Ko je zapravo Mila Litvinjenko, vlasnica brenda Aura?
Od početnice koja je svoje proizvode lično predstavlja po regionu od vrata do vrata, do jedne od najuspešnjih Srpkinja u biznisu i vlasnice poznatog brenda kozmetike Aura, Mila Litvinjenko za Zadovoljnu govori kako je izgledao njen put do vrha, ali i šta bi danas sa minimalnim kapitalom – kad bi sve morala ispočetka.
Zanimljivo je da njena priča ne počinje među bjuti i mejkap proizvodima, već u – Ujedinjenim nacijama. Mila otkriva šta je bilo ključno u njenom CV-ju da bi se zaposlila u takvoj ustanovi.
U Ujedinjenim nacijama prevodila govore i migranata i političara
„Tokom studija sam davala časove francuskog jezika. Sticajem okolnosti dva učenika su radila u Ujedinjenim nacijama. Njima je bilo potrebno znanje francuskog jezika za posao u UN-u u zemlji gde je francuski zvanični govorni jezik“, kaže Mila koja je tako počela da radi kao prevodilac.
Ispostavilo se da će joj to potom doneti dosta korisnog iskustva za dalji razvoj i pokretanje biznisa.
„Simultantno prevođenje zahteva koncentraciju, tačnost i brzinu. Te veštine su mi kasnije u životu mnogo pomogle. Kod simultantog prevođenja čovek čiji govor prevodite izgovori više rečenica, pa malo zastane. Nekada se dogodi da govori i po dva tri minuta. Morate da vodite računa o svakoj reči jer u suprotnom greška u prevođenju može da izmeni smisao onoga što je neko rekao“, kaže Mila koja je prevodila i govor izbeglica, iz zemalja gde je francuski zvaničan jezik, i poslovnih ljudi ili političara.
U svemu je pitanje šta ju je uopšte podstaklo da napusti takav posao i pokrene sopstveni.
„Simultantno prevođenje mi je bilo interesantno, bilo mi je izazovno. Bavila sam se i pisanim prevođenjem koje zahteva odlično poznavanje i maternjeg i francuskog jezika. To prevođenje zahteva kreativnost i nosi u sebi i veliku odgovornost. Iako je prevođenje nosilo u sebi brzinu, kreativnost, tačnost, snalažljivost… veštine koje su meni veoma bitne i izazovne, ipak mi je posao bio statičan. Ja volim da se krećem, volim dinamičan zivot. Sticajem okolnosti na jednom sajmu sam prepoznala posao koji bi me na svaki način ispunjavao.“
Svoje proizvode nudila od vrata do vrata
I tako se zakotrljala priča o Auri.
Kao jedina zaposlena u svojoj firmi Mila je od vrata do vrata počela da stvara čuveni brend mejkap i bjuti proizvoda. I šta joj je bilo najteže, od čega je stahovala? Kako su je ljudi doživljavali? Koliko je bilo teško ubediti ih da probaju njen proizvod?
„Imala sam jak motiv – kredit od banke koji je trebalo vratiti. Do tada nikada nisam pozajmljivala novac. Onog trenutka kada sam krenula da nudim našu šminku po Srbiji, nestao je moj stid. A ranije sam bila veoma stidljiva. Nikako sebe nisam mogla da zamislim kao prodavca koji nudi neku robu. U glavi su mi neprekidno bili kredit, desetoro zaposlenih u firmi. Bila sam sigurna u kvalitet robe koju sam nudila i znala sam da će se krajnji kupac vratiti ukoliko bude probao naše proizvode.“
U to vreme, a i narednih deset godina, kako kaže, nije bilo lako ubediti vlasnike maloprodajnih objekata da kupe nešto što je proizvedeno u Srbiji. Tada nije bilo trgovinskih lanaca kao sada.
„Bilo je i onih koji bi odmah rekli ne čim bi čuli da je roba domaćeg porekla. Vreme je prolazilo i ja sam se dovijala na razne načine. Svako putovanje mi je donosilo nova iskustva i sve više sam upoznavala psihologiju kupaca. Ponekad sam govorila da je roba poreklom iz Italije i Francuske – nisam ih slagala jer su sirovine i ambalaža nabavljani u tim zemljama, a proizvodnja je bila u Srbiji“, otkriva Mila.
Na sastancima sam nosila odelo da bi me ozbiljnije shvatali
Priča i kako su na nju gledali muškarci na sastancima i da li je ikada bilo neprimerenih komentara.
„Nikada nisam imala problema. Meni je bilo najvažnije da me muškarci slušaju, a manje gledaju, da čuju zvuk. Bila sam uvek primereno obučena, ozbiljna. Ponašala sam se kao što se i danas ponašam u poslu. Naravno, sada sam mnogo opuštenija jer iza mene stoji znanje i iskustvo koje tada nisam imala. I nijedna žena koja radi u Auri za sve ovo vreme nije doživela neku neprimerenu situaciju od strane muškaraca. A kada sam zapošljavala žene, objašnjavala sam im da pre svega treba da budu dame, da vode računa o svom ponašanju, oblačenju, rečniku….“
Zanimljivo je da je Mila na tim svojim počecima uglavnom nosila odela koja su bila njen metod da je mladu u biznisu ozbiljnije shvate.
