Kaže da su joj najbolje godine pojeli skakavci.
Nova urednica Zabavnog programa RTS-a je Sandra Perović, koja je poznato lice javnog servisa koje vezujemo za sedmu umetnost. Ona je više od jedne decenije stalni gost na tri najznačajnija svetska filmska festivala, u Kanu, Veneciji i Berlinu, sa kojih izveštava gledaoce u Srbiji i radi intervjue sa najvećim filmskim zvezdama. Novinarka i filmska kritičarka Sandra Perović obeležava 20 godina rada na Radio-televiziji Srbije, a još oseća početnički entuzijazam i neopisivi osećaj sreće posle svakog dobro obavljenog posla, govorila je za hellomagazin.rs.
Ova Beograđanka odrasla je uz oca Slavka Perovića, veliku muzičku zvezdu, osamdesetih je uživala u najboljim žurkama, a devedesete su joj, kaže, pojeli skakavci.
Sada, kao i veći deo njene generacije, živi produženu mladost, a kaže da je o braku i porodici oduvek imala nekonvencionalna shvatanja i porodici je zahvalna što nikada nije vršila pritisak na nju da se uda.
Ipak, roditelji su je podržali u odluci da radi na televiziji iako to ne pruža izvesnu budućnost.
„Apsolutno su podržavali moju odluku. Jedino što sam znala kada sam počela da radim jeste da me političko novinarstvo ne interesuje i da ću se baviti kulturom, jer sam odrasla u umetničkoj porodici, svirala sam klavir i bila sam veliki zaljubljenik u film, koji je zapravo sublimacija svih umetnosti.“
Od oca je, kaže, dobila korisne savete.
„Uvek, on je bio moj najveći kritičar, ali takođe umeo i da pohvali moj rad. Mnogo me je usmeravao i naročito mi je skretao pažnju da, kada radim najave, budem opuštenija i da se osmehujem, jer svako voli da na televiziji vidi milo lice umesto strogog, iako sam ja po prirodi ozbiljna osoba.“
„Odrastanje u socijalističkoj Jugoslaviji nam je omogućavalo da svi budemo jednaki i nije bilo socijalnog raslojavanja. Niko nije gledao da li nosite džemper koji vam je štrikala baka ili imate neki po poslednjoj modi koji vam je poslala tetka iz Amerike. Moja generacija je privilegovana zbog toga što je rasla u takvo vreme, a danas me često pogodi kada vidim da se deca takmiče u tome ko ima bolji telefon.
Dobro se sećam druge polovine osamdesetih kada sam bila tinejdžerka. Mi smo tada izlaske započinjali u kultnom kafiću ‘Cvetić‘ u Njegoševoj ulici, a potom bismo odlazili u SM, koji se nalazio u blizini. Kraj večeri bio je rezervisan za diskoteke ‘Akademiju’ i ‘Zvezdu’ u Rajićevoj.“
Sandra je poslednjih 20 godina novinarka koja nas izveštava sa svetskih filmskih festivala i verziran je poznavalac filmske umetnosti, baš kao i velikani televizijskog novinarstva.
„Pre mene je to za javni servis radio cenjeni kolega, filmski kritičar Nebojša Đukelić, koji je prokrčio put, a ja sam prvi put 2003. godine izveštavala iz Kana. Odmah posle toga bila sam i u Veneciji i Berlinu. I odlasci na te velike filmske festivale su veliko iskustvo i škola u kojoj mnogo može da se nauči u mom poslu.“
Iako se ne seća ko su bile prve zvezde koje je intervjuisala, seća se ko ju je razočarao, a ko nadahnuo.
„Ne sećam se ko je bio baš prvi, ali među prvima su bili Šeron Stoun, Hale Beri, Monika Beluči, Ričard Gir, Klajv Oven, Antonio Banderas, Dejvid Linč, Entoni Hopkins, Met Dejmon, Rasel Krou, Rene Zelveger. Najveće razočaranje bila je Katrin Denev, to često pričam i nisam promenila mišljenje jer je posmatram na festivalima. A najviše me je nadahnuo Ričard Gir. Njegova harizma i dobroćudna narav su neverovatni. Njegova razmišljanja o životu i pogled na svet su me jako nadahnuli.“
Za veliki uspeh u poslu potrebno dati celog sebe, to važi i u Sandrinom slučaju.
„Jeste, potrebna je velika žrtva i vrlo je teško voditi konvencionalan i konzervativan privatni život i raditi ovaj posao. Ima dosta odricanja i nešto mora da trpi. Uživam i privatno, ali ludački adrenalin koji osećam kada ostvarim zacrtani cilj u poslu i osećaj zadovoljstva je nezamenljiv. Posao me neverovatno ispunjava.“
A na pitanje da li razmišlja o udaji i ljubavi, novinarka je rekla:
„Ne. Ni ranije nisam imala ideju da je brak nešto što mora da mi se dogodi u životu. Smatram da svako treba da živi onako kako hoće i da se ponaša shodno sopstvenim stremljenjima i shvatanjima. Taj papir ne znači ništa osim što stvara problem kada hoćete da se razvedete od nekoga. Nisam konvencionalan tip kada je ta tema u pitanju.
Verujem u ljubav. Ne dešavaju se ljubavi često u životu, mislim da čovek može najviše da ima dve. Ja sam već doživela dve prave ljubavi. Bez obzira da li si sa nekim ili ne, ljubav ostaje. Možete da se ne vidite do kraja života, ali ona ostaje kao konstanta koju ništa ne može da uništi. Ljubav je osećanje, a zaljubljenost i strast su nešto drugo. To bude dosta intenzivno, ali posle prođe.“
Rekla je i da njena porodica nikada nije vršila pritisak na nju da se uda ili rodi dete.
„A što se tiče majčinstva, to se ili desi ili ne desi. Ako je suđeno, desiće se, a samo je jedan arhitekta na ovom svetu.“
Sandra živi pun i sadržajan život i ne mari za godine, zbog čega ima i poseban odnos prema starenju u svetu u kom se sve češće četrdesete smatraju novim dvadesetim.
„Nikada svoje životno iskustvo ne bih menjala za ono koje sam imala sa dvadeset ili trideset godina. Možda bih promenila ljušturu, ali um i znanje ne. Pripadam generaciji kojoj su skakavci pojeli godine, jer su nam od dvadesete do tridesete, odnosno tokom devedesetih, bile uskraćene mnoge stvari. Počeli smo da živimo tek posle 2000, tako da imamo produženu mladost. Zato ja, u stvari, imam tek trideset i kusur godina.“
BONUS VIDEO:
