Filmska životna priča Nadežde Ivanović.
Nadeždi Ivanović (33) iz Aleksandrovca život se u potpunosti promenio 2020. godine, kada je doživela veliku porodičnu tragediju. Njen otac, koji je 25 godina gradio njihov porodični biznis – proizvodnju vina – preminuo je, a posao je ostao Nadeždi i njenom bratu Ivanu.
Nadežda je tada radila u korporaciji, a oduvek su je zanimale društvene nauke. Radila je takve poslove, a o tehnologiji vina nije znala skoro ništa.
Ipak, ona i njen brat uspeli su da sačuvaju porodičnu tradiciju – i više od toga.
O iskustvu upravljanja vinarijom Ivanović, kao i o totalnoj životnoj transformaciji, Nadežda je govorila za Zadovoljna.rs.
Životni zaokret
„Nikad nisam bila zainteresovana za vinariju niti za život u Aleksandrovcu, ali sada se u tome potpuno pronalazim“, počinje priču Nadežda za naš portal.
Ranije se bavila odnosima sa javnošću, radila je čak i na brodu, a ništa je nije pripremilo za tužan događaj koji ju je zadesio 2020.
„Smrt roditelja nikada nije laka, ne možeš da budeš spreman za tako nešto. Igrom slučaja, moja mama i ja smo iste godine izgubile očeve – jer je moj deda, njen otac, umro šest meseci pre mog tate. Iako je ona imala 55 godina u tom trenutku, isto nije bila spremna za to. Ali, imala je sreće da njena oba roditelja dožive duboku starost. Ti si uvek dete svojih roditelja i to je uvek veliki emocionalni gubitak, posebno za decu koja su vezana za svoje roditelje kao što sam ja bila za svog tatu“, iskreno govori Nadežda.
U celoj toj tragediji na nju i njenog brata Ivana je palo nešto što je njihov otac gradio 25 godina. Ali sreća u nesreći bila je to što je Nadeždin mlađi brat radio s tatom pet godina pre njegove smrti.
„Bila sam u toku jer sam tu od malih nogu i to je porodični biznis, ali nisam bila u samoj srži posla. Nisam znala kako funkcioniše preduzetništvo, šta treba da radim kod knjigovođe, šta se dešava u banci, kakav porez plaćamo, o isporukama, robi, troškovima, sirovinama…To je sve bio enormni haos. Moj brat je bio u svemu tome, ali nikad nije vodio posao. Znao je dosta stvari, ali nikad nije donosio odluke niti razmišljao o svakom aspektu – tata je o svemu mislio“, priča nam ona.
U trenutku smrti oca i sama je imala operaciju, a kada se oporavila, još uvek je bila zaposlena u korporaciji. Međutim, ubrzo je shvatila da joj je mesto zapravo u vinariji, sa bratom. Međutim, početak je bio dosta težak.
Haotičan početak
„Kada sam došla u vinariju u septembru, pred berbu grožđa, to je bilo katastrofa. Moj brat je bio u paklu jer je morao da donese mnogo odluka u jako kratkom vremenskom periodu. On nije imao vremena da me uvede u posao i pokaže šta je šta, već mi je samo govorio šta treba da uradim. Nisam znala zašto radim neke stvari, niti gde idem. A pritom, Aleksandrovac je jako malo mesto koje ima gomilu sela, a u svima su vinogradi. Nisam znala gde se nalaze, a položila sam vožnju šest meseci pre toga. Vozila sam gajbice, brala grožđe – to je stvarno bio haos“, priseća se Nadežda.
Najkomplikovanija joj je bila vinska tehnologija, koja zahteva znanja iz oblasti poput hemije, koje su Nadeždi bile daleke.
„A ljudi u vinskom svetu očekuju od mene da ja to znam. To mi je stvarno bilo najteže – od tipa zemljišta, položaja parcele, klimatskih uslova, trenutka berbe, tehnologije obrađivanja grožđa, gde leži, koliko dugo…. Sorti grožđa isto ima beskonačno. Sve mi je bilo totalna nepoznanica. Ali mnogo sam zapitkivala brata i bila dosadna. Još sam na početku, ali sad bar razumem šta svi pričaju“, kroz osmeh nam govori.
Tek ove godine, kad je ponovo prošla kroz berbu i kraj godine, počela je „da hvata krajeve“, da sa bratom razmišlja unapred i da planira. Tek sada su krenuli da stvarno upravljaju vinarijom, dok su pre toga više bili nošeni situacijom, priznaje.
Tajna dobrog vina
„Posao mi je jako dinamičan i svaki dan je drugačiji – to je ono što je meni najzanimljivije jer ne mogu da izdržam da radim jedno te isto. Ima svega: i kreativnog i administrativnog posla, ima i frke, jer uvek nešto iskoči“, priča Nadežda.
Osim same tehnologije proizvodnje vina, jako je bitan i imidž – a u tome ona ima iskustva. Vinski turisti dolaze u Aleksandrovac da obiđu vinarije, a ima i čitav gastronomski deo koji okružuje vinarstvo. Postoji izreka da se vino pije kašikom – spajanje vina i hrane je čitava jedna filozofija, kaže Nadežda.
„Ja sam mlada u vinskoj zajednici i ne bih imala šta da joj zamerim. Tu stvarno ima mnogo simpatičnih ljudi, ali kao u svakoj zajednici postoji i malo sujete – ali nije negativno uticala na mene. Zapravo ima mnogo više dobrote i pristupačnosti, ljudi rado dele i komuniciraju šta je ko radio u svom podrumu, šta je pravio. Za vinare je vinarstvo jedna velika igra – svaki njihov potez će ostaviti drugačiju posledicu po njihovo vino, oni to znaju i time se igraju, ne bi li se razlikovali i izdvojili na tržištu. Kada dođu na sajmove, oni su kao deca – nude ti sve da probaš. Na kraju se svi ponapijamo iz nehata, ali je jako lepa energija. A tu su i vinski kritičari, koji su uvek radoznali. Meni je sve to jako zanimljivo“, opisuje nam.
Najveća lekcija koju je za ovo vreme naučila je da je strpljen – spašen.
„Kad sam došla u firmu, ja sam htela da sve savladam odmah, a onda sam shvatila da to tako ne može i za većinu poslova treba vreme. Biće potrebne godine da savladam sve, ali sam mnogo napredovala od prošle godine i osećam progres. Tek sada shvatam da sam se bezveze nervirala kako ništa ne znam i ništa mi nije jasno“, uviđa Nadežda.
Do tada sa bratom uživa u svojim vinogradima, a na kraju nam je otkrila i najveću tajnu kvalitetne boce.
„Tajna dobrog vina je dobro grožđe, a tajna dobrog grožđa je mnogo posvećenosti vinogradima i svakom detalju u pravo vreme, a to podrazumeva iskustvo. Dobro grožđe pravi dobro vino, a dobro grožđe prave dobri vinogradari“, zaključuje mlada Aleksandrovčanka.
***
BONUS VIDEO: Nina je jedna od retkih automehaničarki u Srbiji
Pratite nas i na društvenim mrežama:
