Rep muzika je, po svim mogućim stereotipima, oduvek bila „muški teren“. Glasna, besna, sirova – navodno sve ono što ne priliči „nežnijem polu“. Da li je to zaista tako? Da li se snaga izraza, prava na stav i borba za identitet mogu ograničiti polom?
Zahvalna sam što rastem u vremenu koje sve češće ruši okvire u koje su pokušavali da nas ukalupe. Vreme u kom više ne prihvatamo da su određene stvari „muške“ ili „ženske“ po definiciji, pa ni muzika. Smatram da je svaka forma izražavanja – bila to pesma, rep strofa, grafit ili pokret – podjednako namenjena svima. Jer snaga nije polna osobina, već ljudska.
Odrasla sam na domaćem old skul repu. Na sirovim rimama koje nisu birale reči da bi bile dopadljive, već da bi bile istinite. Na bitovima koji su odzvanjali kroz haustore, hodnike i moje misli. To nije bila muzika koja se samo slušala – to je bila muzika koja se živela.
Umesto da stvarnost u mom odrastanju bude umotana u šarene papire i lakirane poruke, ja sam je upoznavala kroz strofe koje su govorile bez cenzure. Pesme su dolazile iz srca ulica, iz stvarnih priča, sa margina – i upravo tu, među tim stihovima, ja sam prvi put pronašla sebe.
Foto: Privatna arhiva
U tim rimama bilo je mesta za sumnju, ljutnju, otpor, ali i za snove i hrabrost. Naučila sam da postavim pitanje kad nešto ne deluje pravedno. Naučila sam da budem hrabra, čak i kad me strah parališe. Naučila sam da budem svoja, čak i kad to nije bilo najlakše.
Rep me je oblikovao više nego bilo šta drugo. Dao mi je osećaj pripadnosti, ali i snagu da se izdvojim. Naučio me da slušam – ne samo ritam, već ljude. Naučio me da govorim – jasno, glasno, iskreno. I iznad svega, naučio me da ne moram da budem „nežna“ da bih bila žena, niti „gruba“ da bih bila jaka.
Zato kada me pitaju da li su žene koje su odrasle uz rep danas jače – moj odgovor nije brz, ali jeste siguran. Nisu one nužno „jače od drugih“ po definiciji, ali nose jednu specifičnu vrstu snage. Snagu koja je izgrađena u hodnicima srednjih škola, u slušalicama na zadnjem sedištu autobusa, u sobama gde su stihovi bili uteha i oružje. Snagu koja je rasla uz stihove o borbi, o nepravdi, o preživljavanju. I uz refrene koji su nas podsećali da nismo same.
To su žene koje su naučile da se ne izvinjavaju kad zauzmu stav. Koje znaju da njihovo mišljenje vredi, čak i kad ga niko ne traži. To su žene koje su od malih nogu slušale kako se ruše autoriteti, kako se preispituju norme, kako se pravi haos – ali ne iz hira, već iz potrebe da se čuje ono što mora da se kaže.
I nije rep učinio te žene jakima sam po sebi – ali im je dao rečnik. Dao im je ritam. Dao im je osećaj da imaju pravo da kažu: „E, sad ćete da me čujete.“
I to je možda najveći poklon rep kulture ženama – ne moć da dominiraju, već sloboda da budu ono što jesu, bez izvinjenja. Bez umanjivanja. Bez čekanja dozvole.
Moja priča ne bi bila ista bez domaćih rep izvođača. Od VIP-ja i Grua, preko Beogradskog sindikata, Smoke Mardeljana, Bigrua i Paje, Psihoaktiv Tripa, Who See-ja, Surreala, pa do Mimi Mercedez – svi oni su me u nekom trenutku oblikovali.
VIP me naučio da emocija i sirovost mogu da idu ruku pod ruku. Gru je bio moj prvi susret sa repom koji ne vređa inteligenciju, već budi osećanja i tera te da razmisliš. Beogradski sindikat je bio škola kritičkog mišljenja – u njihovim tekstovima nisam samo slušala muziku, već učila da postavim pitanja koja nikome nisu bila prijatna. Smoke Mardeljano je bio brutalan, neuvijen – kao podsetnik da je ranjivost ponekad najjači oblik otpora.
