Body positive talas pokrenut je kako bi oslobodio žene nedostižnih ideala lepote, ubedio ih da je svako telo lepo baš takvo kakvo jeste, naučio ih da prihvate i zavole svoje, sa svim eventualnim nesavršenostima...Spisateljica i aktivistkinja Marija Ratković, s druge strane, smatra da insistiranje na takvom odnosu prema telu donosi novu vrstu pritiska.
„Nikad nisam volela #bodypositive pokret jer je u fokus izdvajao telo i prihvatanje tela, a ja sam od bebećih dana istezala granice i telo tretirala kao neki poligon, kao oruđe, kao odraz dela sebe i nikad završenu celinu“, objasnila je Marija u Instagram postu, uz svoje fotografije iz teretane.
„Stvarno ne mogu da volim udese, bolesti i depre koje su rastrzale moje telo do krajnjih granica, ne mogu da budem ponosna na ožiljke i posebno ne na trenutke kada nisam imala baš nikakav odnos prema telu, kada sam ga zapostavljala i zlostavljala. Ali ono što mogu, i što mogu da podelim sa drugima kao zrno zdravog odnosa prema telu jeste apsolutna ljubav i odsustvo stida, pičkaranje svakog ko mi kaže nešto ružno o mom telu, briga i nega (mazanje i istezanje) i naravno neverovatna istrajnost uprkos lenjosti i neviđenom smoru pred svakim čak i najmanjim fizičkim naporom koji mrzim od minuta 1 dana 1 godine 1“, napisala je Marija.
Podsetila je kako su je dva puta teške povrede naterale da se suoči sa telesnim granicama, i da je tada „bila najbliže da razume da se prihvatanje odnosi na opraštanje svom telu što nešto ne može“. U razgovoru za Zadovoljnu, pojašnjava koji je problem s body positive pokretom.
„Svi znate da sam velika protivnica pokreta “positive body image” koji zaklonjen iza priče o pozitivnom stavu oko svog tela nameće jednu drugu vrstu pritiska, a to je prihvatanje svojih nedostataka ili viškova kao datosti. Možda nikad neću moći da prihvatim nesavršenosti, ali to ne znači da mrzim sebe ili da sam nesrećna. Svakome od nas, neprihvatljivo je puno toga, ne mogu da prihvatim nezainteresovanost, neznanje, mentalnu lenjost i nemotivisanost. Ne mogu da prihvatim da smo samo to što jesmo bez težnje da budemo bolji da radimo na rastezanju granica i promeni sveta na bolje. Naravno, čak i ja koja sam takva možda čak oduvek, svesna sam da je prvi korak svake promene sagledavanje stvarnosti i prihvatanje da je danas tako.
Pročitajte još:
Za mene kao teoretičarku etički je neprihvatljivo da novine zovu nekog na slikanje samo zato što je debeo, nema sisu ili ima mladež, ožiljak i druge nesavršenosti – da bi se “navodno” senzibilisala javnost. Tako postavljeno – znači da ljudi koji su odbačeni treba da ulažu izuzetan trud da pomognu onima koji ih odbacuju, da pokažu da postoje, a zapravo nije problem u njima, oni nisu uradili ništa loše, oni doslovno samo postoje i odbačeni su. Problem je u društvu – a društvo je jako teško promeniti. Mi moramo da budemo puno bolji, moramo da se suočimo sa činjenicom da nema savršenih tela, svako od nas ima u svom najbližem okruženju puno različitih ljudi koje voli zbog onoga što jesu, bez obzira da li i kakve nedostatke ili viškove, ili neobičnosti imaju. Nije potreban body positive pokret – potrebno je da sva različita tela budu zastupljena svuda u medijima – zato što ona JESU svuda oko nas. To su tela naših očeva i majki, naših komšinica, baki, tela koja viđamo na plaži.“
Uprkos popularnosti te priče, žene i dalje idu u teretanu, drže rigorozne dijete i traže zategnuto telo za 10 dana… Zašto?
Društvo je okrutno i licemerno posebno prema ženama i zahteva da se ispunjavaju nerealne norme, surovo kažnjavajući one koji se usude da ih krše. Žene se vekovima gledaju samo kroz izgled – u doba kad nismo imale pravo na školu i kada su nas udavali maloletne jedini kapital bili su izgled i poslušnost. Društvo nije napravilo dovoljno mesta za mišljenje i želje jedne žene. Slagala bih kad bih rekla da je to moguće pobediti pozitivnim stavom o sebi. Šta je meni vredelo da volim sebe kad sam usled stalnih poniženja i želje da se uklopim nosila dvoje čarapa ili trenerku ispod farmerki u srednjoj. Ne pomaže kod uvreda i nasilja samopouzdanje, mada je bolje da ga imamo. Ali najveća laž je da ako dovoljno voliš sebe nije ti stalo do toga šta drugi misle.
Ponosna sam na to da me uvrede nisu učinile lošom, i dalje mi je stalo i dobro je da je tako – ako ništa imamo simpatiju ili drugove i drugarice, mi smo deo kolektiva nije dobro da nam nije stalo do bilo čijeg mišljenja. Nažalost, suočeni sa neprihvatanjem – budući da je teško promeniti društvo, svi pribegavamo tome da menjamo sebe. I to više nema veze sa apstraktnim idealima zdravlja, dobrote i lepote – već trkom da budemo voljeni, prihvaćeni ili bar da se uklopimo, da ne “izazivamo” podsmeh ili sažaljenje. A podsmeh i sažaljenje izaziva društvena klima u kojoj se ljudi utrkuju da vređaju druge, da ako drugog klasifikuju kao lošeg ispadaju bolji. Razumljivo je da ljudi žele zdrav život i očuvanje zdravlja, a čudimo se kada se neko trudi da vežba da bi se oslobodio krivice, srama i podsmeha. A dostojanstvo je čoveku bitnije od zdravlja. Potreban je pozitivan stav o drugima. Ono što moramo i treba da menjamo jeste da prestanemo da se smejemo šalama na tuđ račun, treba da brišemo zlurade komentare, ne delimo osvetničke seks video snimke i da prestanemo da vređamo nekažnjeno i stvaramo mikro povrede drugima. Nije u redu da govorimo drugarici ili mami da su joj ružni zubi ili da treba da skine mladež ili promeni frizuru, da treba da oslabi ili se izdefiniše. Možda iza toga stoje najbolje namere, ali odvratno je povređivati druge i uništavati im dostojanstvo.
A ožiljci? Možeš li da voliš svoje ožiljke?
Ježim se kad neko kaže da su ožiljci seksi, jer je to isto jedno podmetanje filmske industrije u kojoj predivni lažni dizajnirani ožiljci govore o tome da je junakinja koja ih nosi dosta toga prošla i ona je kul povodom ožiljaka i onda svi mi maltene želimo da mi imamo takve “tragove života”, a naši ožiljci su neravni i krivi – taj deo tela je deformisan i posebno nezadovoljstvo izaziva što ni moj ožiljak ne može da bude seksi i kul kao svi lažni ožiljci svih junakinja iz sveta filma i reklama.
Daću drugi primer, izuzetno volim svoje mladeže, oni su tu oduvek, bezopasni su, imaju ih i moji roditelji, naviknuta sam na njih nikad ih nisam oštetila ili povredila, deo su mene ali veoma često čujem komentare kako treba da ih uklonim. Redovno se kontrolišem i bez obzira što lekarka potvrdi bezopasnost mladeža, nepoznati ljudi često daju sebi za pravo da kažu kako im je to čudno ili ružno, kako im se gadi, kažu da ne smeju da pipnu ili čak ni da gledaju u mladeže. Pretpostavljam da su to neki relikti primitivnih verovanja ili možda kod nas ljudi retko imaju mladeže, ali zaista nije u redu komentarisati tuđ izgled na takav način. Hoću da kažem – ako nemate nešto lepo da kažete ljudima, uzdržite se od svog primitivizma, razgovarajte sa terapeutom zašto imate potrebu da povređujete tuđu telesnu autonomiju.
Zašto se toliko insistira na tome da moramo da volimo sve na sebi?
Volela bih da kažem svima da je okej da se stidite svojih nedostataka isto kao što je sasvim u redu da nekad budemo nesigurne. U medijima se svi izlažemo preko mere koju želimo i onda svi komentarišu da li im je dobro kako izgledamo, šta misle o našim delovima tela. Niko nikad u danu ne bi sreo hiljade ljudi i saslušao ih a na internetu je to moguće. Umesto da stalno pritiskamo jedni druge zašto ih ne ostavimo same sa svojim odlukama – okej je ukloniti ožiljak ili mladež koji stvara problem i nesigurnost, ok je prekriti se, ok je želeti drugačije telo i raditi ka tome, ali okej je i osećati se udobno u svojoj koži. U idealnom svetu ljudi bi nežno voleli i činili dobro sebi i drugima, ali daleko smo odatle. Mislim da je svakome potrebno vremena da razmisli u kom smeru želi da se razvija, u redu je biti zbunjen i ne znati da li je stomak seksi ili želim oblije grudi, da li volim mladeže ili želim da ožiljak nestane ili možda da zauvek stoji i podseća me na to kako sam drugačija. A ok je ne znati. Ono što nije dobro je povređivati ljude, iskorišćavati ih prekomerno ih izlagati, stvarati identitet od izgleda jer mi smo mnogo više od kvalifikacija – mršava, sitna, pozamašna, a to se zaboravlja. I čovek sam i život su kompleksni, i ne svodimo se svi samo na jedan ispravan put.
Šta je zdrav odnos prema telu?
Mislim da je važno voleti poštovati svoje ali i tuđe telo, telo nas čini ljudima. Tu sam da ohrabrim sve da paze i maze sebe, da pronađu vremena za kontrole, brinu o zdravlju i ostvaruju svoje mikroideale lepote. U društvu, moramo se boriti za destigmatizaciju tela, za normalizaciju golotinje u medijima, obračunavanje sa uveliko prevaziđenim klišeima uvredljivosti obnaženog tela i slut-shameovanja i najbitnije prihvatati stvarnost menjanja tela. Naše telo se menja i povratno i nepovratno, oscilira i različito deluje nekad čak i u toku jednog sata, i to je jedina stvarnost koju apsolutno moramo da prihvatimo, promena je telu inherentna i zato ne podnosim ideje prihvatanja isključivih vrednosti niti identifikaciju sa idejama ja sam “zgodna” ja sam “debela” ja sam “slabašna” ja sam “pegava”… Telo je živo, diše i menja se, telo je ključni deo našeg života u ovom univerzumu, telo oblikuje naš um i apsolutno je krucijalno da budemo u dobrom i prijateljskom odnosu ali nikad neću reći da moramo/morate da prihvatite sve, da moramo da se povinujemo telesnom, niti da telo treba da diktira naš identitet, a posebno ne da na osnovu tela jedne druge vređamo i sramimo.
Ne stidim se da priznam da mi je veoma teško što prolazim kroz mnoge i razne promene, često i lice i telo sagledavam kroz fotografije i sve vreme pokušavam da razumem kako tačno izgleda ono što drugi o meni vide, ali uvek uvek uvek sam nemerljivo bila vezana za svoj fizički izgled. Čini mi se da sam uvek i volela sebe, ali sam i često bila nesrećna, jer moj izgled nije uvek i svuda prihvaćen – ljudi su često govorili otvoreno da sam mršava ili da izgledam bolesno, da su mi sise premale, stomak opušten, mišići atrofirani, ali najčešće su to bili indirektni komentari tipa “bolje da ljulja nego da žulja”, a onda mislim da li ja žuljam nekoga ili vređanja svih vrsta koje predamnom govore – o poznatim ženama najčešće, za svaki tip izgleda imamo pogrdnu reč – žgoljavica, patuljak, krampača, nabijena, zdepasta, šuntava, ispijena, kobila, bedevija, kravetina, kurvetina…
Koja je tvoja fitnes rutina?
Svi mi se smeju ali često mi se omakne da pomazim ili cmoknem sebe u rame jer obožavam telo što me izdržava i dobro je što je tu. Ali svi mi se čude i na surovosti jer nekad mora da se vodi računa, da se odriče ili pomera granica izdržljivosti jer moja želja je da budem i u telu snažna kao i u srcu. Možda zato što sam vežbala pre nego što sam bila svesna šta radim nisam imala utisak da nešto na sebi ne volim ili popravljam, nego radim da održim funkciju, da unapredim i poboljšam. Kad ne radim ništa, to su pauze. Nisam naročito sportski tip, treniram zbog zdravlja i izgleda i pokušavam da održim istrajnost uprkos lenjosti pred svakim čak i najmanjim fizičkim naporom koji mrzim. Ali kako znam da je važno ono što radim, samo nastavim – ne uživam nekad ni u hrani ni u prevozu ni u poslu, ali se trudim da se zabavim da mi brže prođe. Ili kukam i žalim se, kukanje stvarno pomaže. Treniram dva ili tri puta nedeljno pilates, dosta šetam i smejem se.
Kad ojačam malo i prestanem da se feniram, krenuću na plivanje to će tek biti mega blamovi. Trudim se da jedem puno voća i povrća i pijem puno vode. Naša instruktorka Lidija često me opominje da ne budem previše kritična prema svom izgledu i zasmejava me kada pokazujem beskrajnu smotanost i odsustvo koordinacije. Često zaboravim koja je koja noga. Ali šala jeste odličan put da se osetimo prihvaćeno i da se opustimo od stresa i velikih očekivanja. Vežbanje je objektivno teško, ali može da bude zabavno i kroz trud i redovnost izgrađujemo odgovornost i disciplinu, suočavamo se sa svojim granicama i promenama koje telo doživljava. Sad ide leto i po prvi put ohabrujem sve žene da se skidaju da se slikaju što više da se zezaju sa fotkama, nećemo valjda da čekamo da postignemo sopstveni maksimum dobrog izgleda da bismo se dobro proveli – pritiscima su jedini kojima se treba izrugivati i praviti fore na taj račun.
Meni je skroz okej da uvlačim stomak, glumim fitnes kraljicu, slikam podvaljak, koristim filtere da se pretvaram u plavooku manekenku, mačku ili jednoroga. Važnije je da se smejemo i radujemo jedni drugima.
