Kako su Sanja i Nataša pokorile najviši vrh Evrope

Njena priča 14. avg 202120:56 > 21:02
Podeli:
Foto: Privatna arhiva

Strahopoštovanje prema čudesnoj planeti Zemlji, pogled zbog kog zaplačete od sreće i snaga volje koju niste znali da imate. Sve se to doživi kada osvojite vrh neke planine, zbog čega je planinarenje pre svega duhovno iskustvo. To su za Zadovoljna.rs potvrdile dve neustrašive žene - Hrvatica Sanja Jurlin (58) i Srpkinja Nataša Rajkov nedavno su osvojile najviši vrh Evrope - Elbrus.

„U početku me privlačio mir i tišina, da se stapaš sa prirodom i sam sebe više razumeš. Onda mi se počelo sviđati penjanje po stenama. U tim situacijama čovek samo misli gde će sledeći korak da napravi. To me oduševilo jer sam prestala da razmišljam o problemima, o deci, o tome šta ću sutra, šta je bilo juče, pre 10 godina. Čovek počne da živi u trenutku, a tome svi težimo. To mi se užasno dopalo. Dođem na neki vrh i svesna sam puta koji sam prešla do tamo – nisam bila u glavi negde drugde. A kad jednom dođeš gore, na tu visinu, a oko tebe su oblaci, takva te jedna sreća preplavi da je od toga čovek postane lagano zavistan. Taj osećaj želiš opet“.

Sanja Jurlin je možda najlepšim rečima opisala šta čoveka oduvek vuče ka grandioznim izazovima koje donose planine, neukrotive lepotice koje izazivaju divljenje i strah.

Sanja na Elbrusu Foto: Privatna arhiva

Zajedno sa Natašom Rajkov i još desetak planinara, osvojila je najviši vrh Evrope, Elbrus na Kavkazu (5.642 m). Nataši je to bio prvo iskustvo na tolikoj visini, dok je Sanja već iskusna planinarka – ali je u avanturističke pohode krenula u svojim pedesetim.

Nataša na Elbrusu Foto: Privatna arhiva

Pre nego što se sa njima otisnemo u ovu desetodnevnu ekspediciju, zanimalo nas je šta ih je privuklo ovom plemenitom hobiju.

Zov divljine

Sanji su dugo porodica i deca bili životni prioriteti, a konačno je pronašla vremena da probudi svoju strast prema planinarenju kad su deca odrasla. U poslednje četiri godine planinari gotovo svaki vikend.

„Prvo sam vozila bicikl, pa me to više nije zadovoljavalo jer ne može da se vozi zimi. Onda sam krenula da planinarim, prvo sam bila u jednom društvu, pa mi ni to nije bilo dosta – htela sam sve jače i jače. Živim blizu slovenske granice, pa su mi Alpi uvek bili izazov. A nisu mi daleko, jedno dva sata vožnje autom. Tako sam počela da planinarim po Alpima, i to me je sve više intrigiralo – jer  su uzbudljivi, avanturistički i pružaju ti nove poglede“ , kaže.

Sanja na Mangartu Foto: Privatna arhiva

„Onda sam rekla sama sebi: sad bih mogla probati visinu, da vidim kako utiče na mene. Prvo sam išla na 3.000 metara u Italiji na Dolomite, pa na Lakobel u Austriji. Onda je jedna ekipa iz Zagreba organzovala uspon na Damavand u Iranu. Otišli smo i meni je bilo odlično – nisam imala problema sa visinskom bolešću, a inače imam astmu. Imam kontra efekat – što se više penjem, mojom plućima više prija“, priča nam ona.

Sanja na Rjavini Foto: Foto: Privatna arhiva
Mala Mojstrovka Foto: Privatna arhiva

Natašino iskustvo je slično – oduvek je volela prirodu, a onda je spletom okolnosti postala i planinarka.

„Prvo sam se bavila livadarenjem, ali polako sam stigla do Elbrusa. Slučajno sam se učlanila u planinsko društvo, krenula na planine i svidelo mi se. Ciljevi posle svake nove planine postaju viši. Dosta sam planinarila u regionu, ali sam bila i na Dolomitima“, govori ona.

Nataša Rajkov Foto: Privatna arhiva

Putevi dve žene su se ukrstili na Elbrusu.

Pohod na vrh Evrope

Osvajanje vrha mora biti pažljivo planirano, a ekspedicija na Elbrus vam može dočarati kako to zapravo izgleda.

Ekipa je prvo došla u Terskol, selo koje se nalazi na 2.000 metara nadmorske visine. Tu su boravili tri dana. Prvo slede aklimatizacijiski usponi do 3.000 metara, koji su praksa zbog sprečavanja opasne visinske bolesti.

Elbrus Foto: Privatna arhiva

Planinari su se onda žičarom uspeli do visine od 3.800 metara, a onda snagama svojih tela do baznog logora pred moćni vrh, koji je smešten na 4.050 metara. Tu su proveli tri dana i krenuli na uspon do Pastukovih stena, na 4.600 metara. Naišli su na prvu prepreku – promenjivo vreme planine.

„Tu je bilo jako loše vreme, duvalo je jako, sneg je padao, smrzavali smo se. Kad bismo stali, skupili bismo se kao pingvini u malo jato, da se grejemo“, opisuje Sanja.

Elbrus Foto: Privatna arhiva

Morali su da se vrate do baznog logora, pa da nakon dana odmora krenu ispočetka.

„Odlučili smo da idemo peške, dok puno ljudi ide ratracima do 5.100 metara. Međutim, mi smo odlučili da bismo radije pokušali makar se ne popeli na vrh, nego da idemo ratrakom. U ponoć smo krenuli i bilo je predivno – 10 sati smo hodali do vrha, ali nismo se dali. Sve nas je malo prala visinska bolest – nekoga želudac, nekoga proliv, nekoga glavobolja. Ali svi smo došli na vrh“, ispričala nam je Sanja.

Sanja pred Elbrusom Foto: Privatna arhiva

Natašu je baš pred uspon na vrh visinska bolest ozbiljno uzdrmala.

„Meni je super bilo šest dana – ali poslednjeg, kad je trebalo da idemo na završni uspon, dobila sam visinsku bolest. Baš mi je bilo teško. Osećala sam glavobolju, povraćala sam, imala sam stomačne probleme – sve živo. A to je bila blaža varijanta. U tom stanju dehidriranosti, završni uspon je bio katastrofa, ali sam nekako uspela“, otkrila je.

Planinari su strpljivo čekali sve penjače da dođu do podnožja vrha – a onda su svi zajedno kročili na krov Evrope.

Ekipa na vrhu Elbrusa Foto: Privatna arhiva

Osluškivanje planine

Planinarenje te nauči mnogo čemu, ali pre svega poštovanju planine i sopstvenih granica. Prvi osvajači najviših vrhova sveta bili su ljudi spremni da poginu kako bi ostvarili svoj cilj, a takvi ljudi postoje i danas.

Sanja na Vrtači Foto: Privatna arhiva

*

Velika Mojstrovka Foto: Privatna arhiva

Najsurovije pravilo među planinarima je „pravilo iznad osmice“. Naime, kako nam je Sanja objasnila, iznad 8.000 nadmorske visine, ako nešto pođe po zlu, zaista ne možeš nikome da pomogneš – možeš da mu daš svoj kiseonik, a ti da umreš.

„Svaka pomoć drugome me je sigurna smrt za tebe. To ne znači da nekome nećeš dati ruku – to je individualno. Ne znam šta bih uradila u toj situaciji. Možda bi čovek i dao život nekom drugom, ali to je teško znati“, kaže nam.

Triglav Foto: Privatna arhiva
Triglav Foto: Privatna arhiva

Sanja i Nataša ipak ne teže megalomanskim poduhvatima, a planina ih naučila poniznosti.

„Svi planinari moraju imati malo mazohizma – moramo uživati u teškoći, jer nije lako penjati se. Ali čovek uvek mora da odredi da li je ta sreća koju teškoća u nama proizvodi dovoljna. Ako nam je preteško, a premalo smo srećni, onda je to besmisleno“, priča Sanja.

Rjavina Triglav Foto: Privatna arhiva

Najvažnije je da znati kad da odustaneš. Sanja se dobro seća svog prvog puta.

„S prijateljim koji me je najviše naučio o planinarenju sam išla na Kamiške Alpe, na Grintovec i hteli smo ići na Skutu (oko 2.000 metara). Penjemo se i počne grmiti. On je hteo da se vratimo, a ja sam rekla: ‘Ma to prolazi avion’. Bilo mi je teško da priznam da moram odustati – ali s planinom se ne treba igrati, vreme se može promeniti u sekundi. Nakon toga mi nikada nije bilo teško da odustanem“, kaže ona.

Njen poslednji uspon na Monblan morao je da se završi na sličan način.

„Kad smo počeli, bilo je lepo vreme, ali je počelo da duva. Toliko su brzo oblaci nadirali, da smo morali da požurimo do prvog kampa na 3.200 metara. Taj deo zahteva penjanje na stenama, u tom trenutku kada vetara duva toliko da mi je odneo filter za disanje, naočare… Imate osećaj kao da će isčupati kamen. Samo čekaš da vetar prođe, da napraviš tri koraka i nađeš drugi čvrsti kamen. Svi smo bili srećni što smo živi i zdravi – shvatili smo da planinu treba slušati. Ako neće da se popneš na nju, to treba poštovati“, jasna je Sanja.

Triglav Foto: Privatna arhiva
Montaž Triglav Foto: Privatna arhiva

I Nataša je poraz osetila na svojoj koži.

„Uvek kada dođemo negde, idemo s namerom da se popnemo. Ali nekad se okolnosti ređaju da ne možeš fizički, ili ne dopušta vreme i planina. Tada je najpametnije odustati. Skoro smo bili na Prokletijama, drugi dan smo krenuli na vrh Maja Harapit. Nismo se popeli jer su 100 metara pred vrh naišli loši uslovi, a vodič nam je rekao da nije bezbedno. U januaru smo bili na Solunskoj glavi na Jakupici, tu je baš bilo katastrofa. Vejala je mećava i vetar je duvao 60, 70 km na sat. Bukvalno ne možeš da stojiš – zabijaš štapove u sneg i boriš se da ne padneš, da te oduva. Ali svaka ta situacija, koliko god da je teška, gura te da savladaš sebe“, objašnjava.

Foto: Privatna arhiva
Triglav Foto: Privatna arhiva

Najzad, obe žene se uprkos svim teškoćama stalno iznova vraćaju planinama. Poručuju da je dovoljno učlaniti se u planinarsko društvo, kupiti udobne gojzerice i steći kondiciju, koja je ipak neophodna – a dolazi i sa iskustvom.

Sa vrhova se vratite izmenjeni, na najbolji mogući način.

„Počnete da poštujete sve: ljude, samog sebe, prirodu, nikoga ne osuđujete. Puštate da svako živi svoj život, najbolje kako zna“, kaže Sanja.

Fušerkarkopf-pogled na Grossglokner Foto: Privatna arhiva
Dinara Foto: Privatna arhiva

A Nataša citira stihove Mike Antića.

„Kad bi se vrhovi saginjali pred planinarima, ne bi ni znao ukus visine, ne bi ni imao potrebu da se primakneš zvezdama. Kada ti daljine ne bi bežale ispod tabana, nego se krotko vraćale da zoblju sa tvog dlana, ne bi uopšte došao na ideju da korakneš“.

***

Bonus video: Stopića pećina

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram