Maja Marjanović iz Kruševca sa porodicom je pet godina živela u Holandiji. Nikada im plan nije bio da tamo zauvek ostanu jer snažne veze sa onim što imaju u Srbiji nisu raskinuli pre odlaska. Više je to bio test koji će pokazati kako oni kao porodica opstaju u drugoj sredini, ali i prilika da deca pogledaju svet iz drugog ugla. Sada Maja za Zadovoljnu priča kako je izgledala ta njihova avantura, šta je sve naučila u Zemlji lala, šta ju je najviše oduševilo, kakve su Holanđanke, ali i kako je doživela povratak u Srbiju.
Za početak Maja Marjanović, na Instagramu poznata kao Maja trči, za Zadovoljnu priča šta je bio motiv da se kao porodica odluče na odlazak u Holandiju, kao i kako su sve isplanirali.
Ponuda za posao koja se ne odbija
Ona je kao diplomirana inženjerka neorganske hemijske tehnologije radila za jednu veliku inostranu kompaniju u Kruševcu. Sve od 2005. do 2019. je napredovala u karijeri, pa je dobila ponudu da pređe u Amsterdam da radi kao Global Quality Manager.
„Bila je to ponuda koja se ne odbija jer to je najviša pozicija u oblasti u kojoj sam i radila. Ponuda nije došla nenadano jer moje napredovanje u radu i jeste bilo vođeno u tom pravcu dugi niz godina unazad. Profesionalno bila sam posvećena tom svom cilju, ali i privatno sam imala podršku supruga koji je bio spreman da se zajedno sa mnom preseli u Holandiju kada dođe vreme za to, uprkos svom privatnom biznisu koji je u to vreme bio na samom početku. Preseljenje dece je logična posledica naših odluka, pa su se i ona radovala ukazanoj prilici.“
Deca su tad već bila u srednjoj školi, sin je bio treći razred gimnazije, a ćerka drugi.
„Sve im je delovalo vrlo primamljivo i radovali su se preseljenju, posebno što su dobili mogućnost da pohađaju internacionalnu školu u Hagu (American school of the Hag) gde bi učili na engleskom jeziku. To njima nije bio problem jer su u to vreme već imali znanje B2 nivoa.“
Prva tri meseca živela sama u Holandiji
U Holandiju se prvo preselila Maja i tamo je tri meseca živela sama u stanu koji joj je kompanija obezbedila, a kako bi za to vreme našla kuću blizu škole u kojoj će svi zajedno živeti.
„Ta tri meseca za mene su bila vrlo turbulentna jer, pored novog posla i suočavanja sa profesionalnim izazovima, trebalo je da sredim celokupnu papirologiju oko mesta boravka, pronalaženja kuće u kojoj ćemo živeti, papirologiju oko poreskih obaveza, prevođenja svih komunalnih usluga na svoje ime i plaćanja računa (struja, gas, kablovska, internet, zdravstveno osiguranje, porez na dohodak), kao i preuzimanje auta od lizing kompanije i obezbeđivanje svega što je četvoročlanoj porodici potrebno za jedan normalan život.“
Kompanija joj je obezbedila i savetnika koji joj je davao instrukcije i upoznavao je sa pravima i obavezama, zakazivao termine kod institucija i dosta joj pomagao svojim savetima kako bi to sve postigla.
„Problem sa kojim sam se suočavala je što sve to treba da se uradi u radno vreme, pa sam često izlazila sa posla kako bih završavala papirologiju. Dobra strana je što kompanija ima razumevanja za to i što je to opšte poznato jer tamo institucije ne rade posle podne, pa je i logično da to moram završiti u radno vreme.“
Sistem u Holandiji funkcioniše savršeno
Uprkos svim tim obavezama i sistemu koji joj je potpuno nepoznat, jeziku koji ne razume – sve to je teklo dosta glatko i bez velikog stresa jer sistem funkcioniše savršeno, svi službenici govore perfektan engleski tako da ni jezičke barijere nije bilo, kaže.
„Kod njih u institucijama te nikada ne vraćaju po još jedan papir već, ako neki papir nedostaje, oni učine sve da ti pomognu da ga obezbediš. Recimo, ja sam prva tri meseca kod njih u institucijama bila neudata jer nisam imala originalni list venčanih kod sebe, sve dok moj suprug nije došao i doneo ga, pa je moje bračno stanje u sistemu bilo ispravljeno.“
Maja kaže i da je unapred brinula o svemu, od prenošenja stvari, pronalaženja i opremanja kuće, snalaženja u državnim institucijama, do popunjavanja poreskih prijava i upisa u školu, uz priložene dokaze da su deca primila sve potrebne vakcine…
„Sve mi je bilo nepoznato i nisam imala pojma šta me čeka, ali sam posle prvog meseca shvatila da je briga potpuno neopravdana i da u sistemima gde sve funkcioniše svi jedni drugima pomažu da se procedura sprovede. Ja nisam bila ni svesna u kakvoj neizvesnosti i blokadi sistema smo mi živeli u Srbiji (to je bila 2019. godina) i koliko smo mi istraumirani i stresirani za razliku od njih koji su nasmejani i opušteni kada imaju posla sa državnim institucijama jer znaju da one postoje da njima pomažu.“
Još jedan utisak je bio da sve ima svoj redosled i da ne možeš preskakati korake kako bi nešto brze završio.
„Sve ima formular, prijavu, termin zakazivanja, sastanak, zaključak sa sastanka, izveštaj sa sastanka i potvrdu. To su koraci kroz koje prolaziš bilo da podnosiš prijavu za plaćanje poreza na dohodak, bilo da se prijavljuješ kod internet provajdera. Naravno, dosta tih koraka radiš onlajn i sve savršeno funkcioniše.“
Uživanje u vožnji vozom do posla
Zanimljivo je da je Maja ubrzo nakon preseljenja shvatila da auto skoro nije ni potreban, da je sve tako dobro povezano vozovima da je mislila da sanja.
„Nisam mogla da se navozam vozovima i svaki put bih bila oduševljena kako je lako stići od Haga do Amsterdama, pa dalje do Roterdama, a da ne pričam o vezi sa drugim evropskim gradovima van Holandije. Takva opuštenost i lakoća putovanja vozovima na posao je meni bilo životno otkriće.“
Holanđanke su vrlo opuštene, ali jako brinu o nezi
Dok je bila u Holandiji, Maja je dobro osetila i vajb Holanđanki.
„Mlade Holanđanke su uglavnom vrlo obično obučene, nema tu skupocene garderobe, poznatih brendova i ne može se videti da one puno energije ulažu u svoj stajling i fizički izgled jer su kose obično ravne i duge, vezane u rep, uglavnom su bez šminke, oblačenje nije posebno atraktivno, ali uvek je praktično i prilagođeno vožnji bicikla. Nema tu šminke, uredno nalakiranih noktiju, sjajeva, skupocenih komada… Naprotiv, često su izgužvane, ne baš čistih patika (teško je imati urednu obuću kad ceo dan motaš pedale), ali uvek su praktične i spremne za kišu, sunce, oluju i sve što se desi u toku pre podneva ponekad.“
Primetila je i da žene u zrelim godinama jako lepo izgledaju, da vode računa o svojoj koži i da se izuzetno zdravo hrane, uprkos tome što nije do kraja spoznala šta je holandska kuhinja i koja su to njihova domaća jela.
„Mi smo živeli na moru u mestu koje se zove Wassenaar i nalazi se svega par kilometara od Haga i tu je vrlo lako nabaviti svežu ribu, tako da sam primetila da jedu dosta ribe i puno povrća.“
Kaže kako je shvatila da se Holanđanke od mladosti neguju iznutra, puno vremena i energije ulažu u sport, rekreaciju, a ta unutrašnja nega bude vidljiva u zrelim godinama.
Prekovremeni zarađeni sati se koriste za dan na suncu
„Od Holanđana smo naučili da cenimo svaki zračak sunca. Mi na poslu smo vrlo često kolektivno izlazili ranije (posebno ako je sunce u četvrtak ili petak) i odlazili na kanale da se vozimo čamcima ukoliko se sunce pojavi posle mnogo dana kiše. Takvu privilegiju smo imali jer je naš posao bio vezan za države iz svih vremenskih zona sveta (radili smo globalne poslove), pa smo svi imali puno prekovremenih sati i, kad su kišni dani, u kancelariji se ostaje dosta duže, pa zarađeni sati mogu da se iskoriste kad je sunčan dan i to smo koristili.“
Kaže i kako Holanđani imaju izraz „niksen„, što doslovno znači „uživati ne radeći ništa“ jer oni jako neguju tu kulturu da ostanu sposobni da uživaju u trenutku kad ništa ne rade. Tada sede na suncu i samo uživaju.
