Nekoliko prijatelja Bele Frojd gostovalo je u podkastu, uključujući muzičara Nika Kejva, Kejt Mos, ali i Karla Uvea Knausgora.
Bela Frojd, praunuka Sigmunda Frojda, nije mnogo čitala dela svog slavnog pretka, iako je jednom stigla do polovine „Tumačenja snova“. Ipak, imala je koristi od godina terapije zasnovane na uvidima psihoanalize, uključujući ideju da određena vrsta razgovora može doneti olakšanje od opterećujućih načina postojanja. O odlasku kod terapeuta je rekla: „Volim da imam nekoga ko mi čuva leđa – nekoga samo za mene. A onda dođe ono: ‘O, Bože, zašto i dalje ovo radim? Ili zašto se i dalje ovako osećam?’“
Više od tri decenije, Frojd, koja živi u Londonu, vodi modni brend sa sopstvenim imenom, čija prepoznatljiva estetika obuhvata trodelna odela, košulje sa Petar Pan kragnom i pletiva sa neobičnim sloganima. Linija je osmišljena da privuče žene nalik njoj samoj – elegantne, suptilne, ironične. Povremeno se njene kreacije razigrano osvrću na njeno ozbiljno intelektualno nasleđe, kao u slučaju majice sa natpisom „Fashion Neurosis“ ili parfema nazvanog Psychoanalysis (koji, neizbežno, sadrži notu cveta duvana).
Pre nekoliko godina, kada je bila u kasnim pedesetim, obuzela ju je želja da izađe iz okvira odeće i okuša se u umetnosti razgovora – televizijska emisija, ili možda serijal onlajn-video razgovora, inspirisan poveravanjima koja se razmenjuju iza scene na modnim revijama ili u uglovima zabava. Posle nekoliko neuspešnih početaka, projekat je postao opsesija.
„Mislila sam: ako ovo ne uradim, zaista ću umreti – otići ću u grob misleći da je postojalo nešto što sam zaista želela da uradim, a nikada nisam“, rekla je za The New Yorker.
Fashion Neurosis
Onda je Frojd je pokrenula podkast pod nazivom „Fashion Neurosis“. Za svaku epizodu poziva gosta, obično iz sveta mode, umetnosti ili književnosti, da dođe u njen stan i legne na kauč u dnevnoj sobi.
Frojd, vitka i sa dugom tamnom kosom i navikom da podiže bradu dok postavlja pitanja, sedi u istrošenoj kožnoj fotelji pored sofe (pripadala je njenom ocu, umetniku Lusijanu Frojdu, koji je preminuo 2011) i postavlja blaga, ali sugestivna pitanja usredsređena na odnos gosta prema odeći i na psihološku moć koju odevni predmeti mogu imati: „Šta danas nosite i zašto ste to izabrali“, „Sećate li se prvog puta kada je neki komad odeće učinio da se osećate drugačije“, „Kako se osećate kada ste nagi“… Njen glas je melodičan, a način govora toliko spor i smiren da deluje kao da je usporena na tri četvrtine brzine.
