Kako zapravo izgleda obrazovanje i život u Švajcarskoj, iz ugla naše spisateljice i profesorke.
Jelena Angelovski je rođena u Pančevu pre 43 godine, diplomirala je, magistrirala i doktorirala srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a nakon dugogodišnje karijere u osnovnoj školi koju je i sama završila, sa mužem i troje dece se preselila u Švajcarsku, gde predaje deci našeg porekla. Ona je za naš portal otkrila kako izgleda život u zemlji koja se ponosi jednim od najuređenijih sistema, ali i razlikama u obrazovanju, školskom sistemu i gajenju dece između naše i zemlje čokolade i sireva.
Jelena je i pored izgrađenog i ispunjenog života ovde, odlučila da se preseli u Švajcarsku, a glavni motiv njoj i njenom mužu bio je zdravo odrastanje njihove dece.
„Preseljenje nije došlo naglo i nepromišljeno. Moj muž i ja osetili smo istovremeno potrebu za promenom načina života, posla, okolnosti, i poželeli da svojoj deci omogućimo razvoj svesti o tome da je potrebno stvari sagledati iz različitih uglova kako bi se razumeo svet u kojem živimo i kako bismo u njemu našli mesto na kojem nam je dobro“, počinje priču ova profesorka srpskog.
Ipak, navodi da je privikavanje na život u jednoj toliko drugačije uređenoj državi pravi poduhvat, i da, i pored detaljne pripreme, novi način života i drugačija okolina nisu nimalo lako pali njoj i njenoj porodici. Ali Jelena je, baš poput velikih svetskih pisaca, našla odušak u prepričavanju svojih doživljaja i zapažanja.
„Selidba u drugu ulicu zahteva izvesno prilagođavanje, a selidba u Švajcarsku je bliža preseljenju na drugu planetu. Svakog dana otkrivali smo nešto novo, čudno, teško razumljivo, ali i zadivljujuće. Naša porodica u Srbiji velika je i veoma čvrsto povezana, deca su nam bila već školskog uzrasta i sve je to zahtevalo, i zahteva i dalje mnogo fleksibilnosti sa svačije strane. Ja sam svoj ventil našla u humoru i sve što me je frustriralo i fasciniralo zapisivala sam u pismima prijateljima koje sam objavljivala na fejsbuku, da bi to vremenom preraslo u rukopis “Štelovanje glave”, čiji se odlomci mogu naći na istoimenom blogu“, kaže ona.
Ništa manje izazova nisu donele ni poslovne promene. Predavanje srpskog jezika deci koja samo vuku korene iz naše države nosi mnogo više obaveza i odgovornosti, a Jelena se, pre svega, trudi da ne zaborave našu kulturu. To je opisala i kroz svoj prvi roman za decu „Mika“, koji je, kako navodi, privukao za nju potpuno neočekivanu pažnju publike.
„Moj posao razlikuje se više nego što sam očekivala. Podučavanje srpskog kao zavičajnog jezika u dijaspori zahteva potpuno drugačiju metodiku, a naša uloga prevazilazi ulogu učitelja i ima jedan uistinu dragocen novi kvalitet i dimenziju – mi smo za tu decu nešto kao članovi šire porodice, jer srpski za njih jeste jezik porodice. S druge strane, mi smo i važna karika u oblikovanju njihovog identiteta, budući da s njima provodimo formativne godine, dovoljno komplikovane za svako dete, a za ono koje odrasta između dve kulture naročito. To je i bila jedna od polazišnih tačaka romana “Mika”. Što se samog načina predavanja tiče, mi smo predstavnici srpskog školskog sistema, ali radimo sa decom koja su od svoje četvrte godine u švajcarskom. Potrebno je, dakle, upoznati i tu njihovu školu, kako bi se iznašao modus razumljiv i poznat toj deci, ali prilagođen našim ciljevima“, objašnjava Jelena.
Na pitanje kako iz roditeljskog ugla izgleda obrazovanje u ciriškom kantonu, koji njegovi apsekti bi bili nezamislivi u školama u Srbiji, kao i postoji li „tamna strana“ švajcarskog obrazovanja, Jelena ukazuje:
„Mogu samo da kažem šta je ono što se meni kao roditelju sviđa i što kao učitelj rado primenjujem u nastavi. To je, pre svega, samostalnost učenika u radu, od planiranja i organizacije, do evaluacije. Svaki je deo procesa, dakle, važan, i učenici se ohrabruju da budu samostalni u svim tim fazama, što rezultira samopouzdanjem i sposobnošću za preuzimanje inicijative. Postoje i neke prednosti koje istovremeno mogu imati i svoje naličje i ispostaviti se kao nedostaci. Recimo, đaci nižih razreda osposobljavaju se vrlo rano u veštinama važnim za život, pa i za preživljavanje. U to spada rukovanje perorezom sa 4 godine, plivanje u odeći sa 8, spavanje u šumi sa 9. U tim situacijama trebalo je obuzdati balkansku majku u meni i prihvatiti koliko je to zaista neprocenjivo i u današnjem svetu deci nedovoljno dostupno iskustvo. Naličje tog stava ogleda se u tome da ova praktična znanja, uz ozbiljnu nastavu stranih jezika i matematike predstavljaju početak i kraj osnovnog obrazovanja. Dakle, može se desiti da dete izađe iz osnovne škole bez nekih znanja iz opšte kulture koja se u našem sistemu smatraju bazičnim.“
Ona kao drugi primer navodi disciplinu, na kojoj se u švajcarskom društvu od prvih dana u kolektivu insistira i to je upravo ono što čini da se Jelena kao roditelj i prosvetna radnica u ovoj zemlji oseća dobro i sigurno.
„S druge strane, obrazovanje usmereno ka disciplini ostaje nekad slepo za kreativnost i slobodu koja je u godinama odrastanja nasušna. Treći primer bilo bi ocenjivanje. Najvišu ocenu ovde je izuzetno teško dobiti, broj dece koja imaju sve najviše ocene maltene je na nivou statističke greške, gimnazije i fakultete upisuju zaista samo oni koji se izuzetno, izuzetno potrude. Na ovim nivoima obrazovanja stiče se zaista i srazmerno visok nivo znanja iz svih oblasti. Tamna strana takvog sistema ogleda se u obeshrabrujućoj činjenici da ponekad deluje nemoguće dobiti najvišu ocenu, tj. šesticu, a da je tek četvorka prelazna ocena. To može delovati dosta demotivišuće ponekad“, ističe ona.
Jelena nam je objasnila i kako se naša deca u Švajcarskoj razlikuju po mentalitetu od onih koji su rođeni tu, ali i po čemu se razlikuju od dece koja odrastaju u Srbiji, što je najbolje prikazala kroz glavnog lika svog romana „Mika“.
„Mnogo se razlikuju, i od dece u Švajcarskoj, i od dece u Srbiji. Razlikuju se dosta i međusobno, u zavisnosti od mnogih faktora – koja su generacija doseljenika, iz kakvog socioekonomskog i kulturnog konteksta dolaze… Oni su i isti i posebni, tako za sebe kaže glavni junak romana “Mika”, dečak koji je jedan od njih. Od dece u Srbiji razlikuju se na prvi pogled po tome što više cene ono što ovi uzimaju zdravo za gotovo: plazmu, pečenje i Politikin Zabavnik, da se zadržimo samo na slovu P.“
A kako se ona kao profesorka oseća u jednom takvom sistemu? Sistem, ugled i plate za kojima profesori u Srbiji žude, u Švajcarskoj su suva realnost.
