Bila sam na koncertu Jelene Rozge i jedna stvar me je potpuno oduševila

Iskreno, ni sama ne znam kako i zbog čega sam rešila da odem na koncert Jelene Rozge. Nedeljama unazad su se karte prodavale munjevitom brzinom, ali meni ni u jednom trenutku nije padalo na pamet da bih možda želela da slušam Rozgu - sve dok jednog petka popodne nas pet nismo shvatile da nam se eto, možda i ide. Sedam koncerata je rasprodato, mora da postoji neki dobar razlog, zar ne?

To pitanje mi se konstantno vrtelo po glavi, ipak je moj odnos prema Rozgi varirao u protekloj deceniji, a sada nisam bila sigurna na čemu smo. Deo moje srednje škole i faksa bila sam u vezi s dečkom koji je bio najveći Jelenin fan - toliko veliki da nismo propuštali skoro nijedan njen nastup u Beogradu. A meni, osobi od 20ak godina koja nije želela da deli pažnju ni s velikom Rozgom, ali ni da popusti pri stavu da u njoj zapravo nema ničeg posebnog, nastupi na kojima bih se ipak pridružila bili su pravo mučenje - kako za mene, tako i za njega - a u svemu tome bih zaboravila da obratim pažnju na plavu ženu s bine. Bila sam besna, možda malo ljubomorna i mnogo nezrela. Znam.

Ipak, u narednim godinama je njegova opsesija malaksala, mi smo raskinuli - naravno, a Rozga je ostala. Svaki put kad bih je čula ili videla na mrežama pomislila bih koliko je lepa, kako divno peva i ima divnih pesama. Međutim, i dalje nisam imala naviku da ukucam njeno ime na Jutjubu dok raspremam stan ili se spremam za grad. Zato sam u premišljanjima ići li ne ići, shvatila da, ako sam odavno okrenula novi list i dala ljubavi još jednu šansu, zašto ne bih taj optimizam prebacila i na ženu koja se sasvim nepravedno našla na mojoj crnoj listi? Sada sam bar imala priliku da je raščićenog mozga, bez zadrške i predrasuda, procenim i osetim onako kako ona to iskreno zaslužuje.

Dva i po sata magije

Sirova - reč koja mi je odzvanjala u ušima od njenog prvog treptaja do završnog aplauza. Gledala sam je kako izlazi na scenu, drhti cela i ne pokušava da sakrije svaku emociju koja se u njoj smenjuje. Od treme, preko straha, do uzbuđenja i naleta adrenalina. Njena vilica, pokreti ruku, pogledi i oči koje se pune suzama - ništa od toga nije bilo kontrolisano, niti se libila da od nas sakrije svu svoju ranjivost. Bila je ogoljena, bila je slaba, a opet neverovatno jaka, emocije su je preplavljale, a ona ih je puštala da prelete celu salu Sava Centra i svakom od nas pokažu da su veliki ljudi satkani od najtajanjih osećanja. A ona, Jelena Rozga, krhka Palčica s energijom tornada, ispod svoje porcelanske maske krije uragan emocija koji se najjače zavrti kada peva.

U to smo se uverili u narednih dva i po sata. Ma koliko da je drhtala i plakala, slamala se pred naletima gromoglasnih aplauza - čak i posle četvrtog koncerta, glas joj je ostajao jak, nedodiriv i neprobojan pod naletom najezede osećanja. Igrala se tonovima, visinama i na smenu pokazivala šta znači virtuoznost na delu - a u tim momentima bi svaka prisutna duša na trenutak utihnula, trudeći se da ni dahom ne poremeti magiju koju Jelena stvara. U trenucima kada bi pevala bez pratnje orkestra, verovala sam da njenim stihovima nije falilo muzikalnosti zbog akustike, ali sada shvatam da je ta prednost samo dodatak na talenat zbog kog cela Srbija toliko voli Rozgu.

Videla je i ona to, videla, osetila i nebrojeno puta se zahvalila na ljubavi koju smo joj poslali. I to je bila još jedna stavka koja je učinila da mi Jelena otopi onaj ledeni pogled na nju. Bila je iskreno zahvalna, kao malo dete kada prvi put dobija poklon za Božić, kao pacijent kada napokon ozdravi. Njene emocije su bile čiste, činilo se kao da sve što je sinoć osećala lečilo rane koje su se godinama produbljivale i bolele je. Baš kao što je i sama rekla, taj krvavi i trnovit put je dobio svoje meleme i latice.

Ipak, njena bina i ceo performans nisu imali ništa od toga, ni cveće ni sveće, ni vatre ni konfete. Jelena Rozga, orkestar i vizuelni efekti bili su sasvim dovoljni za sjajan provod i efekat oduševljenja koji je izazvala u svakom od nas. Ništa manje ni njene kombinacije nisu ispratile tu minimalističku viziju koja je upotpunjena upečatljivijim detaljima čisto zbog celokupne harmonije. Nosila je svega dva autfita, u kojima bih jednako mogla da izađem u grad ili čak odem posao. Kratak kombinezon sačinjen od košulje i suknje, zatim košulja i pantalone od perja, uz nezaobilaznu kravatu su me postideli i naterali da razmislim o one tri haljine koje sam kupila samo za Novu godinu. Jer ono što je Jelena, čini mi se, htela da nas podseti, jeste da u jednostavnosti leži sva snaga, a da se ljubav, zahvalnost i iskrenost nisu izgubile. Štaviše, uslov su da budemo voljeni i uspešni. Upravo ovo osveženje i lekcija pred kraj godine bili su, bar meni, i više nego potrebni, kao podsetnik da ma koliko trnovit put sada gazite, u sebi zadržite dečju nevinost i krhkost. Jer ipak, ništa nas ne lomi kao mi sami, dok nas ništa ne jača kao ljubav koju dobijamo.

I na kraju, nakon mnogih koncerata s kojih sam izašla razmišljajući o pirotehnici koju koriste, kaskaderima koji se ne povrede i koreografijama koje vežbaju, ovog puta sam krenula kući s osmehom od uveta do uveta, ispunjena novom dozom ljubavi i optimizma. I zato hvala Jelena, dala si mi sve ono što nisam znala da mi treba. A od mene njoj i vama - želim da ne zaboravite da plačete, volite, i smejete se, kako u novoj, tako i svakoj narednoj godini koja dolazi. Srećno!

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram