Naša umetnica u Beču: Odbijam izložbe na kojima su samo žene

"Završila sam ovih dana portret ponosne divlje svinje sa svojim plenom oko vrata. Postoji na nemačkom jedan izraz za svinjokolj - "Svinjski ples".... Poprilično morbidno za jednu životinju koja zasigurno neće više plesati. Mi, ljudi, volimo da dominiramo, često se rugamo životinjama, ulepšavamo ono što nije za ulepšavanje da bismo se sami bolje osećali", priča nam Zorica Aigner na početku razgovora.

Njene slike su upečatljive, jakih boja, neobičnih, fantastičnih motiva. Pitamo kako bi danas izgledao njen autoportret. Odgovor je manje-više očekivan.

"Ja sam deo svake svoje slike. Sve te životinje, taj svet fantazije, sva ironija i provokacija - sve te emocije koje su skrivene u mojim slikama - sve to sam delimično ja sama", kaže Zorica. Ipak, ponekad u taj svet fantazije uključi i "porodične slike".

"Muža i sebe sam slikala 2008. kao dve ptice koje se dive svojim "Kinder-jajima" blizancima koji upravo dolaze na svet.... Interesantno je to što mi u to vreme nismo imali decu, dobili smo decu -blizance četiri godine kasnije. Možda bi trebalo sebe ipak da slikam kao proročicu?! Decu sam naslikala 2013. I to je moja najveća slika koju sam do sada naslikala, ali su deca na slici deca i okruženi su mnogim životinjama koje sam do tada naslikala. Viktoria i Todor su promenili moj pogled na svet, ali pre svega na umetnost, njihovo postojanje mi pomaže da vidim suštinu onoga što me okružuje", kaže umetnica.

Inače, njen suprug Pol Florian Aigner je takođe umetnik, a Zorica nam otkriva da je u pripremi velika zajednička izložba u kojoj će svoje radove izložiti i njihova deca, koja sad imaju devet godina.

Kako je živeti u Beču od umetnosti ovih dana?

Moj muž je vajar koji radi na klasičnim skulpturama, pre svega mermer i bronza, ja sam slikarka i radim uglavnom velike formate akrilnih slika. Mi nismo našim kupcima "potreba", mi smo "luksuz" koji oni sebi mogu i žele, ali isto tako nekada ne mogu i trenutno ne žele, da priušte. Mi zavisimo od naših kolekcionara. Nažalost, živimo u jednom potrošačkom društvu gde se kod mnogih ljudi cena dobrog auta ili markiranog odela ne dovodi u pitanje, ali zato umetnost često ostaje zaboravljena u ćošku nepotrebnih stvari. Na sreću, ima još ljudi kojima je umetnost potreba da bi se osećali ispunjenima.

Koliko je teško napraviti ime u Beču kao slikarka?

Sve je više zena koja pokušavaju sebi da naprave neki put u svetu umetnosti, ali je i dalje malo nas koji te puteve uspemo da utabamo. Poslednjih godina sam dobijala mnogobrojne pozive za učestvovanja na izložbama na kojima izlažu samo žene kako bi se pokazalo da i one stvaraju. Takve izložbe odlučno odbijam jer sam mišljenja da se podrazumeva da su žene podjednako sposobne za umetnost, za rad, za samostalan život - zašto bismo to nekim posebnim izložbama naglašavali? Tim naglašavanjem samo dovodimo u pitanje podrazumevanje postajanja žena u umetnosti.

Šta žene u Beču imaju, što žene u Srbiji nemaju?

Žene koje drže do sebe, svoja prava nose svuda sa sobom.

Čime se bave vaše prijateljice iz Srbije? O čemu najviše razgovarate?

Skoro sve moje prijateljice u Beogradu su studirale ono što su želele i uspešno završile fakultete ali se uglavnom ne bave svojom profesijom.... A o čemu najviše razgovaramo - politike smo se davno manule, sada smo prešle na bitne razgovore žena - kada čije dete kreće u školu, kako je prošao kontrolni iz matematike, koji čaj je najbolji za skidanje temperature...

Da li biste se vratili da živite ovde i pod kojim uslovima?

Ne. Moj život je u Beču, tu sam sebe pronašla. Kada bih mogla da se bavim čarolijama - svoje roditelje i brata sa njegovom porodicom bih teleportovala u Beč.... To je moj san - da ostanem u Beču ali da su moji najdraži ljudi uvek pored mene. Ali niko od nas ne živi u snu tako da sve dok njih imam u Beogradu - moja veza sa Srbijom ostaje nepoljuljana.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram