Moli Šulc je mama koja je napisala intimnu ispovest o tome zašto je odustala o fakulteta i karijere i posvetila se samo svojoj deci.
„Kažu da je svaka beba drugačija kada se rodi. Kažu i da je svako dete priča za sebe dok odrasta i da će svako imati različite potrebe ili želje i da je svako jedinstveno i posebno na svoj način. Ali kada napunimo 18 godina, od svih nas se očekuje da idemo na fakultet. Od svih se očekuje da tačno znaju šta žele da rade sa svojim životima. Svima nam je rečeno da da bismo bili uspešni, moramo da imamo dobro plaćen posao. Ugurani smo u tu kutiju i većinu vremena nismo spremni. Ponekad naši snovi i ciljevi nisu unutar zidova ove kutije.
Probala sam celu tu stvar sa fakultetom. Četiri puta. U svom poslednjem pokušaju imala sam dobre ocene. Razbijala sam fakultet sa dvoje dece ispod 2 godine kod kuće. Volela sam sve u vezi sa bebama i trudnoćom do rođenja. Mislila sam da bi bilo tako zabavno biti ultrazvučni tehničar ili medicinska sestra na porođaju. Žudela sam da budem okružena svim tim. Onda sam zatrudnela sa jednojajčanim blizancima. I dalje sam gurala kroz faks s dobrim uspehom. Čak i nakon što su moji blizanci rođeni i kada sam imala onlajn predavanja da bih izgurala tih prvih nekoliko meseci, i dalje sam bila odlična.
Ali da li sam bila srećna?
Osetila sam ogroman pritisak da nastavim. Čak i kada sam imala svoje četiri veoma male ćerke kod kuće, osećala sam se kao da moram da nastavim da idem na fakultet. Ako smo hteli da idemo na zabavne odmore, morala sam da dam svoj doprinos. Ako sam želela da ih oblačim u modernu odeću, morala sam finansijski to da podmirim. Ako sam želela da ih uključim u bilo koju aktivnost, morala sam da steknem diplomu uz čiju pomoć bih dobila dobro plaćen posao da i to pokrijem.
Sredinom mog četvrtog semestra umrla je supruga mog oca, a odmah za njom moj otac je oboleo od raka za manje od dve nedelje. Za sobom su ostavili dvogodišnjeg sina i ja sam dobila starateljstvo nad njim. U haosu pokušaja da shvatim ovaj novi život, pala sam na svim svojim onlajn časovima. Iskreno, potpuno sam zaboravila na fakultet. Sada sam u svom domu imala petoro dece mlađe od 4 godine i škola je bila na kraju moje liste prioriteta. Fakultet se na kraju zapitao i šta se dođavola dogodilo i ponudili su se da mi pomognu. Jedina pomoć koja mi je bila potrebna u tom trenutku je neko ko bi došao da mi opere sudove i nosi bebu koja plače. Nisu mi bili potrebni dodatni dani da završim domaći zadatak iz hemije.
Društvo kaže: „Želiš da ostaneš kod kuće i odgajaš svoju decu? Pih, jesi li se zaglavila u 1950-im? Izvini, to nije dobra odluka. Ti si žena i moćna si! Moraš da se popneš na korporativnoj lestvici da bi bila najuspešnija žena ikada u istoriji! Ne možeš da trošiš mozak na to da budeš domaćica! Šta nije u redu sa tobom? Idi i diplomiraj!“
Ali šta ako ne želim da budem nastavnica ili medicinska sestra ili advokatica ili da imam bilo koju drugu vrstu karijere? Šta ako želim da budem mama? Šta ako želim da ostanem kod kuće sa svojim bebama dok ne napuste moje gnezdo? Šta ako bih želela da razmislim o karijeri kada budem imala 40 godina? Šta ako nikada ne budem želela karijeru? Da li grešim? Zašto je toliko pogrešno što želim da negujem svoju decu od trenutka kada se probude do sekunde kada odu u krevet? Zašto je „samo biti mama“ tako omraženo?
Usred slanja mejlova profesorima, shvatila sam da je sasvim u redu biti „samo mama“. Bilo je u redu da se odmaknem od očekivanja sveta. Samo sam htela da budem mama. Ne, za to ne treba diploma. Ali treba vrsta posvećenosti koju koledž ionako nikada ne bi mogao da mi da. Znanje koje sada imam o trudnoći, porođaju, dojenju, maloj deci i majčinstvu vredi mi više od fakultetske diplome.
Sa 27 godina, većina mojih prijatelja završila je fakultet pre nekoliko godina. Imaju lepe kuće, svaki dan jedu ukusna jela vredna Instagrama i nose otmenu odeću. Oni idu na raskošne odmore širom sveta, a ja svaki put izgovaram „oh i ah“ kad gledam njihove slike. Njihovi životi su tako zadivljujuće lepi!
Ali, i moj je.
Imam kuću punu smeha, igračaka i ljubavi. Svaki dan slušam taj smeh i iz prve ruke gledam maštovitost svoje dece na delu. Dobijam zagrljaje i „volim te“ više puta tokom dana i mogu da im uzvratim. Mogu da ljubim stomačić i negujem svoju decu kada su bolesna. Ja sam njihov kamen temeljac u ovom užurbanom svetu i imaju me tamo kada im trebam.
Većina mog nameštaja je polovna, ali je čvrst i obavlja posao. Moji obroci su dosadni i blagi da bi se prilagodili nepcu malog deteta, ali naši stomaci su puni. Nosim helanke skoro svaki dan sa prevelikom majicom jer je u tome najudobnije trčati za decom. Garderoba moje dece je miks polovne, Valmarta i povremeno Targeta. Ali imaju sve što im treba.
Naučila sam da svi imamo neko svoje mesto u svetu. Neki od nas treba da budu lekari koji spasavaju živote, a neki od nas treba da odgajaju sledeću generaciju koja to čini. Ne treba da se uklapamo u ovu jednu specifičnu kutiju. Svi imamo snove i ciljeve i svi radimo ono što nam je suđeno. Tešim se kada znam da će ovo malo pleme koje ću odgajati jednog dana otići u svet da čini neverovatne stvari, na svoj način.
Dakle, u redu je ako samo želite da budete mama. U redu je što želite da se odreknete iskustva na fakultetu da biste podigli svoje malo pleme. U redu je ako odlučite da ne zarađujete jer biste radije ostali kod kuće svaki trenutak. U redu je da odustanete od svih očekivanja i učinite ono što je najbolje za svoju porodicu.
U redu je. Ovo je tvoj život i tvoja priča. Ne bi trebalo da bude kao bilo čija.
Skidam kapu onim mamama koje odluče da nastave da grade svoje karijere, a da pritom imaju i porodicu. To nije lak zadatak i količina organizacije koju morate da uravnotežite je zaista neverovatna. Odlično se snalaziš!
Šaljem virtuelni zagrljaj onim mamama koje žele da ostanu kod kuće, ali finansijski to ne mogu da izvedu. Vaša deca znaju koliko ih volite i srećna su što ih vodite kroz život.
Veoma poštujem žene koje odaberu da nemaju decu i da ceo život grade neverovatnu karijeru. Potrebne ste nam, vi nam pomažete da se borimo da promenimo naš svet.
Što se mene tiče? Nisam sigurna šta budućnost nosi. Možda ću se, kada završim sa podizanjem ovih malih ljudi, ponovo baviti fakultetom. Možda ću ići na časove da budem dula kada moji mališani postanu stariji i budem imala vremena da se fokusiram na to. Mislim da se nikada neću udaljiti od dece. Možda ću uvek živeti ovaj mameći život kod kuće i na kraju brinuti o svojim unicima kako bi moja deca mogla da traže prilike.
Ono što sigurno znam je da je ovo to što treba da uradim u ovom trenutku, i ne mogu biti zahvalnija za to“, piše Moli Šulc, a prenosi sajt Love What Matters.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
