"Produkcija nas je ponekad slala sa seta da se smirimo jer smo se smejali so suza."
Film Svadba nije samo najgledaniji naslov trenutno – postao je društveni fenomen. Prema zvaničnim podacima distributera Art viste, film je ostvario najbolji nedeljni rezultat ikada zabeležen u Srbiji, sa neverovatnih 206.000 gledalaca tokom prve nedelje prikazivanja. Euforija oko filma tu ne staje i zato smo o tom fenomenu, ali i još mnogo čemu, razgovarali sa glumicom Lindom Begonjom.
Koje je vaše objašnjenje za to što je film Svadba postao apsolutni hit u regionu?
“Svadba je uhvatila srž naših regionalnih prostora kroz prizmu prepoznatljivih nacionalističkih farsi i malih tikova koje smo duboko internalizovali. Film prikazuje identitete koje mnogi smatraju ‚svojima‘, a koji su zapravo nametnuti. Publika prepoznaje ove obrasce u sebi i u svojim zajednicama: način gestikulacije, izraze, reakcije na moć i autoritet. Smeh koji se javlja nije samo zabava nego oblik samoprepoznavanja i introspektivnog otpora: kroz autoironiju prisiljeni smo da sagledamo koliko smo proizvodi društva i kulture, a koliko istinski autonomni i to postaje lekovito jer ne nudi moralisanje.“
Kakav je vaš lik iz Svadbe, kakva je to žena? Da li ste tokom priprema za ulogu imali nekoga konkretnog na umu?
„Marija je determinisana stereotipom podneblja, ali sam je gradila iz svega što taj stereotip nudi: iz jezika, gestova, uslovljenosti identiteta i kulturnih obrazaca koji oblikuju svakodnevicu. Kroz njen lik istraživala sam kako društvene i nacionalne norme, navike i internalizovani obrasci oblikuju ličnost, reakcije i stavove, a istovremeno sam tražila prostor za spontanu prisutnost, humor i emocionalnu slojevitost, koju smo često oblikovali na setu iz improvizacija. Nisam imala nikoga konkretnog na pameti, često gradim iz autentičnih impulsa koji rastu iz uslovljenosti identiteta, te nekog ličnog instinkta. To je uvek neki filter između lika i mene lično. Kroz tu prisutnu slojevitost, koja možda na prvi pogled izgleda obična, neprimetna, jako dobro se vidi kako se pojedinac snalazi u okviru internalizovanih obrazaca ponašanja, kako balansira između očekivanja i sopstvene logike, te kako male pobune i introspektivne odluke oblikuju njenu stvarnost.“
Kakvo je vaše iskustvo posle snimanja u miks ekipama iz dve komšijske države? Možete li da sa nama podelite neku anegdotu sa kolegama iza kamere?
„Najživlji trenuci događaju se kada jedan pogled, misao ili mali gest zarazi ceo kadar smehom. Kamera snima, scena ide, a mi ne možemo da nastavimo. Vreme je novac, produkcija šizi, pa nas ponekad pošalju napolje da se smirimo jer smeh postaje neizdrživ – do suza. Ti trenuci neposlušnosti, kad te preuzme samo nečiji pogled, zajednička misao ili umor, prošire se kroz ceo pokušaj snimanja kadra kao zaraza. To nije samo reakcija nego oblik prepoznavanja i intime između ljudi u trenutku. Iako vreme na setu ograničava, upravo takvi trenuci stvaraju nezaboravne, žive trenutke koji ostaju u sećanju. Često se smejem kad pogledam neke od tih kadrova jer znam tačno gde i kad je šta bilo. A sad nešto sasvim drugačije! U hotelu u kom smo bili smešteni na moru, na snimanju na terenu, naši momci, glumci Roko Sikavica i Marko Grabež, proširili su priču da su videli divlju svinju napolju i da šeta noću oko hotela. Često sam brzim korakom prelazila put od šetališta do hotela da me slučajno ne presretne, pogotovo noću. Već sam videla horor komediju, divlja svinja koja čeka u zasedi, čita nam misli i onda ih govori naglas kad prođeš, dok te juri i probija se u hotel do sale u kojoj smo jeli.“
Srbi i Hrvati se crnim humorom često štite od problema svakodnevice. Da li nas zapravo humor spasava da koliko-toliko ostanemo OK? Postoji li granica za uozbiljavanje?
„Humor na ovim prostorima funkcioniše kao slojeviti instrument preživljavanja i instiktivne odbrane. On nam omogućava da prepoznamo obrasce – i nacionalne, i kulturne, i lične – koje smo internalizovali, a koje u svakodnevici retko dovodimo u pitanje. Kada se kroz humor prepoznaju te fiksne norme i automatizmi, stvara se prostor za refleksiju, ali i emocionalno olakšanje. Crni humor na našim regionalnim prostorima je lekovit, oporavljujući način da sagledamo apsurd situacija, ludost i zlo ovog vremena i sopstvene strahove. Na trenutke nas štiti, na trenutke provocira i često otvara prostor za razgovor koji bi inače verovatno bio nemoguć. Smeh nije uvek cilj nego nusprodukt svesti da se prepoznaje i razotkriva ono što nam je nametnuto ili što nas muči. Na ovim prostorima, gde su iskustva kolektivne napetosti, socijalnih tenzija i apsurda svakodnevice intenzivna, humor postaje ne samo ventil nego i alat opstanka – intelektualnog, emocionalnog i društvenog.“
Šta vas u poslu može frustrirati i šta cenite u ljudima oko sebe?
„Najviše me iscrpljuje stagnacija i nedostatak prisutnosti – osećaj da proces stane, da energija nije uključena ili da se ljudi ponavljaju bez stvarnog angažmana, da ne daju sve od sebe, da odrađuju. To me gotovo uvek rastuži. U glumi tražim rizik, izlazak iz zone komfora, gde god je to moguće, stalnu radoznalost, pažnju i otvorenost prema onome što istražujem. Cenim ljude koji su angažovani i prisutni, koji unose sopstvenu intuiciju i energiju, a istovremeno poštuju lični prostor drugih. Takvi ljudi omogućuju da zajednički rad ostane živ, da se stalno otvaraju nove mogućnosti i da stagnacija ne postane prepreka.“
Kako se menjao vaš odnos prema sebi kroz godine? Da li gluma jednu ženu podstakne da ranije sazri ili ono dete u nama baš zbog nje večno traje?
„S godinama sam naučila da zrelost nije velika transformacija nego niz malih korekcija – načina na koji slušaš, reaguješ, pristaješ na sopstvene nedoslednosti. Gluma tu nije nikakav svečani učitelj, pre stalni podsetnik da čovek nikad nije dovršen, da se identitet menja brže nego što bismo voleli da priznamo. Ono što bih nazvala ‚detetom‘ nije romantika nego radoznalost i sposobnost da se ne zna unapred. S druge strane, iskustvo te nauči meri – da ne moraš da sve izgovoriš. Mislim da me godine nisu učinile ozbiljnijom nego selektivnijom, manje verujem velikim rečima, više malim pomacima. Ako je gluma išta promenila, onda je to osećaj da je normalno biti nedovršen – i da je to sasvim dovoljno za jedan život.“
Šta vam danas predstavlja najveći luksuz? Kako ugađate sebi?
„Najveći luksuz mi je mogućnost da zadržim sopstveni ritam u svetu koji stalno traži ubrzanje. Ne mislim na beg od obaveza nego na pravo da ne živim isključivo po tuđim rokovima i očekivanjima. Taj prostor između zadataka – u kom mogu da promislim, posumnjam, predomislim se – danas mi je dragoceniji od bilo kakvog komfora. Ugađam sebi stvarima koje me drže budnom, neobaveznim razgovorima, filmovima koji me ne štede ili štede kratkoročnim pamćenjem (čitaj: zaboravim šta sam gledala koliko je glupo), knjige koje me malo uznemire ili smire, kako kad. Volim trenutke bez jasne svrhe – šetnje, vožnje, posmatranje ljudi – jer se upravo tada pojave misli koje kasnije postanu važnije od svega planiranog. Luksuz nije u tome da se zaštitim od sveta nego da mogu da mu pristupim bez stalne odbrane. Da imam dovoljno tišine da čujem sopstvenu rečenicu pre nego što je izgovorim. Da imam dovoljno slobode da je, ako tako osećam, uopšte ne izgovorim.“
Šta može da vas zasmeje do suza?
„Nasmeje me trenutak kad se stvarnost malo otkači od plana. Kad neko pokuša da ostane ozbiljan, a vidiš da mu misao beži u potpuno drugom smeru. Taj milimetar pomaka između onoga što bi trebalo da budemo i onoga što stvarno jesmo – tu za mene počinje smeh. Najbolji humor mi je uvek bio tih, pomalo neugodan, onaj koji se dogodi iz pogleda ili iz jedne preduge pauze. Ne verujem u dosetku koja sve objasni; verujem u situaciju koja se sama razotkrije. U tome ima nečeg oslobađajućeg – kao kratki predah od sopstvene ozbiljnosti. Zato volim Bena Stilera u krupnom kadru, Bila Marija u Lost in Translation, Nejtana Fildera u The Rehearsal, da samo neke pomenem koji mi sad padaju na pamet. Oni samo pokušavaju da prežive trenutak, a upravo iz tog pokušaja nastane situacija kojoj se smejem jer se prepoznaš. Nekad se noću toga setim i onda umirem od smeha u krevetu. Lekovito, preporučujem.“
Koje knjige ste pročitali u poslednje vreme, a oduševile su vas?
„Šila Heti, ‚Majčinstvo‘ – knjiga me fascinirala jer promišlja unutrašnje dileme i društvene konstrukcije oko majčinstva i identiteta. Heti ne daje gotove odgovore, nego nas vodi kroz introspektivni lavirint misli, gde se prepliću strah, želja i društveni pritisci kroz pitanje da li je žena potpuno realizovana ako nije majka i ako svesno bira put da to ne bude.
Megi Nelson, ‚Argonauti‘ – knjiga pomera granice autobiografije i filozofije. Nelson istražuje identitet, pol, partnerstvo i fluidnost identiteta kroz sopstveni život, ali na način koji postavlja univerzalna pitanja o moralu, ljubavi i intimnosti. Ono što me fascinira je njena sposobnost da s lakoćom spoji lično i teorijsko i da nas natera da preispitamo sopstvene pretpostavke o tome ko smo i šta očekujemo od drugih.
Dejvid Linč, ‚Soba za snove‘ – knjiga je neobičan spoj dnevnika, beležnice ideja i tihog razgovora o kreativnom procesu. Linč piše fragmentarno, gotovo usputno, kao da beleži misli koje su mu se dogodile pre nego što je stigao da ih uredi. Upravo u toj nedorađenosti knjiga mi je bila dragocena – pokazuje kako filmovi nastaju iz sitnih, često nelogičnih impulsa, iz slika koje autor još ne razume, ali im veruje. Posebno mi je zanimljiv njegov odnos prema intuiciji: on ne traži smisao unapred nego mu dopušta da se pojavi kasnije, kroz rad. Knjiga zato nije teorija umetnosti nego svedočanstvo o strpljenju, sumnji i igri s nepoznatim. Čitajući je, shvatiš koliko je kreativnost krhka i koliko zavisi od pažnje prema onome što inače odbacujemo kao ‚čudno‘. Veliki sam obožavalac Linča.“
A koje serije su vas posebno inspirisale i zašto?
„‘Adolescencija‘ je više od serije – to je emocionalni udarac koji me je podsetio koliko digitalni svet izolacije, incel kulture, destruktivni svet interneta i toksična muškost mogu uticati na mlade umove i našu svakodnevicu. Ono što me je posebno dirnulo nije samo tema već način na koji je sve ispričano: svaka epizoda snimana u jednom neprekinutom kadru stvara osećaj autentičnosti i neposrednosti, kao da si tamo sa njima. Nisam mogla da je gledam odjednom, što obično radim kod mini-serija, jer me je jako uznemirila. Gledala sam je za četiri večeri i plakalo mi se nakon svake epizode. Natera te da se zapitaš kako društvo i onlajn kultura mogu oblikovati emocionalnu i psihološku stvarnost naših najmlađih koji ne percipiraju smrt i ubistvo kao nešto realno, niti strašno niti konačno.
‚Naslednici‘ je serija koja istražuje kako moć, ambicija i društvene hijerarhije oblikuju ponašanje i odluke ljudi. Kroz sukobe i intrige u okvirima porodice i poslovanja pokazuje kako interesi i ego stalno utiču na međuljudske odnose. Serija koristi crni humor i ironiju da istakne apsurd i kontradikcije ljudskog delovanja, ali i da otvori prostor za promišljanje o tome kako društvene strukture oblikuju identitet i moral. Za mene je ta serija refleksija savremenog sveta – prostora u kom je ravnoteža između ličnog i opšteg intersa duboko narušena, ako je ikada uopšte postojala.
‚Proba‘ – Nejtan Filder istražuje kontrolu, percepciju stvarnosti i iluziju savršenog života. Ono što me fascinira je koncept ‚pripreme‘ za stvarni život kroz apsurdne, ponekad groteskne, jezive situacije. Humor je provokativan i reflektujući, propituje odnos između fikcije i stvarnosti, te pokazuje Filderovu glumačku i konceptualnu evoluciju.“
I za kraj, kako biste opisali savremene muškarce? Zašto je oko nas sve više singl žena?
„Muškarci danas često žongliraju između tradicije i novih zahteva – očekuje se da budu prisutni, osetljivi, ravnopravni, a istovremeno da drže ulogu koju su im društvo i navike nametnuli. Mnogima to stvara nesigurnost i frustraciju jer pravila igre se stalno menjaju, a retko dobijaju uputstva kako igrati. Sve više žena bira samostalnost jer oseća da partnerstvo više nije pitanje funkcije ili sigurnosti, nego kvaliteta prisutnosti. Žene danas traže intelektualnu i emocionalnu kompatibilnost i sposobnost istinske saradnje. Singl status nije nužno izbor izolacije nego način da se sačuva integritet i prostor za sopstveni rast. Mislim da su ovo izazovi za obe strane – muškarce podstiče da preispitaju stare obrasce i razvijaju introspektivnu fleksibilnost, a ženama daje slobodu da definišu odnose prema stvarnim potrebama, a ne očekivanjima okoline. Na kraju, radi se o ravnoteži između autonomije i zajedništva, a ne o ‚problematičnom muškarcu‘ ili ‚prezahtevnoj ženi‘“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