Ipak, selidba u Holandiju je značila i određene izazove za nju kao majku i suprugu.
„Najveći izazov mi je bio da ostanem dovoljno prisutna u porodici i na raspolaganju za razgovor svojoj deci koja su u to vreme bila u vrlo nezgodnim godinama (sin 17, ćerka 16), suočeni sa novom sredinom, novim sistemom školovanja na jeziku koji nije maternji, u državi koja im je bila potpuno nepoznata, okruženi decom različitih kultura, iz svih krajeva sveta.“
Srećom, suprug je bio deci na raspolaganju kao logistika, organizovao je nabavku namirnica i obroka za sve jer on je imao svoj biznis u Srbiji i, kad je bio tamo, bio je potpuno posvećen deci i kući, ali je vrlo često bio u Srbiji, pa su deca i Maja bili sami.
„Kuća je bila blizu škole jer smo tome dali prednost, ali je za mene to značilo da sam svakog dana putovala do posla 40 km i nazad isto toliko. Nekada sam išla vozom, a nekada autom. To mi je bilo skroz u redu, ali mi je ipak oduzimalo vreme koje bih provela sa porodicom. Takođe, moj posao je podrazumevao i putovanje po svetu, pa sam često bila odsutna nekoliko dana u nedelji, ali sam isto tako imala dane kada sam radila od kuće, pa sam bila više prisutna. Sve u svemu, bilo je jako izazovno i zahtevno i sigurno da sve to ne bi uspelo da to nije bio naš zajednički projekat i svi smo jedni drugima pomagali.“
Život tamo jeste skuplji, ali…
Maja kaže da život u Holandiji jeste skuplji u odnosu na Srbiju, ali životni standard je znatno veći.
„Tamo kad se plate svi računi, stanarina i hrana, ostane dobar deo plate za sve ono što nije moranje. Ja sam i ovde imala solidna primanja za naše uslove, ali nisam mogla od svoje plate da podmirim sve račune i hranu i da mi ostane za letovanja i zimovanja kao što to tamo može.“
Kaže i da javni prevoz funkcioniše savršeno, vozovi, metro, bicikli…
„Tamo se ljudi jako žale na njihov zdravstveni sistem, a ja nisam videle te negativne strane jer je sve puno bolje od našeg sistema, pre svega izgled zdravstvenih ustanova, ljubaznost zaposlenih i pristup lekovima. Pritom, puno ulažu u preventivu, pa smo tako suprug i ja u svojim četrdesetim dobili poziv na preventivne preglede koje pokriva obavezno zdravstveno osiguranje, a deca su odmah dobila pozive za vakcinisanje koje se preporučuje za njihov uzrast.“
Vikendi u Holandiji su najlepši kada cvetaju lale
A kako izgleda jedan prosečan porodični vikend u Holandiji?
„Naši vikendi su uglavnom bili odlazak u prirodu biciklima. Ručak na travi ili u nekom restoranu. Leti smo išli na plažu i uživali u Severnom moru. Nije ni blizu lepo kao Mediteran, ali energija koju odaje je prijala, posebno nakon mnogo kišnih dana. Subotom pre podne se ide u nabavku nekih potrepština za kuću, a petkom popodne smo išli u nabavku namirnica. Deca su se petkom družila sa društvom iz škole. Subota veče je uvek namenjeno rođacima i porodici, a nedelja boravku u prirodi sa porodicom“, kaže Maja i dodaje da je četvrtak za druženje s kolegama, a petak sa prijateljima.
Nju su u Holandiji posebno očarala polja lala.
„Svakog aprila smo vozili bicikle kroz nepregledna polja lala i to me je uvek ostavljalo bez teksta. Takođe, ja se bavim trčanjem, pa sam u Holandiji trčala sa takvim uživanjem kroz njihove parkove koji više liče na guste šume sa stogodišnjim drvećem, uvek uz neki kanal. Vikendom smo često iznajmljivali čamac i vozili se kanalima. Kod njih nije potrebno imati dozvolu za manje čamce i vrlo su laki za upravljanje.“
Stresan povratak u Srbiju
Bliski ljudi iz Srbije jesu joj nedostajali, posebno jer u vreme pandemje korone nisu mogli da im dolaze. U Srbiju su se vratili nakon kovida 2023. i to je za nju, priznaje, bio veći stres nego selidba u Holandiju.
