Šta je to tačno što privlači usamljene singl osobe, često bez ikakvog znanja francuskog jezika i pravog plana, baš u Pariz, od svih mesta na planeti?
Jenna Ryu, novinarka SELF magazina, rešila je da to proveri na sopstvenom primeru nakon što je izašla iz petogodišnje veze.
Kako kaže, Pariz je odavno destinacija kojoj se okreću slobodne žene kako bi pronašle sebe. To je grad u kom se slomljeno srce umiruje lisnatim kroasanima, tihim muzejima i eteričnim zgradama zbog kojih imate osećaj kao da ste zalutali u bajku. Pariz ima neki neobičan šarm zbog kog svaka žena koja tu dođe otkrije samouvereniju, nezavisniju i, naravno, bolje obučenu verziju same sebe.
Ali šta je to tačno što privlači usamljene singl osobe, često bez ikakvog znanja francuskog jezika i bez pravog plana, baš u Pariz, od svih mesta? Da li je to filmska fantazija kojom smo svi nahranjeni?
„Da li je to ideja da je biti sam ovde nekako elegantnije i smislenije nego bilo gde drugde? Ili je to jednostavno nada da bi promena okruženja mogla biti ono što je potrebno da se promeni ona usamljena, nezadovoljna verzija vas samih od koje pokušavate da pobegnete? Ta pitanja su mi se vrtela po glavi dok sam gledala seriju The Summer I Turned Pretty. Beli, glavna junakinja čitav identitet gradi oko momka sa kojim je trenutno u vezi, iznenada beži u Francusku u potrazi za samostalnošću. Ona ne zna jezik, a kamoli da poznaje ijednu osobu tamo. Ali do kraja svog gotovo jednogodišnjeg boravka tamo ona izlazi stabilnija i sigurnija u sebe, i to uz ono suštinsko je ne sais quoi: crveni ruž, bob frizura u stilu Francuskinja, minimalistička garderoba i tajanstveno suzdržana energija.“
Dok je posmatrala njene dogodovštine, osetila je neobičnu mešavinu zavisti i radoznalosti.
„Ranije ove godine izašla sam iz petogodišnje veze i pravo zakoračila u krizu identiteta. Bez obzira na to koliko mislite da ste nezavisni, raskid vas na čudan način natera da preispitate baš sve. Fantazija o pakovanju torbe i odlasku negde u nepoznato zvučala je lekovito, zbog čega je, kada mi je stigao poziv za poslovno putovanje u Pariz, to delovalo kao sudbina – moja prilika da vidim da li ovaj beskrajno romantizovani grad, u kom nikada ranije nisam bila, zaista poseduje taj potencijal koji menja život, na kome svi insistiraju.“
Ali kad je stigla u Pariz, nije doživela nijedan trenutak nalik iz filmova i serija. U početku je delovao kao samo još jedan grad – siv, pomalo vlažan i razočaravajuće običan.
„Onda je stigla poruka od stare prijateljice, koja me je mnogo podsećala na mene samu: novinarka u dvadesetim godinama, nekada u dugoj vezi, čvrsto ukorenjena u Njujorku, zbog čega sam bila iznenađena kada sam saznala da je uradila ono što sam dotad viđala samo u filmovima: kupila kartu u jednom pravcu za Francusku.“
Prijateljica je na Instagramu videla njene storije iz Pariza i javila joj da sada živi tu i pozvala da se vide.
„Ubrzo smo se dogovorile za piće. I, kada smo se našle, nije mi izgledala onako kako sam je pamtila. Šminka joj je bila blaža i promišljenija, garderoba puna pažljivo uklopljenih neutralnih tonova i pariskih akcenata u boji. Nosila se sa lakoćom i samopouzdanjem koje nije zahtevalo najavu. Posle par pića konačno sam je pitala da li je Pariz sve o čemu je sanjala, da li je pronašla jasnoću, strast i sreću zbog kojih je došla tu, preselivši se bez konkretnog plana, bez unapred izgrađenog kruga prijatelja i sa početničkim znanjem francuskog jezika.“
Prijateljica je zastala, slegnula ramenima i rekla nešto o čemu Jenna i dalje razmišlja: „Još uvek ne znam. Ali volim što sam ovde da vidim kako će se stvari razvijati.“
Jenna je to doživela kao šok, ali joj je bilo i čudno umirujuće, budući da je došlo od osobe koja je ranije mapirala i planirala svaki svoj naredni korak.
„Njena spremnost da jednostavno postoji u trenutku, bez forsiranja odgovora ili neke brze reinvencije preko noći, naterala me je da poželim isto: da usporim, da prestanem da jurim ka nekoj zamišljenoj, zalečenoj verziji sebe i da jednostavno budem tamo gde jesam.“
I nije bilo boljeg mesta za takav eksperiment od Pariza.
„Grad se, kako sam brzo shvatila, kreće gotovo tvrdoglavo sporo, tempom kom se Njujorčani praktično uče da se opiru. Provela sam 15 minuta čekajući u redu za jutarnji baget, posmatrajući kako svi ispred mene natenane biraju pravo pecivo. U restoranima su me konobari dugo ignorisali, ne jer su nepristojni već zato što je zadržavanje, tj. usporavanje jednostavno usađeno u njihovu kulturu.“
Tako ju je Pariz, u najmanju ruku, naučio strpljenju, nečemu što joj je očigledno bilo potrebno nakon što je naivno poverovala u fantaziju trenutne transformacije. Ali prihvatanje te sporosti otvorilo joj je oči za detalje Pariza kojih nema na Instagramu.
„Iza klišea – Ajfelove kule, kafea na korneru, užurbanih šoping lokacija – počela sam da primećujem gotovo neprimetan ritam svakodnevnog života: način na koji se ljudi tu zaista kreću, zastaju i jednostavno postoje.“
Od svega ju je možda i najviše iznenadilo to što je shvatila da takozvani Grad ljubavi zapravo nije vezan za romansu u tom bajkovitom smislu.
„Umesto toga, čini se da slavi lepotu samoće, naročito za žene, što ima smisla kada se uzme u obzir istorija grada kao središta ranih feministkinja koje su se zalagale za intelektualnu, društvenu i seksualnu nezavisnost. Gde god bih pogledala, mlade žene poput mene bavile su se sopstvenim životom. Ručak su jele same, uživajući u svakom zalogaju bez žurbe, umesto da obroke obavljaju na brzinu između sastanaka. Duž reke Sene druge su sedele same na klupama i nisu skrolovale po telefonu, nisu radile više stvari odjednom već su samo posmatrale bicikliste i trkače kako prolaze oko njih.“
Kada grad odbija da se ubrza zbog vas, primorani ste da vi usporite zbog njega. A u toj tišini, oslobođenoj žurbe i stalnog pritiska pitanja „šta je sledeće“, gubite sposobnost da pobegnete od svojih misli, svojih strahova i, u njenom slučaju, od sporog, neophodnog procesa isceljenja.
„Po prvi put posle mnogo meseci bila sam primorana da se direktno suočim sa posledicama raskida, bez uobičajenih stvari koje mi skreću misli. Sedela sam po kafeima, na klupama i na mekoj travi slikovitih parkova, suočena sa nelagodom samoće u sopstvenoj glavi: oplakujući ono što je završeno, prihvatajući usamljenost (i priznajući da je grozna) i konačno se suočavajući sa zastrašujućom spoznajom da, za nekoga ko je nekada imao čitav život isplaniran 10 godina unapred, ja odjednom nisam imala nikakav plan.“
Nesumnjivo, to je bilo zastrašujuće. Ali dok je konačno počela da obrađuje tugu i zbunjenost, počela je ponovo da upoznaje samu sebe, delove koji su dugo bili zakopani ispod bola slomljenog srca; sposobne, samouverene delove nje koji su je podsećali da je uvek uspevala (i da uvek može) da prebrodi teške stvari.
„Pronalazila sam te radoznale, pune nade delove mene koji su i dalje pronalazili svetlu stranu kada je pesimizam pokušavao da preuzme primat, pa čak i one pomalo maštovite delove koji su i dalje gajili nadu u smisleno romantično iskustvo, ma koliko put do njega bio neuredan.“
Priznaje da do kraja svog kratkog putovanja nije stvorila nov i unapređen identitet, ali…
„Otkrila sam nešto možda još bolje: onaj deo sebe koji sam izgubila. Kad singl žena ode u Pariz sa sumnjama, ne znači da će se odatle vratiti sa savršenim rešenjima (ili optimizmom na nivou Emily in Paris). Magija nastaje kada zakoračite u nepoznato okruženje koje zahteva da se zadržite, usporite i izgubite suptilno i pomalo neuglađeno, na onaj način kog nema u serijama. Jedino u Parizu samospoznaja može delovati tako transformativno, a da pritom izgleda toliko lepo da, makar na trenutak, zaboravite koliko je zapravo teška.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