„Kada su odela u pitanju, smatrala sam da ću izgledati ozbiljnije, zato što sam mlada krenula da se bavim ovim poslom. Kako su me ljudi upoznavali i kako se posao razvijao, onda sam shvatila da mi odelo i akt tašna nisu potrebni da bi me ljudi doživeli ozbiljno.“
Mislili su da sam paravan iza kojeg stoji neki muškarac
A kako zapravo funkcioniše taj muško-ženski princip u biznisu danas u odnosu na to kada je počinjala? Gde je na lestvici Balkan u odnosu na Zapad?
„Kada sam krenula sa ovim poslom, retko sam govorila da sam ja vlasnik. Ljudi koji bi to čuli od mene ili od nekog drugog su na to gledali s dozom sumnje. Mislili su da sam ja samo paravan iza kojeg stoji neki muškarac. S obzirom na to da imam ukrajinsko prezime (prezime mog dede), to im se uklapalo u priču o paravanu. A u evropskim zemljama gde sam često putovala, odakle su nam bili dobavljači, u to vreme pre 27 godina to što sam žena je bilo apsolutno normalno.“
Van Aure Mila je žena kao i sve druge, kaže. Posao je samo deo njenog života.
„Najčešće idem kući posle posla. Imam ritual da sedim u tišini biblioteke najviše pola sata. Vreme provedeno tamo izleči svu mentalnu iscrpljenost. Tog trenutka moj dan se nastavlja, nijedan nije isti. Da li ću biti kod kuće i nešto raditi, čitati, otići da se vidim sa prijateljima ili u neku šetnju ili na neki sport… odluke donosim u trenutku. Nažalost, nemam vremena da se bavim svime što bih želela, ali volim unutrašnji dizajn, medicinu, privlači me hirurgija.“
Mogu da otputujem bilo kada i bilo gde
A šta danas jedna moćna uspešna žena kao što je ona može da priušti sebi zahvaljujući svom trudu – ima li Mila luksuz da kasnije ustaje ujutru, da uzme par dana slobodno kad joj se prohte, da radi ono o čemu je maštala u mladosti?
„Od rođenja vrlo malo spavam, budim se rano oko 5-5.30 h i u tih sat i po vremena od buđenja završim dosta poslovnih obaveza (ako je radni dan u pitanju). Odlazim na trening između 7 i 8 h, a zatim na posao. Mogu da otputujem bilo kada i bilo gde i firma uvek funkcioniše. Za mene ne postoje vremenske razlike i tokom radnog vremena uvek sam u kontaktu sa mojim zaposlenima. Ponosna sam što sam zajedno sa mojim timom stvorila brend koji se uspešno nosi sa globalnim brendovima. Ljudi koji su krenuli u ovu avanturu i dan-danas su sa mnom. Drago mi je što su mnogi od njih prepoznali svoju budućnost i sigurnost svoje dece ili članova porodice u Auri. Ponosna sam što se sa istom strašću kao na početku bavim ovim poslom. Ponosna sam na znanja i iskustva koja sam stekla i na mudrost koja dolazi sa godinama. Kako sazrevam, stvari gledam mnogo mirnije, iz drugačije perspektive. Ja sam zadovoljna zena.“
Ta zadovoljna žena ipak ima i svojevrsni teret na plećima.
„Više su to obaveze nego teret. U firmi radi preko 100 ljudi, pa to pomnožite sa dva, tri ili četiri… Imam odgovornost prema tim ljudima i njihovim porodicama. Naravno, veliku odgovornost imam i prema našim kupcima i krajnjim potrošačima. U početku mi je trebalo mnogo truda da bih uskladila privatno i poslovno. Smatram da je nemoguće imati idealnu ravnotežu, ali se trudim da jedan tas ne prevagne previše. Ne volim da mešam privatno i poslovno, čak i sa svojim zaposlenima. Kada završimo posao, naše teme nemaju nikakvog dodira sa poslom. Ista stvar je i sa prijateljima, ja sam za njih samo Mila, o poslu veoma retko pričamo.“
Držim se svog pravila da određenu sumu novca nikada ne diram
Za kraj, Mila priča da li bi nešto ključno uradila da ima danas minimalni početni kapital i da treba sve ispočetka.
„Još početkom studija sam sebi zadala zadatak da zaradim određenu sumu novca koju nikada neću dirati. Taj stav se nije promenio ni danas. To ne mora da bude konkretno novac, može da bude nekretnina, nešto što će vam davati neku sigurnost. Ne volim da se vraćam unazad. Volim svoj životni put i ništa ne bih menjala. Sve što sam uradila je donelo novo iskustvo, trudila sam se da iz svih grešaka koje sam napravila i koje i dan-danas pravim izvučem lekciju. Znanje koje sam stekla, iskustvo, ljudi koje sam upoznala su moj najveći kapital. Uvek kažem da znanje daje moć, a ne novac.“
BONUS VIDEO: Nina je jedna od retkih automehaničarki u Srbiji
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
