Kako je to kad se upustiš u neizvesnost sopstvenog malog biznisa? Pronašli smo žene iz Srbije koje znaju odgovor na to pitanje.

Nije lako napraviti takav rizik, upustiti se u nešto nepoznato u zemlji u kojoj marljivost i znanje nisu garancija ekonomskog blagostanja. Ipak, ove žene koje su prelomile i upustile su se u preduzetništvo su odličan primer toga da je za sreću ključno da radiš posao koji voliš.

Ana Injac

Novosađanka Ana Injac (33) je od svoje 23. godine pa do danas isprobala 10 biznis ideja. Radila je i kao animatorka za decu, pravila je pinjate, pisala tekstove za dečje predstave.

Planirala je da otvori rođendaonicu, pa neobičan vrtić, u međuvremenu je volontirala u Americi, međutim kako se sve više usavršavala za preduzetništvo, a uz veliku ljubav prema zdravoj hrani, ideja ju je vodila ka jestivom proizvodu.

Tako je napravila Razmusli, gotov musli proizvod koji sadrži žitarice, orašaste plodove, semenke i superfood (spirulina alga, moringa, zlatna maka, psilijum ljuspice).

„Htela sam da napravim hranu budućnosti, odnosno funkcionalnu hranu na bazi hrane iz prošlosti. Sto odsto sam verovala u Razmusli, jer sam mu se potpuno posvetila. Sve ono što postoji više hiljada godina i što se oduvek koristilo kao lek, i u današnjem vremenu ima tu vrednost. Reč je o hrani koja je održala brojne civilizacije koje nisu uvek imale šta da jedu, odnosno hrani koja je obezbedila opstanak”, rekla je Ana za Priče sa dušom.

Ideju je dobila na osnovu jednog kineskog proizvoda, odnosno kaše kojom se u Kini, kako je čula, leče i najteže bolesti. Kineska verzija ima u sebi 159 biljaka, koje imaju dugu primenu u kineskoj tradicionalnoj medicini, a Ana je kod nas napravila dve kombinacije, dva Razmuslija sa 11 i 13 sastojaka.

Kako je ispričala, kada je rešila da da otkaz svi oko nje, i porodica i prijatelji su bili zagovornici redovne plate i stabilnosti, tako da nije imala veliku podršku, ali je zahvalna jer je nisu sprečavali u njenoj ideji. I sama je imala strahove, ali ih je savladala. Kaže da preduzetništvo nije lako, ali je zadovoljna svojim životom i spremna je na izazove.

Emilija Katić

Iza modnog brenda M-ishka, prepoznatljivog po ručno pravljenim espadrilama pastelnih boja i predimenzioniranoj mašni, stoji dizajnerka Emilija Katić.

„Nikada o brendu nisam razmišljala kao o nečemu komercijalnom, nije bilo takvog plana, samo sam verovala u sebe. Često me zovu ljudi koji imaju brendove u povoju da im dam savet kako da uspeju, i ja im kažem da veruju u ono što rade i da to rade sa velikom emocijom i strašću. M-ishka je nastala iz ljubavi, zaista.“

Emilija je studirala ekonomiju, ali se uvek bavila modom.

„Radila sam kao modni stilista u nekadašnjem časopisu Story i kao asistent modnog urednika u časopisu Gala. Jedno vreme sam živela u inostranstvu i bavila se obrazovanjem, a po povratku sam neko vreme i ovde radila u sferi obrazovanja. Mislim da dosta za brend dosta znači to što sam studirala ekonomiju, čini mi se da je to dobra kombinacija.“

Maja Jakšić

Tokom studija dizajna tekstila Maja je imala priliku da istraži fantastične mogućnosti ručnog dizajna i tradicionalne izrade. Najveće uzbuđenje koje je taj kreativni proces izazvao u njoj potiče od mešavine komercijalnog i umetničkog pristupa tapetama i dizajnu tekstila.

„Tokom poslednjih 18 godina, neizmerno sam uživala u istraživanju različitih oblasti dizajna i umetnosti dok sam obogaćivala i razvijala svoje veštine i kreativno razmišljanje. Posle diplomiranja na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu provela sam godinu dana kao gostujući student na Odseku za modernu umetnost Državne akademije za umetnost i dizajn u Štutgartu. Posle ovih studija počela sam da radim za uglednu firmu Rasch Textil u Bramšeu, gde sam, nakon što sam počela kao pripravnica, ubrzo postala dizajnerka tekstilnih tapeta sa punim radnim vremenom. Ovo je bilo odlično iskustvo, kao i sjajna prilika da se steknu veoma dragocena znanja o različitim tržištima širom sveta, ali i iskustvo iz prve ruke u organizovanju masovne proizvodnje i njenom toku rada.“

Ubrzo nakon toga našla se pred teškom profesionalnom odlukom između umetničkog i komercijalnog pristupa radu.

„Donela sam odluku da postanem samostalna dizajnerka i konačno prepletem svoje dve velike ljubavi – primenjenu i likovnu umetnost. Osnivanje studija Vilenica bilo je odlučujući korak u mojoj želji da se posvetim dizajnu po meri i ručno rađenom. U studiju Vilenica inspiraciju crpimo iz svakodnevnog života, prirode i umetnosti, kao i u pronalaženju savršenstva u nesavršenom. Nastojimo da spojimo prošlost i budućnost i unesemo elemente tradicionalne i savremene umetnosti u svakodnevni životni prostor. Svi naši ručno rađeni proizvodi su jedinstveni i ekološki prihvatljivi.“

Bojana Brkić

Bojana danas ručno pravi posuđe od porcelana, a iza svega je 20 godina dugog putovanja.

„Umetnost keramike me je osvojila kao studentkinju kineskog jezika i književnosti 2000. Otkrila sam minimalistički ideal Dalekog istoka lepote, kontrasta i harmonije čvrstine i krhkosti. Ovo se pokazalo kao savršen uvod u rad s porcelanom.“

Te vrednosti su i dalje Bojini lajtmotivi.

„Sa puno entuzijazma, preselila sam se u Kinu 2005. Tokom časova kaligrafije uvidela sam koliko je snažno okruženje koje se brzo razvija, novčano orijentisano sa niskim interesovanjem za kulturu. Ali dobra stvar su veštine stečene na tim časovima koje danas koristim prilikom nanošenja zlatnih motiva.“

Posle godinu dana se vratila kući, radila monoton posao u velikom trgovačkom lancu, a zatim pet godina provela kao instruktorka jezika.

„Početkom 2012. osetila sam da sam spremna da počnem nešto novo. Želela sam da minimalistički dizajn učinim funkcionalnim u različitim situacijama. Nadala sam se da ću inspirisati ljude da nauče o porcelanu i vrednostima koje gaji, a koje smatram preko potrebnim u modernim vremenima. Tada sam upoznala i svog budućeg supruga Radeta, koji me je ohrabrio i usmerio ka izgradnji brenda. On je i dalje suštinski deo tima.“

Potreba za porodičnim poslom je bila sve jača, pa su odlučili da udruže snage.

„Generacijama su porcelanski komadi čuvani za posebne prilike, uz ogromnu pažnju da se ne polome. A to nije fer. Da, porcelan može da se polomi, ali ako se ne koristi sa životnom radošću, koja je poenta? Svaka prilika može biti jedinstvena, a mi treba da uživamo u delikatnosti i lepoti porcelana. Ako uzmemo kineski porcelan bez straha da ćemo ga slomiti, ali uz fokus na ovaj trenutak i naše zadovoljstvo, najverovatnije će ostati netaknut. Tako nas porcelan uči filozofiji koja slavi život.“

Marija Krnjajić

Beograđanka Marija Veličić Krnjajić našla je svoju sreću u Pančevu i pre tri godine tamo preselila svoj atelje Shabby dream, u kojem starom nameštaju daje nov život. U mirnoj ulici, nedaleko od centra grada na Tamišu, smestila je svoj svet vitrina, komoda, kreveta, natkasni i brojnih drugih komada, najčešće starih najmanje 100 godina, koji stižu iz Francuske i Italije i u Srbiji dobijaju novo „odelo“. Do sada je restaurirala i redizajnirala na stotine komada, a osim iz Srbije, javljaju joj se i naši ljudi iz inostranstva.

Ideju da počne da se bavi ovim poslom dobila je u trenutku kada je njena drugarica, poreklom iz Velike Britanije, pre selidbe rešila da proda nameštaj svoje prabake. Marija je tada za ćerkinu sobu kupila romantičan nameštaj u engleskom stilu i počela da ga preuređuje, pišu Priče s dušom.

Marija Ivanković Jurišić

Marija Ivanković Jurišić je žena koja je osnovala umetničku radionicu i modni brend Marija Handmade – umetničku radionicu za tkanje iliti ručnu izradu tekstila. Dok gledate kako izgledaju odevni komadi koji nastaju u toj manufakturi, počinjete da shvatate metaforično preplitanje životnih niti.

Marija je ljubav prema ručnom radu, modi i dizajnu razvila jako rano, dok je kao devojčica leta provodila u Mačvi, a danas je ponosna preduzetnica i vlasnica brenda kome se najviše raduju stranci, poslovna žena koja je ostvarila ideal svakog čoveka – da bude sam svoj gazda, te žena koja rado izlazi u susret ženama koje žele da se odvaže i krenu na samostalno poslovno putovanje.

Kaže da se modom i dizajnom zarazila još kao mala, a da joj je taj virus stigao direktno iz glavnog grada mode – Pariza.

„Sestre mog deke živele su u Parizu, jedna se baš bavila modom a ostale su šile iz hobija. Najlepše dizajnerske komade dobijale smo i mama, i baka, i ja, a neke od njih i danas brižljivo čuvamo.“

A potom je usledio put učenja i razvoja. Osnovno obrazovanje u Šapcu, potom OŠ „Mileva Kosovac“, pa šabačka gimnazija „Vera Blagojević“, studije na Odseku za dizajn na Visokoj politehničkoj školi u Beogradu.

Nakon što je naučila da tka, vratila se u Šabac, potom radila kao aranžerka izloga za Zlatarnu Celje – i sve vreme bila u kontaktu s prirodnim materijalima.

A onda je njena majka prošla kraj oglasne table na birou i, kao što mnoge majke umeju, naslutila Marijinu budućnost.

„Moja mama je uvek videla korak dalje. Tako je i jednog dana došla sa informacijom da Udruženje poslovnih žena Srbije traži nove potencijalne članice koje bi se prijavile na seminar o otpočinjanju sopstvenog biznisa. Sugerisala mi je da se prijavim i tako je sve počelo…“

Marija je onda prošla edukaciju, pokrenula biznis, registrovala radionicu i tako je rođen njen brend Marija Handmade – koji danas cveta.