"U Londonu sam prvi put u životu bila stvarno samo tamo neka Anđela Jovanović."
Gledajući Anđelu Jovanović u projektu “Nečista krv”, prvoj domaćoj seriji koja je završila na Netfliksu, nisam mogla a da ne primetim kako je stasala u jednu zrelu ženu i fenomenalnu glumicu čije smo stidljive početke gledali u “Vojnoj Akademiji”. Taman kada sam pomislila da je majstorica u savladavanju teških uloga, velikih epskih i dramatičnih priča opet je zablistala u “Čudnim ljubavima” u laganoj komičnoj melodrami u liku dobrodušne Goce.
Nedugo zatim usledio je njen drugi muzički hit singl “Vatra” u kome nam Anđela sad otkriva neko svoje treće lice, a čak i žanrovski, pesma “Vatra” u svakom smislu je drugačija od njenog prvog singla “Više nisam svoja”. Nisam mogla da se ne zapitam – ma ko je ova devojka i šta to sve nosi u sebi? Ona, ne samo da je razbila identitetsku kutiju “ćerke poznatih roditelja”, nego je pocepala na deliće, spalila i iz njenog pepela rešila da se diže kao feniks konstantno menjajući sopstvene boje. Kako se do toga dolazi i zašto je gluma mnogo teži i prljaviji posao nego što se naoko čini, Anđela mi je objasnila u razgovoru koji je pred vama.
Često se kaže da smo mi najautentičniji i najbliži svojoj suštini kada smo mali. Kakva si bila kao dete?
Bila sam vrlo živahna i hiperaktivna. Imala sam izuzetno jaku imaginaciju, izmišljala sam predstave, priče i pesmice. Uvek sam volela da pevam. Ali ono što je isto tada i sada je što sam imala neki svoj svet. Umela sam i tada da budem sama sa sobom i maštarim, kao što mi i danas treba barem sat vremena dnevno da sam sama. Sa druge strane, bila sam divlja i neukrotiva i čovek nije mogao da me ostavi samu ni minut. Sigurna sam da mojim roditeljima nije bilo lako.
A kako je izgledao tvoj tinejdžerski period?
Bio je to baš težak period. Jako mi je bilo teško da se uklopim. Nisam slušala ni istu muziku kao moji vršnjaci, nisam tako ni razmišljala. Družila sam se uglavnom sa dečacima. Sa druge strane, volela sam da provodim vreme sa starijim ljudima, maminim i tatinim prijateljima. Shvatila sam da od njih mogu mnogo toga da naučim. Ali stvarno nije bilo lako, nisam imala ni previše prijatelja, niti sam bila popularna. Ljudi su o meni imali predrasude. Naravno, sad u ovim godinama ne pridajem tome nikakav značaj, ali kada ste tinejdžer u osnovnoj i srednjoj školi to ume da boli i povredi. Ja stvarno volim svoje godine, i jedva čekam da napunim tridesetu jer se sa svakom godinom osećam bolje povodom sebe.
Ovo sam te pitala jer su društvene mreže važna komponenta života današnjih tinejdžera, a tvoj uticaj na Instagramu kao jednoj od vodećih mreža zaista nije mali. Koje poruke njima šalješ?
Zanimljivo pitanje, puno sam razmišljala o tome. Nisam veliki ljubitelj društvenih mreža jer se osećam na njima previše dostupno, a puno sam čitala i o tome koliko se mlade devojke upoređuju sa modelima. Pritom meni ti nedostižni estetski standardi uopšte nisu ni lepi jer smatram da je prava lepota u različitosti. Devojke se takođe opterećuju ekskluzivnim restoranima i garderobom. Zato sam ja odlučila da na Instagramu ne budem ta „ekskluzivna“ devojka. Niti su za mene uživanja skupe večere u skupim restoranima, niti mi je važna skupa garderoba. Jednostavno nisam taj tip. Oblačim se prilično skromno i najvažnije mi je da mi je udobno. Od odlaska u restorane, draže mi je da trčim sa kučićima, šetam pored keja, budem u prirodi… Zato su to i neke poruke koje šaljem, promovišem porodicu, ljubav, prirodu.
Kakvu Anđelu nikad nećemo videti na Instagramu?
