U poslednje vreme su vrlo aktuelne razmene studenata i odlazak na studiranje u neku drugu zemlju. Zbog čitave situacije sa pandemijom, bila je kratka pauza, ali sve se ipak vraća u normalnu. Selena Krivić je iz Laćarka, a studiranje je prostrla po nekoliko različitih zemalja. Trenutno je u Hong Kongu i otkriva nam zašto je prva vožnja tamo podsetila baš na scenu iz Šejtanovog ratnika.
Selena je živela i u Hrvatskoj i Nemačkoj, a u Sremskoj Mitrovici je pohađala likovnu školu “Štifla“. Tamo se spremila za upis na Lineov Univerzitet u Švedskoj. Sada je na trećoj godini osnovnih studija programa “Design + change“, nakon kojeg će verovatno započeti karijeru “service“ dizajnera, odnosno dizajnera usluga i procesa.
Kaži mi nešto više o tome kako si pronašla ponudu za razmenu?
Što se razmene tiče, kada sam bila prva godina koordinator programa je spomenuo mogućnost razmene, što je zvučalo interesantno celoj klasi, pa smo svi odmah počeli da čačkamo po veb stranici faksa tražeći različite opcije. Ostali su uglavnom bili zainteresovani za SAD, Novi Zeland, Indiju i Dansku, jedino smo jedna koleginica iz Nemačke i ja bile zainteresovane za Hong Kong.
Kako ti je Hong Kong delovao kad si stigla?
Kada sam sletela u Hong Kong nisam imala prilike da vidim grad tokom prvih četiri do pet sati, jer su svi putnici pri ulasku u državu morali da prođu veoma rigoroznu proceduru koja je uključivala pregled obilne dokumentacije, PCR testiranje i čekanje na rezultate testa. Tek uveče smo bili raspoređeni u male autobuse koji su nas transportovali do naših hotela. Vožnja u takvom autobusu je pomalo podsećala na scenu iz Šejtanovog ratnika kada Bora Čorba vozi taksi i tada sam prvi put mogla da osetim da to nije “Zapad“, iako sam kroz prozor autobusa mogla da vidim jedino nebodere, nadvožnjake i druge betonske konstrukcije. Kasnije sam razgovarala sa jednom devojkom “iz kraja“ koja mi je rekla da nije videla zvezde na nebu možda i duže od godinu dana… Jednostavno nije imala prilike da ode negde izvan grada, a u gradu, zbog količine svetla, čak i noću su oblaci na nebu beli. Imala sam tu sreću da mi iz hotelske sobe pogled bude okej, pa sam danima pratila šta ljudi rade u svojim sobama i stanovima u zgradama preko puta moje, klinci koji idu u školu u belim uniformama, crveni autobusi na sprat, dečaci koji igraju košarku nedeljom na šarenom košarkaškom terenu, iako pljušti kiša. Posle kada su me prijatelji vodali kroz grad i pokazivali mi različite stvari, verovatno najčudnija stvar su bili svi ti znakovi upozorenja i zabrane “nemoj ovo“, “nemoj ono“, “ne diraj to“… Naprosto mi je delovalo kao da su svi ti ljudi nečija trogodišnja deca, pa im neko stalno mora govoriti šta se sme, a šta ne sme. Iz dosade sam počela i da pravim kolekciju fotografija svih tih zabrana, ponekad malo i bizarnih; nisam očekivala takav mentalitet.
Koliko se razlikuje njihova svakodnevica od naše, kakav je tempo?
U odnosu na Srbiju… možda i ne toliko. Tempo jeste generalno brz, grad je ogroman pa je sve daleko. Kuda god da hoćeš uvek moraš uračunati sat vremena gradskog prevoza u jednom pravcu.
Ja sam u Švedskoj provela poslednje dve godine, pa sam se nekako navikla na njihov mentalitet da uvek ima dovoljno vremena za sve, da se kući dosta kuva, pa se to nosi na faks ili posao.
Ovde ljudi jako retko kuvaju kući, uglavnom jedu po restoranima, kojih ima jako puno i svugde. Tokom pauze za ručak su obično dugi redovi ispred restorana, ujutru su dugi redovi na autobuskim stajalištima, pa ponekad i propustim autobus za faks jer ne stignem da stanem u red na vreme i autobus se popuni. Ispred jedne poznate pekare na Hong Kong ostrvu, “Bake house“, koja pravi tart od jaja na portugalski način, čeka se po sat vremena u bilo koje doba dana da bi se dobio sto. Ta pekara nije luksuzna, niti ima neke veoma nepristupačne cene, ali jednostavno Honkonžani mnogo više cene portugalski tart od jaja nego svoj domaći.
Kako si se snašla i osećaš li se prihvaćeno?
Mogu reći da sam se snašla veoma dobro, iako sam imala problematičnu situaciju već drugi dana po izlasku iz karantina – u gradskom prevozu mi je nestao držač za kartice. Imala sam takvu sreću da sam deo organizacije kojoj dugujem jako puno – Savez izviđača Srbije, deo Svetskog izviđačkog pokreta (WOSM), pa su me lokalni izviđači primili da prenoćim kod njih u pružili mi svu potrebnu podršku.
Nakon što sam prijavila nestanak kartica policiji, pronađene su na drugom kraju grada u roku od dva dana. Sve ljude koji su me jako divno primili i ugostili ovde sam uglavnom upoznala ili preko zajedničkih kontakata ili onlajn. Ne mogu reći da li su generalno kao narod otvoreni ili ne, jer uglavnom upoznajem ili veoma zatvorene ljude koji se teško snalaze različitim društvenim situacijama i osećaju se veoma neprijatno pred strancima ili kad treba da govore engleski, ili upoznajem ljude koji bi veoma voleli da mi ispričaju sve o svojoj kulturi i da me nauče kantonski u roku od sat vremena.
Da li bi mogla tu da živiš?
Uh, ovo je tema o kojoj već uveliko razmišljam. Jedan od razloga zašto sam izabrala Hong Kong jeste to što sam verovala da postoji mnogo više prilika za posao u odnosu na Skandinaviju, gde je tržište rada za dizajnere veoma zasićeno, pa sam razmišljala o selidbi ovde ili u Singapur. Onda sam došla ovde i shvatila da ono što je dizajn u Skandinaviji nije dizajn i ovde. Ovde sve mora pre svega da bude atraktivno, ukalupljeno i profitabilno, dok u Skandinaviji se prvenstveno razmišlja o tome kako neki dizajn utiče na ljude u društvenom smislu, da li nekog diskriminiše ili je nekim ljudima nepristupačan.
Šta ti najviše nedostaje od kuće?
Zavisi od koje kuće, iz Švedske mi nedostaje fakultet na kom imam pristup različitim radionicama, gde mogu da radim i sa keramikom i sa tekstilom, dok ovde nemamo pristup ničemu osim računarima i biblioteci. Iz Hrvatske mi nedostaje Zagreb kao celina, prijatelji tamo i mlinci sa španatom. Iz Srbije mi nedostaje BukBar u Mitrovici, odlazak u Loznicu kod rodbine koji se uvek pretvori u avanturu i dedina šuma koju neću imati prilike da sređujem ove jeseni.
Našim ljudima vrlo često azijatska hrana teško padne, kako tvom stomaku to prija?
Živ čovek se na sve navikne, iskreno. Hrana uopšte nije toliko drugačija od naše, još uvek nisam naišla na nešto što je apsolutno neviđeno. Najveći šok mi je bio doručak koji je ovde jako obilan i težak, barem meni. Ja ne mogu ujutru da jedem masne, začinjene nudle, a oni ne mogu da zamisle da se hleb jede bilo kako drugačije osim u sendviču. Evropska hrana, naročito francuska, je ovde jako veliki trend i dalje. Bila sam u Francuskoj nešto kratko, ali kada sam jela po restoranima porcije su uvek bile pristojne, a ovde mi se čini kao da se ili izruguju francuskoj hrani sa mizerno malim porcijama koje su karakteristične, ili je to neka vrsta pokondirenosti i nerazumevanja druge kulture.
U francuske restorane se uglavnom ide radi postavljanja slika na Instagram. Kada uporedim porcije u lokalnim restoranima, koje su ogromne, stvarno mi nema smisla da se u ove restorane ide radi hrane. Mislim da mi je neko čak i ispiričao priču da ljudi često odu do lokalnih restorana pre ili posle, da bi se zasitili.
Možda jedna od problematičnih stvari ovde mi je kupovina namirnica. Supermarketi uglavnom imaju dosta veće cene u odnosu na pijace, a pijace se često nalaze na nepristupačnim mestima, a pored toga, moj kantonski još uvek nije dovoljno dobar da bih uspela sama da se sporazumem sa prodavcima, tako da uvek imam društvo kada idem na pijacu. Jedna od ključnih stvari je naučiti lokalne recepte, onda život postane mnogo lakši jer se oslanjaš na lako dostupne namirnice, poput bok čoja, gljiva, soja sosa, lotusovog korena…
Šta ti je najčudnije u Hong Kongu, na šta ti je bilo teže da se navikneš?
Društvo. Znam da ni na Balkanu ne cvetaju ruže kada je u pitanju socijalna politika, a porediti sa Švedskom nema smisla jer je Švedska jedna od vodećih država u svetu na tom polju, ali… nikada u životu, nigde u Evropi, nisam videla ovoliku društvenu raslojenost. Ili si milioner ili si skoro beskućnik.
Sve se gradi tako da se ugađa prvenstvno bogatima, ne postoje biciklističke staze skoro nigde, samo autoputevi za Tesle i BMW-ove. Postoji ulica u jednom od centralnih delova grada, na Hong Kong ostrvu, koja se zove Ulica svadbenih čestitki. Nekada su se ovde u malim starim radnjama sa dugom porodičnom tradicijom prodavale predivne svadbene čestitke. Pre nekoliko godina ceo ovaj kraj je raseljen i srušen da bi se sazidale nove zgrade različitim luksuznim brendovima. Slično se desilo i jednoj zgradi tržnice koja je bila “u procesu rekonstrukcije“ pa su svi lokalni proizvođači isterani iz nje da bi sada bila otvorena opet lokalima skupocenih vinskih kuća i ostalim prodavnicama za bogate. U međuvremenu, svake nedelje ulice su pune žena iz Indonezije i Filipina koje sede na kartonskim kutijama i provode vreme zajedno jer uglavnom rade kao spremačice ili negovateljice za niske plate, a nedelja im je jedini slobodan dan. Viđam ih i na plaži, ali veliki broj njih je po centralnim delovima grada. Nikoga ne zanimaju dok god ne prave problem.
Kakva je tvoja želja za budućnost?
Moja želja za budućnost je jednostavna – da je bude. Ja sam svesna da ja nisam ta generacija koja će videti neki koliko-toliko izbalansirani svet, što na Balkanu, što u Hong Kongu, ili bilo gde, ipak, razlog zašto sam potrošila svoje vreme i novac na odlazak na studije u Skandinaviju i u Aziju je to što verujem da postoji kapacitet za kreiranje pozitivnih promena. Dizajn ne služi samo za ilustrovanje logoa, već i za oblikovanje društva.
***
Bonus video: Sibinj – grad koji nas posmatra
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
