Malo pre nego što je Džo Finiks, profesorka kriminologije na Britanskom otvorenom univerzitetu, trebalo da održi govor na Univerzitetu Eseks o smeštaju transrodnih žena u zatvorima, studenti su zapretili barikadom u holu. Žalili su se da je gospođa Feniks zapravo „transfobična osoba“ i da joj je blizak govor mržnje. Tako je pažnja svetske javnosti iznova okrenuta na pitanje prava transrodnih osoba, a u srži svega leži pitanje deljenja zajedničkih prostora transosoba sa drugima.
Nedugo potom nastup ove profesorke je otkazan, što je nju jako razbesnelo, kako zbog štete po njenu reputaciju, tako i zbog akademske slobode.
Kasnijom istragom utvrđeno je da je Eseks povredio pravo gospođe Finiks na slobodu izražavanja i da je odluka da je „isključi i stavi na crnu listu“ takođe nezakonita. Preporuka je bila da se unverzitet izvini gospođi Feniks, ali i Rozi Fridman, profesorki prava na Univerzitetu u Redingu, koju je prvobitno izuzeo iz događaja tokom Nedelje sećanja na holokaust „zbog njenih stavova o rodnom identitetu“.
Ovaj izveštaj predstavlja izazov za transrodnu dogmu koja potiče iz američkih kampusa i proširila se na univerzitete širom sveta. Njeni zagovornici smatraju da je rodni identitet – osećaj da ste muškarac ili žena – jednako važan kao i biološki pol i da transosobe treba u svim okolnostima doživljavati u odnosu na rod kojim se oni identifikuju. To je znatno ostavilo uticaj na one koji donose odluke, pa su neka mesta ranije rezervisana za žene, otvorena za transžene, od sportskih timova do zatvora i skloništa za žrtve porodičnog nasilja.
To zapravo znači da, ako se transosoba oseća kao žena, ona će ući u toalet namenjen ženama.
Naime, transaktivistkinje kažu da bi i transžene trebalo da imaju pristup mestima gde inače mogu da uđu žene, poput toaleta, svlačionica ili bilo kog drugog prostora gde, recimo, na vratima stoji – žene, odnosno muškarci.
Pojedini akademici su se usprotivili ideji da rodni identitet treba da prevlada biologiju i zbog toga su uklonjeni su sa profesionalnih pozicija. Sada su zbog toga odbačeni u profesionalnim krugovima i prolaze kroz ono što bi se u savremenom svetu nazvalo „cancel“ kulturom.
Baš zbog toga mnogo zaposlenih na univerzitetima izbegava da izrazi svoje mišljenje iz straha da će to loše uticati na njihovu karijeru. Izveštaj o Eseksu kaže da su svedoci opisali „kulturu straha“ među onima koji imaju rodno kritičke stavove. To verovatno neće biti ograničeno na jedan univerzitet. U izveštaju se takođe tvrdi da izražavanje stava da transžene nisu žene nije govor mržnje i nije nezakonito prema britanskom zakonu, šta god politika nekog univerziteta sugerisala.
U februaru, kada je Dona Hjudžs, profesorka ženskih studija sa Univerziteta Rod Ajlend, objavila članak u kom kritikuje rodnu ideologiju, izrodile su se peticije u kojima se tražilo da se ona otpusti. Univerzitet ju je osudio i upozorio da pravo na slobodu govora „nije bezgranično“. U maju je ipak objavljeno da je univerzitet odustao od istrage protiv gospođe Hjudžs.
U Britaniji najotvoreniji polno kritični akademici su levo orijentisane, ateističke feministkinje. A slično je i u Americi.
Njihova glavna briga je očuvanje prostora samo za žene.
U februaru je Holi Loford-Smit, profesorka filozofije sa Univerziteta u Melburnu, pokrenula veb-stranicu (noconflicttheisaid.org) koja je pozvala žene da opišu svoja iskustva nakon što su sa transženama delile prostor namenjen samo ženama. Većina je opisala osećaj nelagode – ne i bilo kakav oblik fizičkog napada. Ubrzo nakon toga, oko 100 njenih kolega potpisalo je otvoreno pismo tvrdeći da veb-stranica promoviše „štetnu ideologiju“ i pozvalo na brzu i odlučnu akciju univerziteta. Gospođa Lavford-Smith zadržala je svoj posao, ali na univerzitetu je bilo najmanje dva protesta koji su to osuđivali.
Na sve to, studenti sve više izražavaju rodno kritičke stavove. Rodno kritični akademici nadaju se da će se, kako se više njih izjasni, drugi koji dele njihove brige, ali su se plašili da ih izraze, biti ohrabreni.
Takođe, prošlog meseca španski parlament glasao je protiv zakona koji bi ljudima omogućio da sami odrede svoj pol. Dan kasnije, Nemačka je izglasala dva takva zakona.
U Nemačkoj je jedan od zakona koji je predložila stranka Zelenih bio da se deci dozvoli operacija promene pola od 14. godine, čak i ako se roditelji tome usprotive.
Kao i drugde, ova diskusija je podelila LGBTQ zajednicu.
„Nepodnošljivo je da transosobe i dalje budu podvrgavane dugotrajnim i skupim sudskim postupcima sa procenama koje su ponižavajuće“, kažu iz jedne od najvećih nemačkih grupa.
U maju ove godine je Univerzitetska bolnica Karolinska u Stokholmu, čija je delatnost rodna medicina, objavila nove smernice u kojima se kaže da više neće propisivati blokatore i hormone deci mlađoj od 18 godina. To dovodi u pitanje protokole koje je predložilo Svetsko profesionalno udruženje za transpolno zdravlje, telo koje kaže da je samo „potvrđivanje“ detetovog proglašenog pola „standard nege“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
