Zašto su joj bliže Parižanske nego Beograđanke?
Krivudave uličice prepune slikara, pevača, svirača, starinske kuće, šik lokali, pozorišta… Monmartr je kultno mesto na uzvišenju iznad Pariza koje je vekovima simbol umetnosti i boemskog života i baš tu svoje mesto ima jedna Srpkinja. Simona Sićović je izuzetno talentovana devojka koja i glumi, i svira gitaru, i piše tekstove. Ima tek 23 godine, a već je postala „slavuj Monmartra“, a i publiku ganula likom Kaće u filmu „Posmatrači“ o trgovini ljudima. Sada za Zadovoljnu govori o tome kako je biti Parižanka iz Beograda.
Magično je biti na mestu gde su nekad bili Edit Pjaf i Pikaso
Za početak, ona objašnjava kakva je atmosfera na tom magičnom mestu i šta je tačno „slavuj Monmartra“.
„Slavuji Monmartra je udruženje koje je nastalo i pre pandemije korone, a zaživelo je najviše nakon prvog karantina kada su svi barovi i dalje bili zatvoreni. Cilj je da se održi stari boemski duh Monmartra koji je, kao i naša Skadarlija, postao turistička atrakcija i skoro pa izgubio svaki smisao. Na veliku sreću, na Monmartru se okupilo mnogo umetnika i oni iz celog sveta nastavljaju da dolaze i da održavaju taj boemski duh. Udruženje je ranije jednom nedeljno održavalo festivale kada su se svi umetnici okupljali od 15 do 20 časova. Muzičari bi svirali, vajari bi vajali, slikari slikali, glumci igrali neku predstavu… Jako je lepo, oseća se jedan poseban duh ujedinjenosti i deljenja. Smatram da je to takvo energetsko polje, puno ljubavi. Naravno da je magična misao setiti se da su tu pre nas bili i Aznavur, Edit Pjaf, Pikaso, Dali, Van Gog… I verujem da ovaj duh nikada neće nestati i da će uvek biti novih generacija koje će da nastave da stvaraju i dele pozitivne stvari i vibracije“, kaže Simona, koja veruje da je publiku osvojila rokenrolom i dubokim hrapavim glasom.
Ona priča i šta je najlepše u tom poslu, koga je sve moguće upoznati, ali i koliko prosečan ulični svirač može da zaradi od te ljubavi.
„Sve zavisi od energije koju stvaramo, ljudi to uvek osete i znaju da nagrade. Takođe, zavisi od repertoara i, naravno, od vremena koliko dugo sviramo. Imam neke poznanike koji žive samo od toga i tamo su svaki dan dok ne zarade barem 70-100 evra. Ali moguće je zaraditi i do 300 evra i više. Zavisi od dana i od predanosti. Mada ja ne idem da sviram za pare. Bilo je trenutaka, ali zaista se retko dešava. Više sam tamo zbog deljenja i druženja i osećaja pripadnosti koji dobijam iako sam tako daleko od kuće. I verujem da se mnogi tako osete kada zapevamo i zasviramo zajedno.“
Simona priznaje i da joj je u svemu najizazovnije da pobedi svoju tremu jer se često desi da tu bude i više stotina ljudi koji ih slušaju.
Moraš voleti Pariz da bi on tebe voleo
„Pariz mi je dao mnogo toga, za početak slobodu da budem ono što jesam i da radim ono što volim. Tamo imam jednu nestvarnu podršku koju ovde nikada nisam imala. Neizmerno sam zahvalna mojoj mami što me je podržala da nastavim svoje školovanje tamo jer Pariz je raskrsnica sveta i svetske kulture. Upoznati ljude iz toliko različitih država u kojima nikada nisam bila, a koji su nam dali deo sebe i svog sunca me zaista ispunjava. Jednostavno svaki dan naučim mnogo toga. Naravno, ima mnogo toga što me nervia, ali moraš voleti Pariz da bi on tebe voleo. Nepravde ima svuda. Nije Pariz bolji od Beograda. Samo Pariz meni više prija u ovom dobu mog života nego Beograd jer i dalje rastem, i dalje se menjam veoma brzo i potrebna mi je raznolikost i sloboda“, kaže Simona i dodaje da je tamo najteže navići se na drugačiji mentalitet.
Parižanke nose razbarušenu kosu, svedenu šminku i – staru odeću
A koja su sitna zadovoljstva Parižanki – imaju li neke male riuale, kako se zapravo neguju te žene koje su sinonim lepote?
„Inače ne koristim neke posebne preparate za negu lica, ali čistim lice micelarnom vodom i, kada zaređam svirke, onda stavim masku na lice da bi se što pre vratilo u normalu. Dosta sam sličnija Parižankama nego Beograđankama – Parižanke se ne sređuju mnogo i najbitnije im je da uvek izgledaju prirodno. Kosa uvek može da bude malo čupavija, šminka je na minimalnom nivou i najbitnije je to svetlo koje svi posedujemo, koje izlazi iznutra.“
Moda je zato posebna priča.
„Iznenadilo me je što mnogo vole da nose stare stvari. I stvarno svakodnevno na ulici srećem i upoznajem momke i devojke koji su apsolutno obučeni od glave do pete u neki stil iz sedamdesetih. To je za mene čarobno jer sam oduvek patila za tim nekim godinama. Ne želim da generalizujem, sve to zavisi od osobe do osobe, ali ovo sam primetila kod većine ljudi koje sam upoznala.“
Promenila sam ishranu otkad sam u Parizu
Pariz je uveliko ostavio traga na Simoni i kad je klopa u pitanju.
„Dosta sam promenila način ishrane od kako sam u Parizu. Mnogo volim da kuvam, ali kada mi se ne kuva, često napravim neku salatu. A ako mi se baš kuva, onda napravim neko naše domaće jelo. Za to mi obično treba više sati, tako da to mogu da radim samo vikendom. Obožavam, naravno, njihove sireve i vina. To sada verovatno zvuči kao kliše, ali nakon pet godina života tamo stvarno razumem ljude kojima je to prva asocijacija na Francusku. To je zaista nešto u čemu niko ne može da im parira.“
Šoping je u našim radnjama skuplji nego u Francuskoj
A šta Simona voli da radi kad je u Srbiji?
„Najviše volim da provodim svoje vreme na reci, na brodu ili na Adi Međici. To je ono što mi najviše nedostaje kada sam u Parizu. Naravno, trudim se da vidim sve svoje prijatelje i porodicu koji mi puno nedostaju. Ove godine nisam toliko izlazila. Beograd se dosta promenio od korone, tako da sam i dalje u procesu traganja za nekim novim lepim mestima za izlaske, mada najbitnije je da smo u dobrom društvu. Ne volim puno da šopingujem i retko to radim u Srbiji, samo ako mi nešto baš zafali. Istina je da su naše radnje skuplje nego u Francuskoj.“
Snažna veza sa Srbijom za Simonu je i Nebojša Glogovac od kog je naučila dosta o glumi.
„Prva pomisao na Nebojšu Glogovca je mir. Uvek je bio smiren i sve što nam je govorio bilo je sa jednim blagim smeškom. I širio je taj mir oko sebe, zaista. Imam izuzetno veliko poštovanje prema njemu. Naučio nas je mnogo toga, ali ono što je meni bilo najbitnije – naučio me je šta znači biti dobar čovek. I stalno se nekako sve uvek svodilo na to. Gluma je usko povezana sa životom i smatram da što glumac ima više iskustva u svom životu to je bolji, a ako ima veliko srce, onda je najbolji. A Nebojša Glogovac je zasigurno imao veliko srce.“
Danas Simona još uvek nema jasnu sliku o svojoj budućnosti, ali jedno važno zna.
„Volela bih da putujem, pa da to kroz putovanja otkrijem. Nažalost, Beograd trenutno ne može da mi da ono što mi treba, tako da planiram da ostanem još neko vreme u Parizu, ali nikako zauvek. Beograd će zauvek biti moja prva ljubav i nosim ga uvek sa sobom. I zasigurno ću mu se uvek vraćati.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
