Mnogo mladih ljudi ima ovaj problem.
Novinarka Hana Tarner je za Refinery 29 podelila svoju priču o opsesivnom kopanju lica, to jest ceđenju bubuljica i otkrila kako je uspela da reši taj problem koji mnogi ne priznaju, ali ga imaju. Prenosimo njenu priču.
„Šake mi prelaze sa knjige na ruke dok uznemireno čekam u ordinaciji. Tražim na svojoj koži sitne otvore, nepostojeće rupice ili tragove. Pritiskam i stiskam dok se nešto ne izluči, često nevidljivo za bilo čije oči osim za moje, često je to krv, ili nešto drugo, ne znam ni šta.
Prvi put se sećam da sam počela da kopam svoju kožu sa osam godina, na dugom putovanju automobilom, na odmoru sa tetkom. Auto nam se pokvario i sunce je brzo zalazilo. Moje misli su brzo prešle na to da sam nasukana, izgubljena, čak i kidnapovana. Počela sam da brojim svoje pegice, pomerajući šake gore-dole po rukama. Kako bih prstima napipala neku neravninu na koži koja štrči, otkinula bih je. A onda, izgleda, jednostavno nikad više nisam ni stala. Čak i dok pišem ovaj esej, čačkam. Opstruktivne misli – koliko sam loša u svom poslu, pisanju ovoga, funkcionisanju kao odrasle osobe – rezultiraju kopanjem. Navika je destruktivna, ali samoumirujuća. Ostavlja gadne ožiljke i narušava moje samopouzdanje, ali kopanju pristupam kao poslastici, zasluženom odgovoru na težak dan.
Dermatilomanija je dugačak način da kažem da kopam svoju kožu dok ne prokrvari. To je samo po sebi stanje i takođe, kao u mom slučaju, simptom anksioznosti. To je najmanja moja briga – živim u telu koje se bori da funkcioniše takvo kakvo jeste, prikupljajući dijagnoze kao da su akademska priznanja – ali ipak je to prinuda koju ne mogu da obuzdam.
Dr Angela Tevari, dermatološkinja u bolnici Lister, kaže da je primetila porast dermatilomanije kod mladih odraslih osoba.
„Sve češće imam pacijente sa simptomima u vezi sa stresom, uključujući kopanje kože, posebno nakon društvenih promena i ograničenja vezanih za kovid“, rekla je ona.
Osim traženja medicinskog saveta od dermatologa i stručnjaka za mentalno zdravlje, dr Tevari savetuje one koji se bore s ovim problemom da nađu nešto da rade sa svojim rukama u trenucima poriva – a to sam i ja uradila.
Učim da pletem, uglavnom zato što sam želela hobi koji ne bih pokušavala da unovčim – nešto teško što bi zahtevalo mnogo vežbe. Odabrala sam pletenje iz hira jer mi se dopala ideja da sama pravim odeću, a moje iskustvo sa šivaćim mašinama nije najbolje. Pre pletenja pokušala sam da tretiram čačkanje kože kremama i losionima, noseći majice sa visokom kragnom ili više slojeva odjednom. Nosila sam elastične trake oko zglobova i zamolila partnera da me gurne svaki put kada bi video kako mi ruke lebde preko grudi. Ništa od toga nije uspelo, dok nisam pronašla pletenje.
Pletenje zauzima obe vaše ruke odjednom, a njegov spor ritam i potrebna koncentracija znače da sati mogu da prođu uveče bez pomeranja. Kada skrolujem umesto da pletem (zabava sama po sebi), gledam video zapise na kojima drugi ljudi pletu, pokazuju kolekcije prediva ili uče novu tehniku u usporenom snimku. Od #knittok do #knitstagram, postoje hiljade ljudi koji pletu na mrežama, od kojih mnogi dele slična iskustva.
Koristimo pletenje da se nosimo sa stresom, anksioznošću, OKP i bezbroj drugih problema kojima se naš mozak okreće protiv nas.
U aprilu obeležavam četiri meseca mog sopstvenog putovanja s pletenjem. Sinoć sam se okrenula ka ogledalu u kupatilu nakon tuširanja i primetila sam svoje grudi i vrat. Obično su pune užasnih tragova i zarastajućih krasta, a ja sam imala poriv da uzmem uvećavajuće ogledalo da vidim šta još mogu da iščupam, prokopam, izvadim ispod kože. Sinoć mi je koža bila skoro čista i odolela sam želji da otvorim nove rane. Osetila sam nešto kao napredak.
Za mene pletenje nije savršeno rešenje. Jednom kada se jedna stvar reši, glavu promoli druga. Ruke mi se grče, ponekad imam drhtavicu. Imam genetsko stanje zbog delovi između mojih kostiju i mišića nepravilno funkcionišu. To čini držanje stvari bolnim, a ritmične pokrete neprijatnim. Ako provedem predugo sa svojim iglama noću, sutradan me boli. Ali trenutno je to cena koju sam spremna da platim da zaustavim opsesivno čačkanje.“
***
Bonus video: Modni trikovi koje možemo da ukrademo sa Nedelje mode u Parizu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