Mračnu Anđelu (smeh). Nju možda vide jedino moji najbliži, ali to je nešto što krijem i od prijatelja i od svih sa kojima sam u kontaktu. Vrlo sam sklona svom ličnom mraku, ali sam osoba koja svaki dan bira svetlo. Vrlo se trudim da ne širim mrak na neke druge ljude. Mnogo je važno prekinuti taj lanac u kome si ti, kao neko ko je isfrustriran, preneo tu frustraciju dalje na drugu osobu, pa ta druga osoba na nekog trećeg… Zbog toga se trudim da kada se ja ne osećam dobro i kada osećam taj neki neizdrž i agresiju ne prenosim to dalje. Život je toliko, a posebno u proteklom periodu, postao težak, tako da se trudim da izaberem da budem svetlo.
Raditi u polju u kom su tvoji roditelji već ostvareni izazov je sam po sebi. Međutim, iako nikad nisi bežala od te činjenice, naprotiv, ti si zaista umetnica koju više niko ne gleda kroz tu prizmu. Kako se to postiže?
To se postiže isključivo radom na sebi i autorefleksijom. Važno je truditi se da sagledamo sebe i da preispitujemo svoje stavove, svoja reagovanja u nekim situacijama, šta želimo, koji su nam ciljevi, koje su nam radnje prema tim ciljevima. Predhodnih meseci sam jako puno radila bez prestanka, sad me čeka pauza u kojoj znam da ću stati i napraviti analizu svega što sam uradila, šta je bilo dobro a šta je moglo bolje. Znam da kada se spominje taj „izlazak iz komfor zone“ to zvuči kao neka floskula, ali u trenutku kada je moja karijera dostigla neki nivo, ja sam stvarno sve ostavila i otišla da se usavršavam i radim dalje na svom znanju. Sav novac koji sam zaradila za četiri godine rada ja sam uložila u svoje znanje, a veruj mi to mi nije bilo ni malo lako. Samo nam stvari koje dolaze kroz velike mentalne i fizičke napore donose napredak. Na kraju, sve je to nešto što ne dolazi brzo, već za šta treba vremena. Težak rad se i te kako isplati, u to sam hiljadu posto sigurna, ali ne odmah. Ništa mi u životu nije došlo brzo ni odjednom.
Šta su ti donele postdiplomske studije u Londonu? Da li si poželela da ostaneš tamo?
Donele su mi to da spoznam sebe iz neke druge perspektive, a to je da sam prvi put u životu bila stvarno samo tamo neka Anđela Jovanović. Niko nije imao predmišljenje o meni, nisu imali nikakvu sliku o meni ni pozitivnu ni negativnu, bilo je to neka lepa oslobađajuća nula. Nikoga nije bilo briga! Mogla sam da budem potpuno svoja.
Shvatila sam i da mi je taj Balkan i Srbija koju nosim u sebi, a na koju sam jako ponosna, dosta pomogla tamo. Taj dert i jug, koji nosim u sebi to je i bio razlog zašto sam ja od dve hiljade prijavljenih ljudi upala u taj jedan posto primljenih. Njima je sve to lepo i privlačno, oni nisu često u dodiru sa tim emotivnim kapacitetom koji mi imamo ovde. Tamo sam u potpunosti prihvatila sebe, i da mogu da pogrešim i da nikome ništa ne dugujem i sa time sam postala potpuno oslobođena. Naravno, bilo je jako teško, ali sam oduvek znala da ću se vratiti ovde jer želim da iskoristim sve što sam naučila i da glumim na svom jeziku sa svojim ljudima. Mi imamo divne umetnike i imaginaciju i smisao za humor. Možda ću nekada raditi nešto tamo, ali ne verujem da ću ići odavde.
Glumice su često primorane da dugo vagaju o tome koje uloge prihvataju a koje odbijaju jer se plaše da ih one ne obeleže za celu karijeru, da ih ljudi zbog nekakve uloge ne strpaju u jednu od kutija – večna glupača, zavodnica, mučenica… Kako ti biraš uloge?
Tek kada sam se vratila iz Londona, shvatila sam da ovde 99% napisanih likova predstavljaju funkcije – žena, sestra, majka, ljubavnica od glavnog junaka, muškog. Malo mi je to poražavajuće. Zato se trudim i trudiću se da biram uloge koje su mi neka vrsta izazova. Makar to bili i površno napisani likovi ja se uvek trudim da im dam dubinu i neku novu dimenziju. Važno mi je da od tih uloga napravim likove koje ne bi mogao da odigra bilo ko. Interesuje me da radim sa rediteljima i rediteljkama koji se posvećeno bave time što rade, kao što je Maja Miloš, a koja se devet godina bavila svojim novim filmom od čega smo godinu dana imali probe. Mi smo zajedno izmislile ceo univerzum moje junakinje u kome sam ja mogla u svakom trenutku na filmu da odreagujem kao Nevena. Prosto sam na snimanjima imala njen ključ jer smo toliko radile i pričale o tome i toliko nam je sve vezano za nju bilo važno.
Kako ti gluma pomaže u osnaživanju sopstvenog identiteta a kako odmaže?
Gluma je izuzetno mentalno iscrpljujuća profesija. Sa druge strane je fantastična za sklop moje ličnosti. Najveća „drama“ u srednjoj školi mi je bilo što sam se uvek pitala da kako ću ja sad uspeti da oživim sve te neke živote koje imam u sopstvenoj glavi, neću valjda biti samo ta neka Anđela Jovanović. Biću samo neka pevačica ili glumica, a neću biti špijunka ili princeza Leja. Tako da je za moj karakter lekovito što mogu proživeti razne živote kroz glumu. To je izazovno i jako zanimljivo. Ali ono što je najvažnije što gluma donosi, što barem ja verujem da svako mora da ima ko se bavi ovim poslom, je ogromna količina empatije. Mi moramo da stvarno razumemo i osetimo drugog čoveka. To iziskuje ozbiljan emotivni kapacitet. E sad, ne mogu da slažem, mene sve to emotivno jako puno košta. Sve teške scene iz „Nečiste krvi“ i sve scene koje sam napravila sad u radu sa Majom Miloš, na meni su ostavile trag. Nije da ja odem kući i zaboravim sve što se na snimanju desilo. Često se osećam jako fragilno nako toga. Zato je velika greška ako neko kreće da se bavi glumom zbog neke slave ili ne znam kakvog glamura, gluma je pre svega jedan jako jako težak posao i mentalno i fizički.
Šta misliš, u razvojnom putu jedne devojke i žene, kakvu ulogu igraju partneri/partnerke sa kojima prolazimo određene faze u životu?
Jako veliku, kao i najbliži prijatelji. Mihail i ja već dve godine živimo zajedno i to je svakodnevni odnos, svakodnevna mentalna aktivnost i razmena. Ako je to neka osoba koja nas vuče ili nas guši i donosi bure, vetrove i oluje to sigurno nije dobar izbor. Ako sam nešto u životu naučila to je da partner treba da nam bude sigurna luka i vetar u leđa. Partner je dom, uteha i podrška. Ovaj život je toliko težak da nema potrebe da nam partneri ili partnerke budu dodatna prepreka. Ja sam stvarno procvetala od kad sam sa Mihailom ali je on došao u trenutku kada sam samu sebe prihvatila i kada sam prihvatila da mogu da budem sama i nezavisna u svakom smislu, da sam spremna i da rizikujem. Isto je tako i sa prijateljima, važno mi je da se međusobno inspirišemo, podržavamo i guramo ka napred. Naravno, svaki odnos mora da bude dvosmerna ulica.
Šta bi poručila mladim devojkama koje sebe tek kreću da grade?
Da rade na sebi, da puno uče i puno čitaju dobre i kvalitetne knjige. Da slušaju dobru muziku, da se bave važnim temama. Da zadaju sebi neki cilj i da onda rade sve u tom pravcu da se cilj i ostvari. Mi živimo sad u nekoj renesansi ženskog osnaživanja i mi smo sve više te koje vodimo važne društvene procese. Treba da idemo u susret tome da pokažemo koliko vredimo i koliko možemo. Dolazi vreme kada će mnogo bolje biti žena nego što je nekada bilo, ali mi moramo na tome da radimo – danas.
Hvala ti na ovom hrabrom i motivišućem razgovoru, Anđela!
BONUS VIDEO: MONIKA BELUČI
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