Gosti podcasta: Od Mos do Knausgora
Lista gostiju je raznolika, od Kortni Lav do bivše fudbalske zvezde Erika Kantone, a rezultati su često očaravajući. U podkastu se, čini se, najbolje uživa onako kako ga i gosti doživljavaju – ležeći. Iako nema pažljivo postavljene kutije sa maramicama, ambijent podstiče iznenađujuće intimna priznanja. Modni dizajner Rik Ovens govorio je o problemima sa sopstvenom slikom tela u mladosti, primetivši: „Imao sam bradavice kao devojčica, kao žele-bombone, a želeo sam bradavice kao od vazdušne puške.“
Džulijen Mur je opisala prvi odevni predmet u koji se zaljubila, sa osam godina – svečanu haljinu od braon poplina, sa pojasom, koju je jednom obukla na pregled kod zubara u kog je bila zaljubljena. „Podigao me je, a pošto je moja haljina bila tako široka, bila sam užasno postiđena jer sam shvatila da svi mogu da vide moje gaćice“, prisetila se Mur. „Imala sam sva ta romantična osećanja prema tom zubaru, ali on je, naravno… ja sam bila samo mala devojčica.“
Frojd kaže: „Razgovor o sebi kroz odeću i ono što je kroz to moguće pitati i reći – to može biti neka vrsta lake valute, jer svi nose odeću. Takav razgovor može biti lagan ili dubok, dok je teško ako odmah krenete od osećanja.“
Analitički model njenog pretka Sigmunda Frojda obeshrabrivao je terapeuta da otkriva lične stvari o sebi, ali Frojd često na gostujuća ogoljavanja želja i ranjivosti odgovara sopstvenim iskrenim sećanjima. Ovensu je ispričala kako je žudela za ružičastom kariranom košuljom jedne poznanice iz letnjeg kampa. „Delovala je savršeno, predstavljala je red, a moj život je bio tako haotičan.“ Trini Vudol, preduzetnici u svetu kozmetike, požalila se na Birkenstock sandale koje su nosili njeni učitelji iz detinjstva („najodvratnije stvari“) razmišljajući o tome šta su te cipele govorile o stavu njihovih vlasnika prema vatrenim učenicama poput nje. „Insistirali bi na nečem bezličnom i sumornom. Ako ne paziš, odjednom postaneš kao oni“, rekla je.
Nekoliko prijatelja Bele Frojd gostovalo je u podkastu, uključujući muzičara Nika Kejva, koji je govorio o formativnom paru zvonastih pantalona, ali je bilo reči i o heroinu.
Kejt Mos, koja tako retko daje intervjue, takođe je prijateljica koja je pristala da legne na Belin kauč. Prisjetila se dečje opsesije parom bledoružičastih cipela sa kaišićem oko članka, za koje je morala da se izbori uprkos majčinim primedbama. „Samo sam želela da spavam u njima, toliko sam ih volela“, rekla je.
Među gostima ima i onih koje Frojd ranije nije poznavala, poput Karla Uvea Knausgora, koji je opisao svoju tinejdžersku reakciju na promenu očevog garderobera. „Bio je učitelj i lokalni političar, i oblačio se kao pravi odrasli čovek – tvid sako sa zakrpama na laktovima. Onda se razveo i započeo novi život. Počeo je mnogo da pije i da poziva ljude kod sebe – ranije nikada nije pozivao nikoga – i promenio je način odevanja“, rekao je. Njegov otac je odjednom izgledao gotovo kao hipi. Knausgor je objasnio: „To me je zaista plašilo, jer sam želeo da bude onaj strogi, autoritarni učitelj kakav je bio, jer je bar to bilo sigurno i znao sam na čemu sam.“ Otkrio je da nikada nije išao na terapiju i tokrio je Beli sledeće: „Zapravo ne želim da se stvari promene, čak i ako su strašne. I dalje osećam – to je ono što sam dobio. S tim moram da radim i da živim. U svakom slučaju, lepo je biti na ovom kauču.“
Otac – najvažnija osoba na svetu
Stan Bele Frojd je tih, modernistički prostor, izgrađen po njenim željama u nekadašnjem industrijskom dvorištu u zapadnom Londonu. Osvetljen je krovnim prozorima i opremljen pažljivo biranim vintage komadima nameštaja. Beli kauč se svakodnevno koristi, ali kožna fotelja se iznosi samo tokom snimanja. Iako se Belin podcast poigrava ikonografijom Sigmunda, ona živi sa nasleđem svog oca, umetnika Lusijana Frojda.
Njen otac, rekla je, bio je „saveznik – bio je sjajan“. Dodala je: „Imala sam osećaj da mogu da se oslonim na njega mnogo više nego na bilo koga drugog, zapravo, u svom životu. Kad mi je bio potreban, uvek je bio tu i primećivao me. Ako mi nije bilo dobro, on je to primećivao – pa sam se osećala vrednovano. Za mene je on bio najvažnija osoba na svetu.“
Može biti potreban čitav život da se čovek obračuna s nasleđem komplikovanog roditelja, a Lusijan Frojd je, pored toga što je bio veliki umetnik, bio i roditelj neobične, gotovo neverovatne nekonvencionalnosti. Rođen 1922. u Berlinu, bio je otac najmanje četrnaestoro dece, uglavnom vanbračne. Nikada nije delio dom sa partnerkama ili decom duže od kratkog perioda; 1961, godine Belinog rođenja, dobio je još dve ćerke, sa dve različite žene. Lusijan je imao decu sa najmanje pet žena. Stepen njegovog učešća u životu svakog deteta varirao je tokom godina — i nastavio je da varira i posle njegove smrti. Ogromna većina njegove zaostavštine, navodno vredne četrdeset dva miliona funti posle poreza, završila je u tajnom fondu.
Belina majka, Bernardin Kaverli, je imala svega osamnaest godina kada je Bela rođena. Godinama je Kaverli krila postojanje svojih ćerki od sopstvenih roditelja. Lusijanova finansijska pomoć bila je povremena, a Kaverlin život postao je improvizacija.
Kada je Bela bila u ranim tinejdžerskim godinama, bolje je upoznala neke od svojih polubraće i polusestara.
Sve o modi je naučila od Vivijen Vestvud
Sa šesnaest godina Bela se priključila londonskoj pank sceni i dobila je honorarni posao u Seditionaries, uticajnom butiku koji su osnovali Vivienne Westwood i Malcolm McLaren. Počela je redovno da pozira ocu. Poziranje je bilo i način da bude u blizini roditelja čija je posvećenost umetnosti bila bez kompromisa. Njena poziranja su uvek bila za ono što je Lusijan zvao svojim „noćnim slikama“. Pošto bi dan proveo radeći na drugim platnima s drugim modelima, uveče bi radio na njenom portretu. Biti model za njegove portrete zahtevalo je disciplinu – dolaske mesecima i mirno sedenje satima. Ponekad je pozirala naga – svojom voljom, kako je objasnila.
Bela je u ranim dvadesetim pronašla modu kao profesiju. Upisala je Accademia di Costume e di Moda u Rimu, izabravši je jer se zaljubila u Dada Ruspoliја, rimskog aristokratu trideset šest godina starijeg, kojeg je upoznala u Londonu. Ruspoli, za kojeg se tvrdilo da je delimično inspirisao lik Marčela Mastrojanija u Felinijevom filmu „La Dolce Vita“, živeo je u porodičnoj palati u Via del Corso.
Usеlila se i ušla u Ruspoliјev krug. „Niko ništa nije radio. Bilo je to neko vreme baš prijatno, u tom fazonu ‘ludo zaljubljeni, ajmo na ručak, ajmo na popodnevno spavanje’“, rekla je. Ruspoli je godinama koristio opijum, a Bela je postala deo njegovog rituala.
Njeno pohađanje Accademie bilo je neredovno – „nisam naučila ništa“, rekla je i otišla je posle godinu dana. Ali zatim je krenula u školu krojenja u predgrađu Rima i „naučila kako se stvari prave“. Ruspoli joj je pomogao i da dobije prvu porudžbinu odeće, upoznavši je sa prijateljem Kitom Ričardsom. Na kraju je prekinula vezu s Ruspoliјem i vratila se u London. Godine 1986. postala je asistentkinja Vivijen Vestvud, od koje je, kako je rekla – sve naučila. Početkom devedesetih, Bela je pokrenula sopstvenu firmu, uz finansijsku podršku oca, koji joj je dao i logo. Godine 1991. osvojila je nagradu British Fashion Awards u kategoriji New Generation Designer. Mjen brend je ostao mali – ima oko deset zaposlenih i samo jedan butik.
Danas je zahvalna što napokon ima projekat rođen iz opsesije. Nešto se pomerilo u njoj. „Definitivno je promenilo šta osećam prema sebi. Brže dolazim do reči, mogu da kažem stvari o stvarima koje mnogo znače, i to izađe, umesto da se ukočim pod težinom onoga što želim da kažem“, zaključila je Bela pričajući o podcastu Fashion Neurosis.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