„Bilo mi je teško da prihvatim da u našoj zemlji ne postoji sistem i da mi kao nacija nismo dovoljno organizovani da to sve sprovedemo. Videla sam da to postoji, da to radi, da se to lako održava i da za to nije potrebno ni veća pamet ni više para već dobra volja i organizacija.“
Primetila je i jednu neobičnu razliku u odnosu na Srbiju kad je u pitanju druženje.
„Kod njih postoji Tikki aplikacija preko koje ti kolega šalje zahtev za uplatu 5,99 evra ako je kojim slučajem platio tvoje piće u baru posle posla. Na taj deo njihove kulture se nisam navikla i uvek mi je bilo neprijatno da tražim novac za svako plaćeno piće koleginici ili kolegi, ali sam prihvatila da je to kod njih normalno.“
Takođe, Holanđani, kada slave rođendan, pozovu goste u restoran (često bude 20 ljudi) i plate svima piće, a svako plaća svoj obrok i dodatna pića.
„To se ne uklapa sa našom kulturom, ali sam i razumela zašto to rade. Tako se druže, a niko nema pritisak da mora da potroši možda i van svojih mogućnosti kako bi proslavio rođendan. I tako se rođendani slave, ljudi se okupljaju, a nema većih troškova ni za nikoga.“
Inače, kad se Maja selila u Holandiju, to je bila najbolja evropska zemlja za život stranaca.
„Holanđani su jako fleksibilni, prihvataju različitost i politika zemlje je bila da privuče što više stranih kompanija u Amsterdam. Davali su poreske olakšice, doseljenici su imali odlične uslove preseljenja, dobijanja radnih i boravišnih viza bez znanja jezika, poreske olakšice na primanja, mogućnost prevođenja vozačke dozvole bez naknadnog polaganja vožnje.“
Deca su bez problema dobila mogućnost da nastave školovanje od razreda koji bi inače bili da su ostali u Srbiji. Nastavili su po sistemu američkih srednjih škola i to im je bilo pravo osveženje.
Ipak, posle prvih par nedelja postalo je teško kad su shvatili da su 1.300 km daleko od svog društva, svoje škole i nastavnika.
„U njihovim godinama biti preseljen i izmešten iz svoje sredine je teže nego što sam ja mogla i da zamislim. Tinejdžerski bunt je bio veliki, ali našli smo kompromis i češće su išli u Srbiju nego što je to ranije dogovoreno.“
Školu su završili sa visokim ocenama. Kroz američki sistem školovanja imali su priliku da se oprobaju u oblastima koje naša gimnazija ne pruža, pa je tako ćerka shvatila da ima smisla za grafički dizajn i zainteresovala se za ekonomiju, dok je sin potvrdio da je dobar u matematici i programiranju.
Najveća dobit za njih kao porodicu je bilo to što su izašli jači iz svih izazova koje je nosilo preseljenje u njihovim kasnim četrdesetim godinama sa dva tinejdžera, biznisom u Srbiji koji je skoro propao u vreme kovida.
„Potvrdili smo da smo zajedno najjači, da u svakoj krizi možemo da rastemo samo ako smo jedni drugima podrška. Suprug i ja smo učvrstili našu vezu jer kroz sve izazove smo prošli zajedno. Ja više ne radim u korporaciji, muž radi naš porodični biznis, ja mu pomažem i gradim sebi novi put do cilja gde su moji hobiji i moj posao jedno. Muž me podržava, deca završavaju fakultete i idu ka svojim ciljevima. Gde ćemo živeti za tri ili pet godina, niko ne zna. Ni deca ne znaju da li će ostati u Srbiji ili otići, ali svi znamo da imamo jedni druge i da imamo pravo da živimo gde nam je lepo i gde možemo da ostvarimo svoj potencijal i da budemo srećni.
Preseljenje u inostranstvo za njih je uvek moguća opcija, bez obzira na godine jer prednost daju zajednici, a ne mestu boravka.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
