Upravnica zgrade u NBG: Moja borba sa vetrenjačama

Podeli:
upravnik zgrade
Foto: Google.maps, Privatna arhiva

Milica Vasiljević Blagojević je profesorka na fakultetu, mama troje dece i upravnica-volonterka u jednoj zgradi u Novom Beogradu. Za portal Zadovoljna.rs ona priča zašto ovo treće predstavlja najveći izazov, ali i zašto se i dalje bori da pokaže da je u Srbiji moguće napraviti normalan mikrosvet.

„Ideja da postanem prvo predsednica, a po izlasku novog zakona, i upravnica zgrade bila je jedini mogući put za rešavanje problema fekalija u podrumu u trenutku kada sam se sa porodicom doselila u moju zgradu u Bulevaru Mihaila Pupina na Novom Beogradu. Kanalizaciona cev je pukla u podrumskom prostoru i fekalije su se polako mesecima izlivale u isti. Smrad je bio nesnosan, a bivši predsednik nije odgovarao ni na kakve molbe i zahteve očajnih komšija. Sazvala sam sastanak, na koji su došle skoro sve komšije, i jednoglasno odlučile da preuzmem aktivnosti oko vođenja zgrade. Tako je sve počelo“, priča Milica kako tada nije mogla ni da pretpostavi šta je čeka.

Vremenom je uvidela koliko je upravljanje zgradom zapravo velika obaveza. Zahtevno je, kako kaže, kao i svaki posao – ako hoćete da ga radite kako treba, ali uz to podrazumeva i rad sa ljudima, pa još i ljudima sa kojima živite.

Uvek se nađe onaj jedan mrgud koji ne želi da plati ribanje zgrade, lift ili neophodnu izolaciju. Ipak, iako je u svakoj zgradi dosta želja i zahteva, kod Milice sa stanarima uglavnom sve dobro funkcioniše.

„Imam sreće sa komšijama. Velika većina njih su divni ljudi, vrlo uviđavni, suzdržani, dobronamerni. Imamo slične želje i zahteve – želimo da živimo u pristojnim uslovima, dostojnim čoveku koji je izdvojio velika sredstva za stambeni prostor ili će ih još godinama izdvajati. A uz to redovno plaća sve što država od njega očekuje. Za ovih skoro pet godina koliko sam aktivna na poslovima vođenja zgrade ne sećam se da sam imala poziv od komšija u neko nepristojno vreme ili sa nekim zahtevom koji nisam mogla da rešim zajedno sa njima.“

Gradsko stambeno – mračni ćorskokak

I dok s komšijama sve uglavnom ide kako treba, muke su na drugoj strani.

„Iskreno, ne znam odakle bih počela. Pre svega, Javno preduzeće Gradsko stambeno predstavlja mračni ćorskokak u kome se kreću sve stambene zajednice koje su u prošlim vremenima sa njima sklopile ugovor. Oni vam, na primer, na pitanje – koliko je sati odgovaraju sa – lepo je vreme, što je izuzetno frustirajuće i bespotrebno oduzima mnogo vremena. Ne izvršavaju svoje obaveze, a komšije, posebno oni stariji, uplašeni šta će biti sa jedinim liftom koji imamo (i star je preko 50 godina) ukoliko ga ne bude održavalo Gradsko stambeno, ne žele da se isključe iz tog nakaradnog sistema. Mislim da sam njima uputila više dopisa nego svim ostalim službama zajedno – bez ikakvog efekta“, žali se Milica.

Ništa bolje, kaže naša sagovornica, nije ni sa Gradskim zelenilom.

„Gradsko zelenilo funkcioniše tako što posle 30 dopisa potkreše jedno ili dva stabla koja se godinama, a komšije izveštavaju i decenijama, nisu potkresivala, a ostalih 20 ostave za neki drugi put. Kažu biće na jesen, pa na jesen – biće na proleće i tako se smenjuju godišnja doba, a od radova ništa.“

Nije lako ni sa Komunalnom milicijom.

„Komunalna milicija i inspektori nažalost, prema mom iskustvu, nisu ni od kakve pomoći u rešavanju komunalnih problema sa kojima se susreću upravnici stambenih zajednica, iako nas zakon upućuje upravo na njih. Trebalo mi je godinu dana i ko zna koliko dopisa da im uputim da bih shvatila da oni neće preduzeti ama baš ništa, niti kazniti ikoga – od malog broja komšija koji ne izmiruju svoje obaveze prema stambenoj zajednici, preko velikih prodavnica u blizini čiji radnici zatrpavaju naše kontejnere kartonima i đubretom (umesto svojih), do onih koji bahato parkiraju na ivičnjacima, pa ne možemo da uđemo u sopstvene stanove.“

Niko ko ne mora ne ide našom ulicom

Na sve to, već neko vreme Milicu i njene komšije muči još jedan problem, koji je pored ovih tekućih, čini se najveći.

„U pitanju je stanje ulice u kojoj se nalazi naša zgrada. To je jedna od najvećih zgrada na Novom Beogradu, tzv. kineski zid. Ima osam ulaza, u njoj živi preko 1.500 ljudi, a u prizemljima nekoliko ulaza su male privredne delatnosti: obućar, frizer, kozmetičar, piljarica, krojač. Mi u našem ulazu smo se izborili za zajedničku prostoriju koju sada izdajemo jednoj dečjoj slikarskoj školi, od toga se samofinansiramo. Svi mi, kao i naši korisnici, u pokušaju da stignemo do svojim domova i poslova, svakodnevno već duže vreme upadamo u rupe, koje su dostigle dimenzije kratera. Verujte mi, niko ko ne mora ne želi više da prođe našom ulicom. Mnogo je to tužno! Pisala sam na sve adrese i svi su jedni na druge prebacivali odgovornosti i nadležnosti. Poslednji dopis sam dobila od Opštine Novi Beograd da je utvrđeno da stvarno ima rupa i da će biti sanirane kada Grad Beograd prebaci sredstva. To je odgovor iz septembra 2020. godine. Naravno, do danas ništa“, žali se Milica.

I dalje sam nepopravljivi optimista

I kad se sve sagleda, javlja se pitanje kako Milica, majka troje dece i profesor pedagogije na Akademiji strukovnih studija Beograd, podnosi sve izazove koji podsećaju na borbu sa vetrenjačama.

„Sa stresom se nosim kao i sa svim u životu – ponekad lako sa osmehom, a ponekad vrlo teško. Moja prednost je što sam, kako kaže moj suprug, ‘bolesni‘ optimista i kao neko ko predaje pedagogiju verujem u celoživotno vaspitanje i mogućnost prevaspitanja. Moja porodica je moja podrška, starija deca i suprug su vrlo aktivni u uređenju prostora oko zgrade, pomažu mi uz nekolicinu divnih komšija. Tehničke obaveze, dopise, račune, ponude, proveru kamera ako se nešto neprimereno desi itd. obično obavljam noću, kad svi spavaju. Moj san tada najviše trpi, ali kada u nečemu uspem, to me ispuni i da mi novu energiju.“

I onda uz inat, upornost, ali i radoznalost – nastavi dalje.

„Inat i upornost – da pokažem sebi i deci da život nije što i poljem proći i da je moguće i ovde u Srbiji napraviti bar mikrosvet koji će zdravo i normalno funkcionisati. A onda i radoznalost – u smislu otkrivanja granica bezobrazluka pojedinih službi koje bi trebalo da budu u funkciji građana, koje mi finansiramo, a oni se prave kao da je obrnuto. Kad mi je teško, na svoje volontersko angažovanje gledam kao na neki projekat, nedozvoljavajući da postane projekat borbe s vetrenjačama.“

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram