Da bih pričao o najgorem danu hemoterapije morao bih prvo da se osvrnem na to šta je tome prethodilo i biću kratak. Mojoj devojci je u jeku pandemije ustanovljen rak jajnika. Svi pregledi, analize su odrađene u rekordnom roku i operacija je veoma brzo zakazana i mogu reći skinuta sa dnevnog reda, sve je prošlo kako treba. Kao neko ko nije vernik i ne ide u crkvu, kažem „hvala Bogu“, jer zaista tada sam prvi put osetio potrebu da odem u crkvu, zapalim sveću i sve ostalo po redu.
Piše: Aleksa Jovanović
„Nakon uspešne operacije, preporučene su četiri dvojne hemoterapije, preventivno.
Gledao sam mnogo filmova u kojima deca, ljudi, obolevaju, preživljavaju, umiru, leče se od raka, idu na hemoterapije. Pročitao sam ne znam koliko članaka na internetu u vezi hemoterapije.
Znao sam da opada kosa, da bole kosti, da je ljudima muka, i kada je došao taj trenutak prve hemoterapije, kao da ništa nisam znao, jer ništa nije bilo tako! Cura se vratila sa hemoterapije kao da se ništa nije desilo. Pravila ručak, sređivala cveće, družila, smejala se, ma sve kako treba.
Sutradan je krenuo pakao. Krenule su kostobolje, mučnine, a posle nedelju dana i opadanje kose. Kao neko ko je pročitao koliko već članaka i pogledao koliko god filmova, u tom trenutku nisam ništa znao.
Znao sam da boli i da je teško, i sve što sam mogao da radim je da masiram noge i ruke uljem sa magnezijumom da bi popustile kosti. Niko od nas odjednom ništa nije znao, niko nije mogao da pomogne, da to sve prođe, niko nije znao ni kakvi su to bolovi ni kroz šta ona zapravo prolazi u tom trenutku.
Kako je pauza 21 dan između dve terapije, vremenom sve to popušta, dok ne dođe nova, onda valjda krene da radi i psiha kod čoveka jer zna šta ga čeka opet, pa se možda malo i uplašimo. Nije to srah koji je postojao za vreme operacije, jer tad do kraja ne znaš ishod, ovo je strah od nemoći da nekog razumeš, da osetiš isto što i ona, da pomogneš nekako, da to sve prođe. Sve što možeš je da masiraš te naizgled stare i khrke kosti koje bole kao da će da se slome svakim stiskom. Ne znam ni sam šta mi je prolazilo kroz glavu tad, osim toga kad će se sve ovo završiti i vratiti u normalu. Bio sam tužan i zbunjen, nije mi bilo jasno, zašto ona, zašto mi, nije mi ni sad jasno.
Želeo sam da zaspimo i da se probudimo na kraju i kao sve je super. I dalje sam tužan kada pomislim na sve to, bilo mi je teško da je gledam takvu, i da ne mogu ništa da uradim, jedva sam čekao da se sve završi samo da kažem gotovo je, nema više. Plašio sam se u trenucima da neću izdržati pritisak i da ću pobeći, ali kakav bih onda ja to bio, mislim se, naravno da ćemo pregurati ovaj period. Bio sam ljut u trenucima i na nju i na sebe, što nešto nismo uradili pre toga da bi to sprečili. Nekad sam i sebe krivio što je nisam više pritiskao, ali ne možeš da ideš kroz život sa tim 'što nisam'.
Svaki vikend sam išao kod nje u Sremsku Mitrovicu i bio tu za nju, sa njenom mamom sam pričao neumorno o svemu i svaki razgovor se završavao sa 'izgleda sve bolje i sve bolje podnosi'. Kad izuzmemo tih par dana nakon terapije, kada se jedu samo smokve i masira, dani su bili lepi i dobri, nasmejani. Neverovatno mi je kako je to sve podnela i izdržala, stoički na nogama, više smo mi oko nje ludeli nego ona. Mislim da je svaki trenutak koji smo tada proveli zajedno i koji smo proživeli tada, doveo do nekog osećaja da sada zajedno možemo sve, da osvojimo ceo svet. Možda realnost nekada omete tu sliku i nama ne deluje tako, ali zaista ga i osvajamo. Svađe, nesuglasice, moja zaboravnost i lenjost su neke sporedne stvari koje nas nerviraju, jer znamo da smo najgore prošli i da sada možemo da krojimo život kakav mi hoćemo, a ne kakav moramo da imamo.
Šta mi je prolazilo kroz glavu dok sam je masirao? Kretenu jedan sad moraš da budeš najjači i najbolji zbog nje. Ništa niie toliko strašno, ni ti bolovi, ni opadanje kose, opadanje obrva već jeste (ali samo za nju), budi joj najbolji i budi joj oslonac.
Nakon operacije ljudi smršaju, usukaju se, kada čuju da će ići na terapije upadnu u još gore psihičko stanje, jer znaju šta ih čeka, odnosno misle da znaju jer su pročitali ili gledali. Ali je ona, svoje rumenilo u obrazima, guzicu i butke brzo vratila u ono svoje stanje koje je bilo i pre, ni u jednom trenutku nije skidala osmeh sa lica, bila je svoja, samo malo zahvalnija Bogu što je živa i ljudima koji su oko nje. Kada je opala kosa izgledala je moćno, kao osoba koja je toliko samouverena da je odlučila tako da nosi, graciozno, turbani su bili aksesoar, iako su ljudi kreteni pa vole da bulje, za nju su bili samo aksesoar, da upotpune odevnu kombinaciju. I dugo nakon toga se šišala kratko samo jer dobro stoji.
Za godinu dana od poslednje terapije i godinu i po dana od operacije, nije bilo lako, psihički usponi i padovi kroz koje sam prošao sa njom su može se reći - pravi rolerkoster.
Ne znam da li se još uvek nosim sa tim negde duboko u sebi, jer ne razmišljam mnogo o tome, znam da se završilo i da je iza nas, i znam da je dobro. Ne mogu da kažem koji je dan bio najgori, jer je svaki bio najbolji, znajući da je ostalo još tri, dve, jedna, pa nijedna i da je sad najgore što čekamo da ta kosa poraste. A, nije kao što je bila nekad, nego je sad malo loknasta i izgleda kao ovčica kad se probudi ujutru.
U novembru je bilo godinu dana od poslednje terapije, nekako se potrefilo da smo se skupili i njeni i moji na ručku kod nas. Da bi tek posle dva sata, ona prokomentarisala da je prošlo godinu dana od poslenje hemoterapije, a niko se nije ni osvrnuo na to. Svi smo zaboravili. Prošlo je, zaboravljeno je, ostalo je iza nas, kao da se nikad nije ni desilo i život je tek pred nama.”
***
Bonus video: Joga za bolove tokom ciklusa
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
