Sprema se za jednu od 30 najtežih planinskih trka na svetu.

Nišlijka Jadranka Tasić (51), profesorka srpsko-ruske književnosti, novinarka, a od nedavno upravnica jednog hotela na Braču, intenzivno trenira kako bi ovog meseca istračala trku „Sto milja Istre“ koja važi za jednu od 30 najtežih planinskih trka na svetu.

Za proteklih pet godina Tasić je istrčala veliki broj dugih planinskih trka, polumaratona i maratona, a čak tri puta je finiširala trku „Sto milja Istre“, odnosno 168 kilometara na Istri, što do sada nije uspela ni jedna trkačica iz Srbije.

Jadranka iza sebe ima istrčanih čak šest trka dužih od 100 kilometara i jedna je od malobrojnih žena u Srbiji koja se bavi ultra trail trčanjem, odnosno planinskim trčanjem na stazama dužim od 42 kilometra. Uprkos brojnim nagradama i medaljama, taj sport joj je i dalje samo hobi.

Počela je da trči iz zdravstvenih razloga, zbog povišenog pritiska i pulsa, a kako kaže, pobednička postolja došla su kao logična posledica njenog rada.

Od kako je pre pet godina krenula da trči, trenira svakodnevno dva do tri sata dnevno i nikada ne koristi gradski prevoz već pešači.

„Oduvek sam volela da trčim, ali godinama posle završene osnovne škole to nisam radila. Ko bi se time i bavio 90-ih kada smo se jedino borili da preživimo. Nije mi padalo na pamet da trčim ni dok sam radila kao novinarka, a ni kasnije kada sam se zaposlila u kompaniji BK. Radila sam u toj kompaniji 12 godina sve odgovornije i odgovornije poslove. Bila sam potpuno posvećena svojoj karijeri sve do jedne noći kada mi je pozlilo. Imala sam užasnu vrtoglavicu i ubrzani puls, a pritisak mi je skočio skoro na 200″, priča ona.

Prvi lekar kome se obratila za pomoć rekao je da ima koksaki virus, da joj je napao srce i da mora da pije gomilu lekova. Drugi lekar je međutim, ustanovio da nije virus u pitanju, već da je uzrok njenih tegoba premalo fizičke aktivnosti.

„Rekao mi je da postoje dve mogućnosti. Da mi zakaže kod psihijatra ili da obujem patike i da krenem da trčim. To je bilo u februaru, na Sretenje, a u aprilu sam već istrčala polumaraton u Beogradu. Imala sam sreću da nađem ličnog trenera koji je verovao u mene i koji mi je pomogao da formu od trostruke nule za dva meseca podignem do polumaratona. Kako sam krenula da trčim, krenula sam da rasterećujem mozak, a pritisak i puls su mi se vratili u normalu bez ikakvih lekova. Šest meseci nakon što sam odradila prvi trening, dala sam otkaz na poslu. Shvatila sam da sam se bavila tuđim životima, a ne svojim, a da mi je moj život najvažniji“, objašnjava Jadranka Tasić.

Ultra trail trke počela je da trči nakon susreta u teretani sa ženom koja je te trke trčala i koja joj je rekla da bi za nju najbolje bilo da „napusti asfalt i krene u planine“. Na njen nagovor, samo par meseci nakon prvog pretrčanog polumaratona, istrčala je 35 kilometra dugu stazu na Jahorini.

„Tada sam shvatila da ne moram da trčim, da mi je važno da budem u prirodi i da gledam u zeleno. Mada, kada istrčite neku kilometražu, kada se dobro oznojite, ko može da vas iznervira? Niko i ništa. Osim toga, ne poznajem ni jednu sportistkinju, ne samo trkačicu koja ima zdravstvene tegobe u klimaksu, poput valunga. Međutim, malo je žena u Srbji koje se bave ultra trailom, zato što je to jako zahtevna i gotovo ekstremno teška atletska disciplina. To je mešavina atletike, planinarenja i alpinizma, što znači da su potrebne i veštine koje se stiču praksom“, istakla je Jadranka.

Ona priča da je tokom proteklih godina stalno podizala sebi lestvicu i pretrčavala sve duže i duže staze. Nakon prve planinske trke na Jahorini od 35 kilometara istrčala je Pohorje od 45 kilometara, a potom brojne utrla trail trke i maratone u Srbiji i u čitavom regionu. Trčala je u Italiji, Austriji, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Češkoj, Makedoniji, Grčkoj, Turskoj i Mađarskoj.

„Ove godine nameravam da trčim samo da bih upoznala prirodu nekih drugih država, a ultra trail trke se i organizuju uvek tamo gde su božanstveni predeli. Spremam se da u novembru idem na 800 kilometara dugo hodočasničko putovanje Kamino de Santjago, od severa Španije do Atlantskog okeana. Za to će mi biti potrebno oko mesec dana“, kaže Jadranka.

Iako je istrčala do sada veliki broj ekstremno dugih trka i izborila se sa najrazličitijim preprekama i iskušenjima na stazama, čak i halucinacijama, Jadranka kao posebno iskustvo izdvaja to što je ove godine u Nišu plivala za Časni krst. Kaže da je u trenutku kada je skočila u ledenu vodu „srce i sve u njoj stalo“, ali je uspela da ispliva celu trku.