledalo kao da to radiš da bi dobila više posla).
Ljudi se tada pitaju ‘ako se to stvarno dogodilo, zašto nije prijavila kad se desilo?’ Kvaka 22 na neki način. Mislim da je francuska glumica Adele Haenal možda najlepše pričala na tu temu u ovom intervjuu. ‘Čudovišta ne postoje, to je društvo, to su naši prijatelji, komšije, kolege… Ne želimo da ih eliminišemo, nego da ih promenimo… Ali moramo znati kako da gledamo u sebe“, kaže ona između ostalog.
Korona, izlasci, glamur
Nina mi otkriva i da joj od početka korone najviše nedostaju ljudi, gužva u barovima, živa muzika, žurke. I za nju je kao i za sve nas sve to stalo i čeka da se ponovo probudi. Doduše počela je ponovo da radi i snima.
Glumce u inostranstvu, posebno „preko bare“, naši ljudi često zamišljaju u glamuroznim scenarijima, misle da im je život kao reklama i da zapravo ne rade ništa, a zarađuju mnogo.
Zato pitam Ninu da li u njenom poslu zaista ima glamura ili je više znoj, rad, disciplina.
„Više je znoj, rad, disciplina. Mislim da moraš stalno da radiš na tome, stalno da budeš fizički i mentalno spreman da se otvoriš publici. Moraš da naučiš kako da se nosiš sa sobom, kako da se nosiš sa činjenicom da na neki način uvek tražiš novi posao. I moraš da se boriš za to“, zaključuje.
Na moje poslednje pitanje ona odgovara kao iz topa, bez ikakve sumnje ili premišljanja.
„Nina, a na šta prvo pomisliš kad čuješ – Srbija?“
„Život i energija u Beogradu.“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
