Naziv “Šodroš”, ime jednog malog priobalnog dela Dunava, do nedavno je bio samo nejasan pojam koji je malo ko van Novog Sada čak umeo i da izgovori pravilno. No, zahvaljujući Oliveri Radovanović, “šodroš” je postao simbol lokalpatriozma i poslednje linije odbrane od urbicida, ali i uporište najupornijih ekoloških aktivista koji više od godinu dana skoro svakodnevno protestuju i ne dozvoljavaju da na njemu nikne “Novi Sad na vodi”.
Oliverina ekološka borba, međutim ne počinje tu, već neke tri decenije ranije, u kojoj se nedeljivo prepliću borba za prirodu, ljudska prava, slobodu medija i antifašizam. Istoričarka umetnosti i nekadašnja kustoškinja u Muzeju grada Novog Sada danas je, uprkos svojoj blagoj pojavi, i dalje je jedna od najupornijih i najvatrenijih borkinja za neki pristoniji, uređeniji i zeleniji svet.
„Moj aktivizam je započeo negde devedesetih u vreme pobune protiv Miloševićevog režima. Ja sam 26 godina bila kustos za savremenu umetnost u Muzeju grada Novog Sada. Bila svedokom kako se kultura sistematski i smišljeno uništava, kako se njom manipuliše na najgori mogući način, kako se zloupotrebljava i kako ubrzano postajemo provincija bez kulture, koja usvaja kičeraj najgore vrste i tone u kaljugu neznanja, nebrige, tračeraja i pijanki. Sa pedeset dve godine sam napustila Muzej i promenila profesiju. Sasvim sam se posvetila aktivizmu, odnosno nevladinoj organizaciji koju smo osnovali“, kaže Olivera, koja je devedesetih zajedno sa još troje ljudi osnovala Zelenu mrežu Vojvodine, sa namerom da se posveti zaštiti životne sredine.
„Sa puno entuzijazma, nakon pada Miloševićevog režima pokrenuli mnoge aktivnosti koje traju već dvadeset godina. Panonski put mira (Via Pacis Pannonie) bio je biciklistički put mira između Vojvodine i Osiječko – Baranjske Županije, Kampanja protiv aktiviranja kopa na mestu gde se nalazi Ledinačko jezero, prve organske pijace u Srbiji „Moj salaš“, umrežavali se sa organizacijama u Vojvodini i vodili zajedničku borbu protiv nasilja nad ženama, protiv fašizma, protiv oduzimanja slobode medijima…
„Ideja je bila da novoj petooktobarskoj vlasti pomognemo, svojom fleksibilnošću, znanjem i vezama u svetu da oblast poljoprivrede i zaštite životne sredine razvijemo ubrzano na način kako je to naveliko počelo u svetu da se primenjuje. Sve je izgledalo da ćemo se postepeno integrisati u EU i da se vraćamo u normalan, civilizovan život. Nismo uspeli. I onda smo se nekako našli u čudu pitajući se, kako je mogao da nam se dogodi Vučić? S jedne strane to zahteva složen odgovor , ali s druge strane može i ovako – pa dozvolili smo. I to svi.
Nekako smo zaboravili da je Milošević ostavio razorenu državu, da je sistem trebalo promeniti, da je sve trebalo ispočetka. Dozvolili smo uništavanje obrazovanja i kulture, pljačke, uvođenje robovlasništva i uništavanje ekonomskih i prirodnih resursa. I danas smo tu gde smo. U državi koja to nije, u Srbiji koja je u rukama jednog autokrate, u državi kojom se upravlja kao kriminalnom organizacijom, gde institucije postoje na papiru i kao kulise, gde činovnici ćutke i sagnute glave izvršavaju šta im se naredi jer se boje da ne ostanu bez posla, jer se boje gladi. Vučićev režim je toliko pauperizovao stanovništvo da smo došli do one tačke za koju je dobri Mahatma Gandi rekao da je siromaštvo najgori oblik nasilja”, priča Radovanović, navodeći šta joj i dalje daje snagu za borbu.
„Svaki susret s ljudima mi izaziva osmeh jer ih posmatram kao svoje najbliže. Komšije poznajem i volim da pričam s njima, jer imamo iste životne probleme. Mi smo tako svi obični ljudi koji su upali u jedan lonac. Zajedno smo prošli devedesete, zajedno smo se međusobno ohrabrivali da nas Šešelj i njegovi ne mogu oterati, mnogi nisu više živi; grlili smo se kroz prozor kada su padale bombe i pokazivali pesnicu otpora prilikom susreta. Moji sinovi i unuci su rasuti po svetu. Ja sam odlučila da ću živeti ovde do kraja jer volim Vojvodinu, volim Novi Sad, obožavam Telep i volim moju rodbinu i prijatelje”.
Kako kaže, na protestima protiv sadašnjeg režima je nove, mlade ljude koji su joj ulili dodatnu energiju da se zabolje sutra valja boriti.
„Zbog njih, zbog nas svih. Konačno, prošle godine smo inicirali sa šest udruženja i četiri političke partije kampanju protiv izgradnje „Novog Sada na vodi“ pod parolom „Vidi, gari, ne može“. Kada sam letos prvi put čula da se planira građevinska intervencija na potezu Brodogradilište, Ribarac, Kamenička ada, Šodroš i Dunavac, nisam u prvi mah poverovala da neko ozbiljno misli da podiže višespratnice na tom potezu i čak pomera nasip u korito Dunava. Mi Telepčani smo pokrenuli osnivanje Šodroških patrola nakon što su pecaroši snimili geometra koji je premeravao korito Dunavca i koji je bez ustezanja rekao da premeravanje vrši u ime firme Galens.
Naši drugari iz koalicije su organizovali potpisivanje peticije po gradu i pre izvesnog vremena proslavili stoti dan prikupljanja potpisa kojih sada ima preko 12 hiljada. S obzirom da je Dunav najinternacionalnija reka, obratili smo se svim komisijama u Evropi, koje vode brigu o plovnosti, poplavama, regulisanju i zaštiti biodiverziteta Dunava. Gradnja višespratnica znači da će biti uništena staništa svih čaplji, galebova, detlića , preko sto vrsta ptica čija su staništa tu. Kada govore o marinama i kajakaškim stazama i o hotelima, to u prevodu znači da će biti uništena staništa dabrova, barskih kornjača, zmija ribarica, mrestilište za ribe, lokvanji i ostalo akvatično bilje i šume. Kada govore o izmeštanju nasipa to znači da će ugroziti od poplava sve nas koji stanujemo na Telepu , ceo Futog, Veternik i Begeč, potencijalno i ceo Novi Sad. I to je moj motiv da branim Dunavac, Šodroš i Kameničku adu. Ne samo ja, ima nas mnogo koji smo spremni da se žrtvujemo za ovo područje”, priča Radovanović, ističući da nema ni nameru, niti prava da odustane od aktivizma.
„Verujem u demokratiju, ljudska prava, u uređenu državu koja radi u korist svojih građana. Duboko sam antifašista i užasno se osećam kada vidim danas u Srbiji da se veliki broj ljudi stidi/ne priznaje našu antifašističku prošlost. Moj aktivizam je dobio drugu dimenziju. Moje snage sam usmerila ka političkoj borbi protiv ovog režima koji je istinski razorio sve segmente našeg života. Kad je došlo dotle da su počeli da ugrožavaju kompletne vodene resurse, rudne resurse, zemljište, vazduh, sve prirodne resurse i da ih nije nimalo briga za moje mlade sugrađane kakav vazduh dišu i da li će biti živi sutra ja im samo poručujem „Vidi , gari, ne može!“ Ima nas mnogo koji mu to poručujemo, svaki dan nas je sve više. I mi nemamo nameru da odustanemo. “
Balašević, golubica mira i Sarajevo
„Moj voljeni muž Dragan s kojim sam išla u isti razred u Zmaj Jovinoj gimnaziji, napustio nas je posle teške bolesti pre dve godine. Bio je vajar i dizajner. To je bio težak udarac kako za mene, tako i za naše sinove i unuke. Njegovu bronzanu golubicu mira je Đorđe Balašević odneo na poklon Sarajevu gde je prvi put pevao posle opsade Sarajeva. Dragan je planirao da napravi prošle godine izložbu svojih radova u povodu pedeset godina rada i sedamdeset godina života. Nakon što sam se malo sabrala posle njegove smrti, vratio se istoričar umetnosti u meni i ja sam otišla u Muzej Vojvodine i rekla: Dragana nema, ali ja sam tu i ja ću napraviti izložbu. Uz pomoć koleginica i kolega iz Muzeja Vojvodine da otvorim Draganovi izložbu u Muzeju Vojvodine pre početka pandemije. Trajala je pet meseci i imala veliki broj posetilaca i stručnih vođenja.”
Multkulturalnost kao stil života
“Na Telepu živimo trideset godina, a došli smo sa Limana, očarani porodičnim starinskim kućama, dvorištima, baštama. Muž i ja smo ovu staru kuću odabrali jer smo voleli što su komšije ispred kuća gajili cveće, što je komšinica preko puta prodavala veze rotkvica i salatu, što je Viki neni čelo bašte bila neverovatno dobra baštovanka od koje sam mnogo naučila, od Manci neni smo kupovali voće, rakiju i vino jer su imali vinograde. Svi u kući smo imali bicikl. Biciklom se išlo do pijace, do varoši ili kako smo mi Telepčani govorili do Novog Sada, biciklom se išlo na dolmu radi uživanja. Ribe sa Dunavca su nam tih prvih godina sankcija bile gotovo jedini proteini koje smo jeli zahvaljujući Balint bačiju koji je raznosio upecanu ribu po komšiluku. Komšije Rakići su u teškim godinama uvek davali robu iz radnje na poček”, priča Olivera, opisujući svu lepotu multikulturalnosti Novog Sada.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