Psihoaktiv Trip me suočio sa tamnijim delovima stvarnosti – sa stvarima koje se ne prikazuju na naslovnim stranama, ali se dešavaju iza zatvorenih vrata svakog grada. Njihov rep me naterao da otvorim oči za realnosti koje nisu bile moje, ali su postale deo mog razumevanja sveta.
Bigru i Paja su, ispod slojeva opuštenog flow-a, nudili oštre komentare o svakodnevici – njihova muzika je bila kao ogledalo u kojem vidiš i ono smešno i ono što zaboli, sve u isto vreme. A Who See? Njihova ironija, inteligencija i autentični južnjački duh pokazali su mi da se rep ne mora shvatati previše ozbiljno da bi bio ozbiljno dobar. Naučili su me da smeh, kritika i mudrost mogu da stanu u isti stih – i da je identitet bogatiji kada mu dozvoliš da diše.
I onda je tu Surreal – pesnik u svetu repa. Njegovi stihovi su poput slike u kojoj je svaki detalj važan, ali se samo celokupna slika može razumeti. Sa njim sam naučila da rep može biti duboko filozofski, da nosi pitanja koja ne traže brze odgovore, već pozivaju na razmišljanje. Surreal me podsetio da je muzika mnogo više od zabave – ona je alat za preispitivanje, za lični rast, za širenje horizonta.
I na kraju, Mimi Mercedez. Njena pojava nije samo ženski rep, to je osvajanje prostora. Njena energija, stav i stihovi nosili su snagu koja nije samo rušila predrasude, već je stvarala nove norme. Kada je ona ušla na scenu, nije samo bila nova ženska figura, ona je bila ujedno i osveženje i izazov. Pokazala je da ženska energija u repu nije nešto što se mora prilagoditi muškom svetu, već nešto što je isto tako dominantno, moćno i pravo.
Njen glas mi je dao snagu da budem ono što jesam bez isprike. Pokazala mi je da žena ne mora da se prilagođava da bi bila prihvaćena – ona može da stvori svoja pravila. Mimi Mercedez nije samo zauzela svoje mesto u rep svetu, ona ga je iskovala svojim rukama.
Niko nije mogao da ostane ravnodušan na njenu hrabrost, jer ona nije tražila odobrenje za ono što jeste. U njenim pesmama nema kompromisa, nema stida, straha. Uz nju sam naučila da se borim ne samo sa spoljnim svetom, već i sa sopstvenim nesigurnostima, da prihvatim sve delove sebe i da ih ponosno nosim.
Mimi Mercedez nije bila samo rep umetnica – ona je postala simbol ženske borbe, ženske snage, i, što je najvažnije, ženske slobode u prostoru u kojem je to najteže ostvariti. Ona nije samo otvorila vrata – ona ih je demolirala.
Da li su žene koje su odrasle uz rep muziku danas snažnije? Moj odgovor nije univerzalan, ali je duboko ličan i utemeljen. Žene koje su stasavale uz rep nisu vaspitavane da ćute, da se povlače, da budu neupadljive zarad tuđeg mira. One su rasle uz stihove koji su ih učili da misle svojom glavom, da progovore kad svi drugi ćute, da prepoznaju nepravdu i ne sklanjaju pogled pred njom. Rasle su uz muziku koja nije idealizovala stvarnost – već ih je pripremala da se u njoj snađu, opstanu i prežive.
Možda se snaga ne može precizno izmeriti, ali se može prepoznati. U držanju žene koja ne traži dozvolu da postoji. U njenom glasu, pogledu, u načinu na koji korača – samouvereno, sa integritetom. Žene koje su odrasle uz rep naučile su da ne ćute kada imaju šta da kažu, da ne pristaju na pravila koja ih guše i da ne umanjuju sebe da bi bile prihvaćene.
Rep nije bio samo muzika koju smo slušale – bio je naš alat, naš štit, naš glas. I mi, koje smo rasle uz te bitove i rime, nosimo tu snagu sa sobom i danas. Ne kao fazon, ne kao prolazni stav, već kao duboko ukorenjeni deo onoga što jesmo.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