„Sve je relativno, pa bi vam na ovo pitanje nastavnik u švajcarskoj školi verovatno odgovorio sasvim drugačije nego ja, koja nisam švajcarska nastavnica. Naime, tokom ove školske godine osnovne škole u Švajcarskoj beleže ogroman nedostatak nastavnog osoblja, zahvaljujući pritisku povećanja broja učenika, ali i zahvaljujući promeni uslova koje nove okolnosti donose a na koje nastavnici nisu navikli. Meni se, sa strane posmatrano, dopada to što imam utisak da učitelji imaju dovoljno vremena da se posvete svakom učeniku i da zaista dobro upoznaju svako dete i možda primete neke stvari koje roditelj nije obučen da primeti. Takođe, imaju i priličnu slobodu u kreiranju sadržaja, ali su osnovne postavke sistema vrlo predvidive, jasne i čvrste, tako da nema mnogo iznenađenja, ishitrenih odluka i nesigurnosti. Sve deluje vrlo pažljivo isplanirano i sistematično, pa čak i kad mi se nešto u tom sistemu ne dopada, jasno mi je zašto je to tako i s kojim ciljem se radi. Što se socijalnog statusa tiče, nastavnička profesija spada u najbolje plaćena zanimanja u javnom sektoru, ali to je već prilično poznato“, ističe ona.
Šta po njenom mišljenju treba da prepišemo od švajcarskog načina vaspitanja? Jelena odgovara bez mnogo dvoumljenja – smirenost i skromnost.
„Švajcarsko vaspitanje dosta liči na skandinavske stilove roditeljstva, o kojima se kod nas u poslednje vreme zaista mnogo, čak i preko mere govori i piše. Za mene najfascinantniji aspekt tog stila jeste upravo onaj koji je na naše podneblje jednostavno neprimenjiv – a to je smirenost. Nisam jednom videla švajcarsku majku koja gleda kako joj dete seda u ispljuvak na ulici sa mirnoćom dostojnom zen budiste. Na stranu nedostižni primeri, volela bih ako bismo mogli da usvojimo iz ovih modela vaspitanje skromnosti kod dece. Pokloni za rođendane i praznike vrlo su simbolični, proslave nalik onima koje smo i mi imali kao deca, garderoba jednostavna i prilagođena za igru i prljanje, obroci mali, slatkiši retkost.“
A kroz šalu nam je ispričala i šta možda ne bi volela da pokupi od švajcarskih roditelja, i sa tim bi se složila većina mama u Srbiji.
„Iskustvo selidbe naučilo me je da pazim za šta kažem “ne bih nikad”. Tako da ću se uzdržati sad od toga da izjavim da ne bih nikad svom detetu za rođendan napravila kolač od šargarepe, ko zna kuda bi me to odvelo.“
Inače, Jelenin roman “Mika” govori o dečaku koji odrasta daleko od Srbije i za ovo delo je dobila tri nagrade za roman godine za decu i mlade. Za Zadovoljnu otkriva kako je zapravo započela ovaj projekat.
„Inspirisala me je moja draga prijateljica Vladislava Vojnović, jedna od naših najvažnijih spisateljica za decu i odrasle. Ona uređuje ediciju Azbučni red, koju objavljuje Službeni glasnik. Čitajući moje beleške o životu u inostranstvu, Vladislava je pomislila da bih bila u stanju da napišem roman o detetu koje odrasta daleko od Srbije. Ušla sam u taj poduhvat samo zato što je ona verovala da to mogu i zato što me je vodila kroz ceo proces kao pravi učitelj. Ispostavilo se da je njen spisateljski, čitalački i urednički njuh bio u pravu – tema odrastanja u inostranstvu zaista je veoma intrigantna, a nepokrivena u našoj savremenoj književnosti za decu, i to je verovatno razlog zašto je “Mika” privukao takvu pažnju“, iskrena je Jelena.
Za kraj, navodi nam poruku svoje knjige koju bi trebalo da zapamte sve generacije:
„‘Mika’ nema poruku samo za mlađe generacije. U romanu se sa svojim izazovima suočava i generacija roditelja iseljenika, ali i generacija baba i deda koji su ostali. Svi oni dolaze do istog ‘ne boj se!’. Ne boj se da kažeš ‘ne’, ne boj se da štrčiš, ne boj se toga ko si i ko nisi, ne boj se da neće biti savršeno, ne boj se da probaš. Ne boj se.“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
