Ima Instagram profil koji prati preko 12 hiljada ljudi, a uspela je Srbina da pretvori u vegana.
Irina Sieidkhanova je Ukrajinka, igrom slučaja rođena u Moskvi gde je i živela do svoje 15 godine. Zatim se vratila u svoju državu u grad Mariupol, a iste te godine sam počela novinarsku karijeru u časopisu za tinejdžere. Iako je vremenom postala magistar prava, sve do dolaska u Srbiju se bavila novinarstvom i sa 22 godine postala šef-redaktorka gradskih novina.
„Sa 24 godine sam se doselila u Beograd zbog ljubavi. Moj muž je Srbin koji je i otkrio za mene Srbiju, gde smo živeli devet godina. U međuvremenu smo živeli malo u Sarajevu, a od septembra 2019. baziramo se u Sloveniji”, ističe Irina za Zadovoljna.rs.
Ona ima Instagram profil koji prati preko 12 hiljada ljudi, a uglavnom se bazira na veganskim receptima i deljenju njenog ličnog iskustva na putu veganstva, a sebe je opisala na vrlo zanimljiv način – „Irina: vegan witch (veganska veštica), Ukrajinka u exYu, majka vegana, pretvorila srpskog muža u travojeda”. I sve u redu, ali kako je uspela da Srbina pretvori u travojeda?
„Iako sa promenom načina života sam krenula pre jedno osam godina, vegan sam postala pre četiri godine. Odluku sam donela bukvalno za jedan minut. Bili smo u ZOO vrtu u Ljubljani i ušli smo u sobu sa inkubatorima. Pred našim očima na svet su dolazili pilići, pačići, čak i jedna sovica. Ja sam začarano gledala na to čudo života i suze su mi bile u očima. Svi oko mene umiljato su tepali tim slatkim bićima. Sećam se da sam mahinalno rekla naglas “A mi ih jedemo…”. I ja sam stajala tamo i kapirala da više u životu neću jesti ničiju decu, jednostavno osećala sam da nemam prava i da to nije ispravno. Isto tad mi je bilo nejasno kako to da mi trebalo trideset godina da razumem tako prostu stvar da za kvalitetan život nije neophodna smrt”, prisetila se naša sagovornica.
U početku je njen muž verovao da će raznovrsnost njihove ishrane stradati jer, kako mi joj je posle pričao, za njega je izbacivanje mesa bilo jednako postu, a u njegovom sećanju „post je period kada se uglavnom jede testo i krompir“.
„No, ja sam odmah rekla – ja više ne kuvam kući ništa što nije vegan, a ti ako hoćeš možeš ići po gurmansku. Naravno, niko nigde nije išao, jeo je sve što sam spremala i divio se koliko je ukusno i nije dosadno. Posle jedno 15-20 dana je promenio mišljenje o biljnoj ishrani jer mu je mnogo prijala i dan danas svima priča kako se nikad u životu nije bolje hranio nego u zadnje četiri godine.“
Sa decom su išli laganijim tempom. Tada su imali šest i četiri godine, i već su imali prehranbene navike i nabrajali omiljena jela tipa bakinih pita i špageta sa slaninom. Krenuli smo tako, što prvo izbacili jaja i mlečne proizvode. Sve slatkiše sam spremala sama usput izbacivši iz ishrane industrijski šećer, gluten, kvasac i rafinisani proizvodi. Prvih dve-tri nedelje su se dosta bunili, ali čim su skinuli zavisnosti od šećera i laktoze, ukusi su im se tako reči pročistili i više im nisu bili potrebni jako industrijski slatkiši.“
„Zatim smo krenuli sa ribom i mesom. U to vreme u Beogradu bilo mnogo manje proizvoda za vegane tipa burgera, viršla, sireva itd. Zato se u meni probudila kreativnost i večina mojih recepta je nastalo baš u tom periodu kad sam se trudila da ponudim deci interesantne zamene. Nikad nismo im branili da jedu životinjske proizvode, jer smatramo da najlakši način stvoriti zavisnost kada strogo zabranjuješ nešto. Ali smo puno pričali o životinjama, o njihovim osećanjima; sećam se izmišljala sam priče, prepravljala postojeće – tipa, tri praseta naučili vuka da peče kestenje i više nikad nije bio gladan i nije jurio prasiće. Sve to se dobro primilo kod njih, pogotovo kad su počeli povezivati da je pile na roštilju u radnji na putu do vrtića je ono isto što su drugi dan mazili kod bake na selu.“
Irina ističe da kroz ideologiju veganstva ona uči svoju decu šta je to ljubav, saosećanje, milosrđe, odgovornost, stvaranje, čuvanje. Kako kaže, oni sada veoma svesno ne jedu životinske proizvode, trude se koliko mogu (u Sloveniji postoji opcija da prijaviš decu na vegetarijansku ishranu, tako da ona zna da ponekad u školi jedu nešto mlečno, verovatno ako je to neki kolač, pošto mleko i jogurte odbijaju da piju).
„Bukvalno juče sam bila jako ponosna na sina, jer je došao kući i reko – ja sutra ne idem u školu. Pitam – zašto? A on kaže – sutra moj razred ide u zoološki, a pošto ja ću biti zaštitnik životinja ja ne želim da podržavam zatvor za živa bića. Moj desetogodišnij heroj“, s ponosom je rekla naša sagovornica.
Njen prelazak na veganstvo je bio iz etičkih razloga, koje veoma brzo prihvatio i njen muž, a sad i deca. Oni su porodično potpuno na zelenoj strani – izbegavau plastiku, sortiraju smeće, recikliraju, racionalno pristupaju spremanju hrane sa što manje otpada.
„Uz takvu ozbiljnu promenu životnog stila menja se i svest. Na mnoge stvari gledaš otvorenijeg uma, imaš više tolerancije. Kad ne unosiš u svoje telo lošu emergiju mrtvih bića onda se osećas kao da lebdiš – u duši i glavi cari lakoća i mir. Naravno, to ne znači da se ne sekiramo, ne ljutimo se, ne nerviramo se. Ali ipak se vidi da smo staloženiji i kvalitetniji i kao osobe i kao porodica. Mnogo je bitno kad partneri idu u istom pravcu i dele isti pogledi na svet. Ja i Milan zajedno se edukujemo, gledamo puno dokumentaraca, čitamo istraživanja, pratimo svetske doktore vegane i tako dalje. Naš pristup je svestran i ozbiljan. I vidim da mi dajemo ispravan primer našoj deci. Nizu džaba rekli – vaspitavaj ne decu, vaspitavaj sebe – deca će te iskopirati.“
U početku je ipak trebalo decu animirati i učiniti vegansku hranu dovoljno interesantnom, i naravno, ukusnom, da bi se deca navikla na takav režim ishrane.
„Mnogi me pitaju – kako da od deteta napraviti vegana? Opisala sam naš proces, ali je mnogo bitna i hrana. Da to ne bude tako da danas smo izbacili sve živo i nedelju dana jedemo prazne makarone i pomfrit. U tome sam ja pronašla inspiraciju – da vegansku hranu ne svedem na zelenu salatu i posnu sarmu, a je učinim lepom, interesantnom i ukusnom. Tako sam prvo počela veganizirati postojeće recepte, ali veoma brzo sam počela smišljati svoje. Jer ja ne koristim kvasac, gluten, šećer, trudim da izbegavam velike količine ulja tako večina postojećih recepta ne radi za mene. Zbog toga je velika večina mojih recepta autorska, osim, recimo, takvih kao što su svetski poznati Pad Thai ili Thai curry jer u njih uvek idu isti sastojke i razlika je samo u proporcijama ili začinima. I kad delim recepte ukrajinske kuhinje, oni su narodni što bi se reklo, sa ispravkama kako ih sprema moja porodica.“
Pošto je sada već dosta iskusna veganka prijavila se i kao mentor u VeganIzazov22.
„To je sjajno iskustvo! Izvrstan tim mentora stručno pomaže početnicima da promene navike i napraviti prve korake ka veganstvu. Projekat je jako kvalitetan, kompetentan i obuhvata sva moguća pitanja oko veganstva, razbija mitove i ohrabruje ljude. Na žalost dva poslednja izazova sam propustila. U mojoj Ukrajini je počeo rat i jako mnogo vremena ulažem u volonterski rad sa daljine u Ukrajini, tako i u Sloveniji i Hrvatskoj.“
U jednoj od svojih objava napisala je: „Smirila sam se (konačno, na pragu 35 godine života) i taj mir donela u svoju kuću, gde sam ja glavna čarobnica, od koje zavisi mir i dobro raspoloženje muža i dece“, ona je ukratko opisala šta je potrebno svakoj porodici da bi bio mir u kući. Ne kaže se u našem narodu bezveze, kako se oseća majka, tako se oseća i porodica.
„Što se tiče mira… Kad se drastično promeni stil života neizmerno se menja i način razmišljanja i pogled na svet. Lično ja se više ne opterečujem tuđim mišljenjem, ko šta misli i ko šta kaže o meni. Shvatila sam da ja mogu i moram živeti kako ja hoću bez da se trudim da se uklopim u neki okvir. Osetila sam moć da izbacim toksične ljude iz mog života. Sad puno radim na tome da budem mojoj deci prijatej i mentor, a ne diktator u stilu “zato što sam ja tako rekla”.
Ističe i da je ne privlače stvari koje je volela ranije – kolekcije parfema koje ni ne stigneš sve da iskoristiš, skupa garderoba i kozmetika ili luksuzna putovanja.
Nekako sve to postalo nebitno. Sad više uživam odlasku s porodicom u planine ili na kampovanje. Sad bukvalno fizički osećam kako me snaga prirode puni. Uvek sam bila dete velikog grada i pre četiri godine sam mislila da neću moći da živim u malom gradu. A, sad vidim da mi je trebalo baš to da pronađem sebe i da uživam u životu punom snagom.”
***
Bonus video: U frižideru devojke koja jede samo sirovu hranu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
