Tekst profesorke srpskog jezika iz Šapca posle prve rečenice pogodiće svaku ženu u Srbiji pravo u srce

Dođeš iz škole sa peticom, očekuješ priznanje, a oni te pitaju ko je najbolje uradio. Ti kažeš: Maša. Onda te smlači rečenica: mogla si se i ti više potruditi, nije svaka petica ista.

Spremaš težak ispit i moliš se da ocena bude makar prelazna jer ne možeš više da učiš. Položiš sa osmicom, lebdiš u oblacima, ali te u limbu iza ćoška pogodi opaska: mogla si malo više od proseka.

Zaljubiš se i svuda sijaš, ali: mogla si i bolje izabrati.

Udaš se, nađeš svoj dom, čistiš ga, mirišeš i gladiš, misliš kako je ceo svet po tebi skrojen. A onda ti saopšte kako je sve to besmisleno traćenje talenta jer si požurila, a mogla si još neko vreme putovati, još nekog upoznati. Ovako si se zarobila, a šta si sve mogla.

Dobiješ dete. Oni uzdišu dok ti čestitaju jer si mogla malo i uživati, a dete je briga za ceo život.

Obučeš se i ogledalo ti se smeje. Komotna i potpuno svoja nalećeš na: gde su ti štikle, mogla si biti savršena.

Zaposliš se. Konačno si svoj čovek. Iz tako uspravnog stava presavije te rezime: šta je sve od tebe moglo biti, a ti izabrala ovo.

Tako ti čitav život prođe u kondicionalu. Ideš, misliš, odlučuješ i, taman kad ti se učini da je pravac dobar, sačeka te analiza sa strane. Gurne te u provaliju i ubaci u centrifugu. Možda je zaista moglo drugačije? Možda sam zaista pogrešna? Možda sam rođena da sve upropastim? Vidiš kako drugi. Samo ja lutam i donosim pogrešne odluke. Ja sam kriva za sve. Jer, da sam…

Tada zaboravljaš sve razloge zbog kojih si krenula baš tim putem. Sve premise padnu u vodu, a ostane samo ogoljena griža savesti, tamne noći i gluvi dani jer pomoći nema. Vidiš samo posledice, očekuješ strmoglav, a sat ne možeš da vratiš. Nekada počneš da se pravdaš, nekada razlažeš činioce do glavobolje, ali, što se više trudiš, reči postaju sve tanje, sasvim krte i neubedljive. Na kraju se pomiriš sa gubitkom i ubeležiš minus, pokušaš da raspeglaš falte od života i kreneš dalje.

Ideš tako do šezdesete i čuješ: oduvek smo znali da možeš mnogo, ne daj se, nikad nije kasno. Pa pukneš. Konačno imaš pravo na to. Jer znaš da je svako u svom životu najčešće mornar, retko kapetan, čak i kad je čvrsto u to uveren. Ti kapetani su najčešće samozvani nosioci titule koju kače na višak ega i manjak svesti o potrebama drugih. Takvi provedu vek misleći kako se svi nagibi moraju uskladiti sa pravim uglom njihovih svetova. Sve što odstupa, pogrešno je.

Ja sam mornar. Drugi su mislili da bi mogli bolje upravljati mojim brodom i sigurnije čitati kompas. Ja sam umela ovako.

(Zelena učionica)

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram