Kako sam upala na posed Romana Abramoviča u Crnoj Gori

Svake godine, mesto koje obavezno posećujem makar na jedan dan je Utjeha, selo koje se nalazi blizu Ulcinja u Crnoj Gori. Pored Utjehe je smeštena mala, mirna uvala za koju znaju samo odabrani – Hladna uvala. To je tiho, porodično mestašce u kom nema nikakvog provoda i u koje dolaze ljudi koji žele da se totalno isključe i izoluju od svega.

Ono što je mene kupilo kod tog mesta je kristalno čista voda koju ima samo nekoliko plaža duž tog dela Jadrana. Hladna uvala najviše podseća na italijanski Portofino, uopšte nemate osećaj da ste u Crnoj Gori.

Iako sam želela da je bezobrazno čuvam za sebe, ovim tekstom sam to prekršila da bih ispričala kako sam upala na posed Romana Abramoviča.

Došla sam sa društvom u Uvalu jedan dan i upoznala dečka koji ima kuću udaljenu samo nekoliko metara od plaže. S obzirom da je starosedelac, bio je pun priča o tom mestu i u toku jednog razgovora pomenuo je da se u blizini nalazi vila Romana Abramoviča. Nisam se iznenadila jer Rusi već godinama kupuju sve što stignu po primorju. Roman je za mene bio neki tamo ruski tajkun, tata mi je par puta pomenuo nešto vezano za Čelsi i videla sam po novinama da pišu o njegovim jahtama.

Nismo se dugo zadržali na toj priči, otišli smo u vodu da se kupamo. Uvala je divna za plivanje jer je voda mirna, nema talasa, okružena je visokim liticama i gustom šumom. Mene je još odmalena bilo teško izvući iz vode, pa i sad kad sam odrasla volim da plivam po dva, tri sata. Dok sam bila u vodi, setila sam se priče o Romanovoj vili, koja se nalazi odmah “iza ćoška” i naravno da mi je crv proradio. Morala sam da odem, odnosno da otplivam, da je vidim.

Vila se nalazi na obali mora, na samom vrhu stene i oko nje nema ničega sem šume. Takve kuće sam viđala samo na Azurnoj obali i u filmovima. Ova ogromna Romanova rezidencija ima nekoliko spratova, odnosno nivoa. Jako je upečatljiva jer je bele boje i ima milion staklenih prozora i vrata koji kada odbijaju sunčeve zrake, čine da ona šljašti neverovatnom svetlošću.  Odmah ispod nje se nalazi mala plaža, koja je prema priči meštana, napravljena detonacijom stene. Vili se može prići samo vodenim putem ili malom stazicom koja vodi kroz šumu.

Dok sam ja plivajući kružila oko nje i divila se njenoj lepoti, primetila sam da nema nikoga. Dečko s kojim sam razgovarala ranije pomenuo je da Roman ne dolazi tako često i da su tu uglavnom njegovi prijatelji. “Iskrcala” sam se na toj maloj plaži i osetila sam se nekako nelagodno jer sam znala da ne treba da budem tu. S druge strane, shvatila sam da sam se izolovala od svih i upala u neki meni totalno nepoznat svet.

Videla sam stepenice koje vode do kuće i odlučila da se popnem, uprkos tome što sam znala da su kamere svuda i da je tu verovatno neki čuvar. Šetkala sam se bosa po posedu i na momenat sam se osetila kao Dženifer Lopez na početku spota “Love don't cost a thing”. Ne znam ni sama o čemu sam razmišljala u tom trenutku, zar sam stvarno mislila da ću uspeti da uđem u njegov dom? Bez obzira što nisam virnula unutra, bila sam srećna jer sam shvatila da je to verovatno najbliže što ću ikada prići toj kući.

Bilo mi je lepo što sam tu i što mogu izbliza da se divim toj velelepnoj kućerini koja ima najlepši pogled na svetu. Oduševila sam se kad sam videla da na krovu postoji ogroman opservatorijum, skoro iste veličine kao i na Kalemegdanu.

U jednom trenutku sam čula čamac i videla moje društvo kako mi maše. Mislili su da sam se udavila jer me nije bilo dugo. Vratila sam se u Uvalu i nastavila da uživam u svom skromnom letovanju. O Romanu i dalje znam isto koliko i pre i to mi je sasvim dovoljno.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram