Promenila je život iz korena.
„Ja sam ranije bila neko ko je bio ubeđen da će biti karijerista – ali selidba na selo i dvoje dece su promenili moje gledište na život. Sada sam zahvala što mogu da posao prilagodim svojoj deci, budem s njima i gledam ih kako odrastaju“, govori Milena Stojadinović, rođena Beograđanka koja se sa svojim suprugom upustila u životu avanturu – preselili su se na selo i pokrenuli svoj biznis.
„Naša generacija se ponovo okreće selu i prirodi, jer smo evoluirali i shvatili da ništa ne ubija pojam više nego zidovi – u kojima provodimo sve vreme, u kojima sedimo, ta otuđenost koja se javlja u gradovima usled nedostatka vremena“, kaže ona za Zadovoljna.rs.
Kada su shvatili da život u Beogradu proždire njihovo porodično vreme i da više sede u automobilu nego jedni s drugima, Stojadinovići su rešili da konačno ostvare svoj san da žive i rade u prirodi.
Tako su Milena i Uroš 2016. kupili imanje u Misači, selu kod Aranđelovca. Oboje su Beograđani i nisu imali nikoga na selu. Imali su samo svoju viziju života koji ne ograničavaju zidovi. O svom iskustvu drastične životne promene, Milena je govorila za Zadovoljna.rs.
Početak u kući bez vrata i prozora
„Ja sam nažalost ostala bez roditelja rano, imala sam tridesetak godina, a onda sam shvatila da niko od nas nema obećanje od Boga za večnost – ne znamo koliko ćemo vremena provesti zajedno. A shvatila sam da mi najveći deo dana provodimo sedeći u kolima, vozeći se na posao, u vrtić, iz vrtića… Prosto nisam želela da tako živimo. Želela sam da budemo porodica – jer je meni najlepši deo dana bio kad smo svi na okupu“, seća se Milena svojih dana u Beogradu.
Njen suprug je inženjer poljoprivrede i stalno joj je pričao o svom poslu i mogućnostima koje nudi, a iz dana u dan rasla je njihova želja za životom u prirodi. Presekli su i počeli da traže svoj novi seoski dom.
„Nasumično smo birali imanje, nije postojao nikakav kriterijum. Bukvalno smo seli u kola i išli da tražimo po Srbiji. Bili smo na raznim mestima. Kad smo došli u Šumadiju, možda zato što je meni mama poreklom iz Topole, ti predeli su mi bili bliski. Volim brdovito I valovito, uživam u pogledima ovde“, priča nam ona.
Znali su da žele da uzgajaju voće, pa se šumadijsko selo Misača pokazalo kao najadekavtnije podneblje. Početak nije bio lak. Imanje koje su kupili bilo je potpuno zakrčeno. Milena se seća da joj je muž pokazivao gde će biti voćnjak, a ona je videla samo raspalu ogradu, priča nam.
„Nas dvoje smo spavali u kući bez prozora i vrata mesec dana, jer smo kupili staru kuću, a nismo imali odmah novca da je sredimo. Danas smo u toj istoj kući, ali smo je fino sredili. Moja mama, koja je tad bila živa, kao i moja svekrva su povele decu u Beograd, a Uroš i ja smo bili sami i bukvalno smo mic po mic sređivali“, seća se ona.
Ali, osetili su da je to njihovo mesto, a iz oronulog okruženja niklo je plodno imanje na kojem Milena i Uroš danas proizvode meso i voće – i od toga žive.
Srbi nisu lenja nacija
Dođete vi na selo s nekim novcem, međutim samo podizanje imanja je jako finansijski iscrpljujuće, govori nam Milena. Moraš da budeš dobar ekonomista jer imaš mnogo raznih troškova. Na početku, Stojadinovići su zasadili trešnje.
„Voćnjak se ne radi tri meseca godišnje, kao što ljudi misle. Radi se od februara do novembru. Dobijate vi podršku za neka sitna ulaganja, ali najveći deo morate sami da podnesete. Ja bih volela da ljude edukujem. Kada pitaju oliko imate hektara, koliko je to sadnica, a mi kažemo recimo 2.000, oni misle da je ulaganje za svaku po tri evra. Ali nije. Navodnjavanje košta tri puta toliko. Priprema zemlje takođe, prihrana I zaštita… Biljku prehranjujete i kada ne donosi rod, trošite a nema nikakvog priliva novca. Zato bi podrška mogla da bude bolja. I kada ostvarite pravo na podsticaj, čekate više od godinu dana da se to isplati – a to je u poljoprivredi mnogo veliko čekanje“, objašnjava Milena.
Posao sa mesom je došao nakon njihove tri godine na selu.
„Opredelili smo se za to, jer pored trešnji koje smo posadili čim smo došli, želeli smo nešto što donosi prihod i kada nije leto. Odlučili smo da krenemo s mesom jer smo od prijatelja mog svekra, koji je radio u jednoj staroj mesnoj industriji, dobili recepture. To su stare recepture od čistog mesa, kvalitetne sirovine, u prirodnom crevu“, kaže ona.
Osim neadekvatne podrške institucija, na selu je najveći problem infrastruktura.
„Mi imamo jako loše puteve. Kola stradaju, većina ljudi na selu iako ima novac zbog toga ne ulaže u auto. Takođe ne razumem što kada su restrikcije vode i struje, prvo se kreće od sela, a na selu se proizvodi hrana I sve ostalo. Ovde u našem okruženju ima I klanica I hladnjača, pa ne razumem kojom logikom žele da se pokvari sva ta hrana. Zbog čega je to tako? Mi plaćamo porez uredno, na imovinu, na poljoprivredno zemljište iako ga obrađujemo, ekološku taksu iako smo posadili 2.000 stabala… Ti proizvodiš kiseonik, nešto što je dobro za sve ljude, a neko ti to dobro naplaćuje. Time treba neko da se malo pozabavi“, ukazuje Milena.
Ljudi koji se vraćaju na selu uglavnom od države dobiju novac koji je dovoljan tek za kuću – a treba da ih podstakneš da proizvedu nešto, ne da žive u četiri zida, jer to mogu da rade bilo gde, dodaje ona.
„A Srbija ima veliki potencijal, mi nismo lenja nacija, vredni smo ljudi, ali nismo stimulisani, nemaju volju. Suočavaju se s tim da ili rade u minusu, ili rade na nuli – onda nema nikakvog podsticaja da se ostane na selu“, jasna je Milena.
Deca koja rastu slobodnog duha
Još se nije rodio čovek koji je završio sav posao na selu, kako kaže Milenina komšinica – a ona je to dobro naučila tokom svih ovih godina. Ritam rada nije lak. Ali, ona i suprug su i pre selidbe uvek na umu imali živote svoje dece, koje nisu želeli da propuste u gradskoj vrevi i gužvi.
„Moja deca imaju 7 i 8 godina i mnogo brzo rastu. U jednom trenutku sam prosto shvatila da neke stvari u kući mogu da sačekaju, neke stvari u poslu mogu da sačekaju, a ja nikad neću vratiti leto i kupanje na jezeru s njima, zimu i grudvanje s njima. Zato sam postavila prioritete. Ne kažem da me nekad ne iznervira krš u kući, dešava se da u dva ujutru radim neke papire – ali znam da sam većinu vremena s decom i posvećena njima, što je danas privilegija“, ističe.
Seoske škole su fantastične, jer je manji broj dece, kojima su učitelji jako posvećeni, otkriva Milena.
„Kada sam se pitala kako li će mojoj deci biti u školi u manjem mestu, setila sam se koje škole su završili Milutin Milanković i Nikola Tesla – nisu se školovali u Beogradu. Mislim da je selo fantastično za život dece u bilo kojoj dobi. Ono što primećujem kod svoje dece je da imaju širinu, jer rastu bez ograda. Provode puno vremena napolju, trče, penju se po drveću, skaču po barama, valjaju se po travi – to su deca koja rastu slobodnog duha“, govori kroz osmeh.
Kada pogleda unazad, jedino što žali je što se ranije nije preselila na selo.
„Dobijate jednu širinu, prostranstvo, koja nema veze s veličinom imanja. Drugačije čovek diše, drugačijeg je raspoloženja, lepše organizujete vreme, vaš rad je rad u prirodi. Teško je spremiti drva za zimu, ali iz mog ugla mnogo je lakše to uraditi nego sedeti negde u kancelariji. Polako postajemo sve sveniji kolika je privilegija udisati čist vazduh I piti čistu vodi, kao i znati šta jedeš“, zaključuje Milena Stojadinović.
***
BONUS VIDEO: Biljana je šampionka u obaranju ruku
Pratite nas i na društvenim mrežama:
