Beogradska umetnica Vera Vuksanović pozvala nas je da zavirimo u njen svet.
Konceptualna umetnica Vera Vuksanović je kosmopolita, a skrasila se u Beogradu, gde je do sada održala dve samostalne izložbe.
Prva izložba „Rečenice/Sub my Title“ iz 2016. godine napravila je pomak na domaćoj sceni, jer je Vera publici približila stihove iz naše pop kulture, ali i sopstvene igre rečima, u novom, light box formatu, koji je od tada „eksplodirao“ . Odjednom, neon natpise vidimo svuda.
Krajem prošle godine, umetnica je priredila duboko ličnu izložbu „Beskonačni čvor“ – a ovoga puta se od verbalnog pomerila ka vizuelnom, simboličkom i emotivnom. O svemu tome razgovarali smo u njenom domu na Vračaru.
Čvor kao talisman
„Tata mi je preminuo prošle godine u januaru usled posledica korona virusa, a izložbu sam napravila kako bih mu proslavila rodjendan i život. Imala sam instalaciju u obliku beskonačnog čvora i koju sam htela da mu poklonim, da shvatim da je on i dalje tu“, govori za Zadovoljna.rs.
Analogne fotografije, koje su nastale sasvim slučajno, štampane su na staklu i posavljene u light box. Sudbina je htela da Verin foto-aparat u more ispusti njena ćerka, a iz uništenog filma nastala je nova umetnost. Vera je prizore povezala sa čvorovima, koji su joj uvek bili talisman.
„Uz svaku fotografiju postojao je naziv čvora, a svako može da im da beskonačno značenja. Prvo su to bili prizori koje sam fotografisala, pa je to bilo uništeno, do onoga što je trenutno na slici i što može da bude u tvojoj glavi. Tako da je bezbroj interpretacija.“, kaže nam.
A koliko ume da se igra rečima i predmetima, pokazuje i njen raniji rad – set tanjira na kojima su bile ispisane sms poruke ljubomornih žena.
„Tanjiri uvek idu u parnom broju u setovima, a ja sam uradila neparan broj, baš da se vidi prisustvo te treće osobe. Ali i o ženskom ‘šestom čulu’. U to vreme sam imala prvi neon u restoranu Dijagonala – Nije lako – a tamo su bili i moji tanjiri. Ceo grad je izlazio tamo, pa je to bila i poruka nekom da pročita“, kroz smeh nam je ispričala.
Ruski koreni
Vera je duboko vezana za Beograd, za Vračar, u kojem je odrastala kao pankerka, sebi šila odeću i nosila gomilu pirsinga. Ali, pre toga, deo detinjstva provela je u bajkovitoj Rusiji, zemlji bogatog folklora, „u kojoj svi čitaju knjige u gradskom prevozu“, kako nam je ispričala.
I dalje ima rodbinu tamo, ali je jako zanimljiva priča o njenom dedi, čija životna priča liči na film.
„Moj deka je bio finansijski direktor, bio je jako obrazovan. Završio je tri fakulteta – ekonomiju, matematiku i mašinstvo. Imao je toliko izazova u životu, još od malena. Ujela ga je zmija sa šest godina i bio je u komi šest meseci. Imao je problema i sa srcem, toliko puta smo se pozdravili s njim – ali doživeo je duboku starost“, priča nam Vera.
Radio je za firmu koja je trgovala lekovima, zadesio se u Čečeniji tokom rata 1998. godine, gde su ga držali dve godine u zatočeništvu.
„Nismo znali za njega, jer je mnogo ljudi u to vreme otišlo i nije se vratilo. Baš kad je Putin došao na vlast, on se vratio. Čak je uspeo jednom da pobegne kada su se zarobljenici napili. Išao je ka zapadu, ka ruskoj granici, jeo je mahovinu. Na granici je ipak uhvaćen“, nastavlja Vera priču.
Posebno dirljiv detalj je što je Čečena tražio samo jedno: da mu ne oduzmu Verinu fotografiju, koja ga je održala u životu.
Naličje manekenstva
Nakon buntovničke faze, Vera se okrenula manekenstvu, a zatim je živela i u Njujorku. Ipak, gledajući unazad, danas uviđa koliko je to bio okrutan svet.
„Roditelji su me svojevremeno podržavali u toj odluci, pa me je čak i mama odvela u prvu agenciju. To donosi dosta čeličenja, ali može da uništi samopouzdanje devojkama. Stojite u redu, čekate sa bukom, da bi vas neko pogledao i rekao: ‘Ne, ne valja’. Tako shvatate da niste lepi, jer vas stalno odbijaju, odbijaju, odbijaju. To može da napravi ozbiljne psihičke probleme“, opisuje.
Posledica takvih iskustva često su poremećaji ishrane. Vera nam je hrabro priznala da se borila anoreksijom, koja joj ipak nikad nije dijagnostikovana.
„Treba o tome otvoreno pričati – jer ja nisam imala ni sa kim da pričam. Doktori kaži da se anoreksija javlja kada se izgubi mentrualni ciklus. Ja ga nisam izgubila, ali sam imala u jednom momentu 40 i nešto kila na svoju visinu od 181. Sve je to bilo na nervnoj bazi, ta iskrivljena slika sebe. Na primer, vidim grupnu sliku, gde sam sa nekim društvom, i na sekund vidim devojku i pomislim: ‘Jao, što je mršava’. Pogledam opet, i vidim da sam to ja. A mislim da sam debela. To je kolotečina iz koje ne možete da se izvučete“, opisala je.
Pomogao joj je rad na sebi, to što je bila okružena prijateljima, rad sa terapeutom i Reiki, a sada i isceljivanje vremesnkih linija, na čije seminare pohađa.
„Kad pričate nekome o moći sadašnjeg trenutka i da treba da zavoli sebe, to su samo reči. Vi morate istinski da shvatite ste jedinstveni, da ste božansko biće koje je unikatno. To je rad koji zahteva godine, decenije. Nije bilo nikakve prečice. Danas je sramota reći idem kod psihologa, a mislim da je to higijena duše“, jasna je Vera.
Čistilište karme
Vera je neko vreme živela u Njujorku, a onda je postala majka u 21. godini. Danas se seća koliko je to bila izazovna životna situacija.
„S jedne strane je mnogo lakše, jer se vaše telo vrati na staro brzo – posle tri meseca nakon porođaja sam radila reviju. Imala sam srećom, armiju pomoći porodice, tako da sam mogla da se vratim na fakultet. Ali je bilo i teško, zbog pritiska društva. Ali je najlepša odluka to što sam rodila Zoe“, kroz osmeh kaže.
S ćerkicom je išla na putovanja, a očarao je i zadržao Tajland.
„Tajland je jako zanimljivo mesto – čistilište karme. Nepresušan je izbvor različitih metoda, prepun je hramova. Pre svega je jako bezbedan. Možete na plaži da ostavite torbu punu novca, jer toliko imaju utemeljeno to da ako kradete, to je loša karma.
„Od malih nogu me je interesovala ezoterija – horoskop, kristali, sve što je bilo tada na dohvat ruke. Onda sam bila na Tajlandu, gde sam otkrila reiki i čula za vipassana meditaciju. Tada sam postala i vegeterijanac. Radila sam tamo kao manekenka, glumila u filmovima i reklamama. Bilo je to dosta intezivno iskustvo. Sve pare koje bih zaradila davala sam naravno na kiriju, ali i na razvoj na sebi“, priča Vera.
Vera je imala priliku da provede 10 dana u vipassana meditaciji, u potpunoj tišini uma i tela. Vipassana zahteva da nema reči ni kontakta očiju, niti gestikulacije, hrana je vegetarijanska, nema pitanja, pisanja, slušanja muzike, ubijanja živih bića, krađe, laganja, konzumiranja alkohola i opijata, zbilo kakvih seksualnih aktivnosti, muškarci i žene su odvojeni. Iz tog iskustva, izašla je oslobođena.
Zato danas ima ideju da otvori holistički centar, kako bi širila znanje i otvarala svest drugima o metodama koje uči – i sakupila razne učitelje iduhovnih znanja i alternativnih praksi.
„Tu bi se pored joge radila i akupunktura, za koju su svi već čuli, radile i razne vrste meditacija ali i Reiki i isceljivanje vremenskih linija“
Takođe, ona stalno piše, a razmišlja i o filmu.
„Definitivno bih volela da napišem knjigu, ali i da režiram film – to mi je životna želja“, rekla je Vera.
***
Bonus video Kako do pozitivnih misli
Pratite nas i na društvenim mrežama:
