Olga je sama za sebe bila revolucionarni pokret 20. veka.
Olga Ilić, ime koje danas možda nije toliko poznato, ipak je ostavilo dubok trag u istoriji srpskog pozorišta, glume i drugih oblasti umetnosti. Kontroverzna, talentovana i buntovna, Olga je imala i više nego buran kako privatni tako i poslovni život, a po mnogo čemu je bila prva u Srbiji.
Olga je jedna od retkih glumica 20. veka sa tolikim glumačkim rasponom i talentom koji je od najranije mladosti iskazivala kroz uloge tragičnih heroina kao što su Dezdemona, Julija, Ofelija i druge. Pored glumačkog, krasio je i talenat za pevanje, postala je zvezda revijalno-muzičkih programa u beogradskim Bulevarskim pozorištima. Štaviše, pozorišta su podešavala repertoare prema njenim željama.
Prvih sedam godina života bila je u samostanu
Olga Ilić je rođena 15. februara 1880. godine u Solunu, kao vanbračno dete Francuza Gastona Santa i majke Marije Gašparović. Prvih sedam godina života je provela u francuskom samostanu, a nakom očeve smrti se seli sa majkom u Niš, gde je 2 godine pohađala gimnaziju. Olgina majka se po dolasku u Niš zaposlila kao konobarica u hotelu Evropa, gde i počinje Olgina glumačka karijera.
Slikala se gola iz inata
Olga je imala izuzetno bogatu karijeru, radila je kao glumica, režiserka, upravnica pozorišta, pevačica, ali i kao spisateljica. Svojim neumoljivim, ali i neumornim karakterom i talentom krčila je put za koji je tokom 20. veka malo koja žena imala hrabrosti. Olga nije prezala od suprostavljanja najvećim imenima tog vremena, čak ni upravniku pozorišta Branislavu Nušiću, ali ni vlastima tokom Drugog balkanskog rata. Iako je zbog toga trpela posledice i sankcije u vidu otkaza i zatvora, iz svega je izlazila jača i sigurnija.
Njena karijera počinje dramatično, ulogom mladog slikara Stefana u predstavi Trnje i Lovorike, koju je odigrala sa samo 14 godina u hotelu „Evropa“, a godinu dana kasnije, dolaskom proslavljenog glumca Ljube Stanojevića, dobila je prvu pravu ulogu – Dezdemone u Otelu. Međutim, njena nemirna priroda i avanturistički duh joj nisu dozvoljavali da se negde duže zadrži, te se nakon kratkog oprobavanja u cirkusu „Fiori“ pridružila lutkarskom pozorištu „Pikolo teatar“, gde upoznaje Kostu Ilića, svog budućeg muža. Sa njim je dve godine bila članica pozorišta i putujućih udruženja u Šapcu i Varaždinu, a od 1898. se zapošljava u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Olga je na sceni Narodnog pozorišta briljirala, svaka uloga je bila zapaženija i zahtevnija od prethodne, od Ofelije u Hamletu do Esmeralde u delu Zvonar Bogorodičine crkve što je činilo pravom miljenicom beogradske publike. Ipak, zbog mnogobrojnih skandala i sukoba sa koleginicama, Olga nije uspela da dobije stalni angažman u pozorištu, zbog čega ga je napustila 1990.
Taj događaj je praćen raznim pričama, jedna verzija navodi da je razlog otpuštanja bila njena svađa sa tadašnjim strogim upravnikom Branislavom Nušićem, koji je odbio da joj obezbedi raskošni kostim za glavnu ulogu u indijskoj predstavi Šakuntala, a sukob je podgrejala i Olgina obnažena fotografija u izlogu prestižne fotografske radnje. Drugi izvor naglašava da je fotografija gde je glumica potpuno naga nastala iz čistog inata glavnoj glumici Narodnog pozorišta Zorki Todosić, kojoj je dvadesetogodišnja Olga želela da poruči da je stara i zamenjiva.
Bilo kako bilo, Olga je bila prva Srpkinja koja se slikala gola. Ona je na svoju inicijativu otišla u fotografski atelje Milana Jovanovića i insistirala da je slika nagu.
Za 11 godina Olga je promenila više od 10 pozorišta u kojima je nastupala. Iako nemirnog duha, umorna od „čergarskog“ života, odlučila je da se skrasi u Nišu, gde je napravila novi preokret na glumačkoj sceni. Pre nje je jedino to uradila francuska glumica Sara Bernar – maestralno je odigrala najzahtevniju mušku ulogu ikad napisanu – Šekspirovog Hamleta. Prema zapisima Olga ga je predstavila veoma inteligentno i psihološki duboko.
Optužena za veleizdaju i bačena u zatvor
Još jedan vrlo dramatičan period u Olginom životu bilo je zarobljeništvo, odnosno tri meseca provedena u tamnici. Za vreme Drugog balkanskog rata, bugarske vlasti interniraju Olgu, da bi je potom angažovale za priredbe u korist srpske sirotinje. O tome je ona u svojoj autobiografiji zapisala:
„Nije bilo više pozorišta, nije više bilo aplauza i cveća. Zastor je zauvek pao i skrio skopljansku pozornicu. Moji drugovi prelazili su snežne goleti Albanije ili umirali iza bodljikavih žica dalekih logora. Nestalo je pesme, sedeljki i zanosa, svega što je do tada bio moj život, a na ulicama krvavi užas rata koji je moju dušu, naviknutu na iluzije, dovodio do očajanja. Bugarske vlasti me iz Skoplja interniraju u Leskovac, zatim u Niš i Knjaževac… Svake nedelje pevala sam u crkvi i znam da su ta moja nastupanja pod okupacijom izazivala divljenje i odobravanje naših građana, jer su im ulivala veru i nadu u oslobođenje…“.
Posle oslobođenja, srpske vlasti su ova Olgina nastupanja protumačile kao služenje okupatoru. Uhapšena je i optužena za veleizdaju. Ipak, uz pomoć bivšeg muža i prijatelja izašla je iz zatvora i dobila priliku da ponovo zaigra na daskama koje život znače.
Vraća se u Skoplje gde je postavljena od strane Branislava Nušića 1913. gde je odigrala svoju poslednju ulogu Koštane. Sa scenom se oprostila 1934. godine.
Snimila je više od 25 ploča
Olga Ilić je, pored svoje glumačke karijere, snimila preko dvadeset pet ploča i postala omiljena i poznata pevačica sevdalinki. Svoj raskošni pevački talenat često je prikazivala i dok je živela u Beogradu, u Skadarliji, gde je tokom tog perioda i stanovala.
Haotičan ljubavni život
I ljubavni život Olge Ilić bio je pun uspeha u padova. Nakon udaje za Kostu Ilića, uzela je njegovo prezime i svuda je bila poznata kao Ilićka. Ona navodi da je Kosta, i pored vanserijskog glumačkog talenta, bio „tiranin koji je izbio oko njenoj lutki“. Njihova ljubavna priča je bila i više nego komplikovana i teška, puna mržnje i neslaganja, ali ipak su imali jednu veoma bitnu zajedničku crtu – ljubav prema avanturama. Nemirni duh i boemski žar su nosili ovaj par i održavali strast tokom čergarskog načina života. Ipak prema Olginim rečima, već za vreme njenog boravka u tamnici su bili razvedeni. Tek posle Kostine smrti, 1923. godine, Olga se ponovo udala za glumca i reditelja Petra Hristilića, s kojim je narednih sedam godina putovala i nastupala po Srbiji.
Umrla je u staračkom domu – sama i siromašna
Olga Ilić umrla je u staračkom domu u Beogradu, siromašna, s malo ljudi oko sebe koji je nisu zaboravili. Ipak, u ime sećanja na ovu veliku umetnicu danas jedna ulica u Nišu, u opštini Pantelej, nosi ime Olge Ilić.
Bonus video: Žena ženi nije vuk, mi nismo jedna drugoj konkurencija
Pratite nas i na društvenim mrežama:
