"Nisam mogla da imam sve."
Aleks Bleki je sanjala da bude savršena majka. Ali kako je njena karijera išla uzlaznom putanjom, skoro da nije viđala svoje dete. Onda je jednog dana shvatila da nešto mora da se promeni.
Njenu priču sa sajta Gardijan prenosimo u celosti.
„Mama, više te ne prepoznajem – rekla je moja ćerka dok smo jednog petka išle kući iz vrtića. Bila je to jednostavna izjava jedne sedmogodišnjakinje koja je sve ređe viđala svoju majku. Nasmejale smo se obe, složile se da je to bilo glupo i pokušale da se uhvatimo za ruke, ali nismo uspele zbog mog glupog kofera. Pomislila sam koliko sam bila ponosna kada sam ga kupila – poslovna žena koja je morala da putuje na posao. A sad sam tako mrzela zvuk tih točkića koji me prate svuda. Bila sam ujedno i ponosna jer sam stigla da pokupim Belu iz vrtića prvi put posle nekoliko meseci. Stigla sam tamo nekoliko minuta pre nego što se zatvorio, sanjajući aplauz za moje dostignuće. Umesto toga, morala sam da izbegavam sažaljive poglede zaposlenih u vrtiću dok sam shvatala da je soba prazna i da je Bela bila poslednje dete tamo. ‚O, nisam vas video dugo‘, rekao je upravnik. „Obično dolazi tata, zar ne?‘
Kad sam došla kući i sela sa svojim mužem Dejvom, a Belu ušuškala u krevet – počela sam da plačem. To je bila moja nova rutina petkom uveče, samo gora ovoga puta. Želela sam da budemo savršena porodica, savršeni roditelji i, posebno, želela sam da budem savršena majka. A vikendi su bili jedina prilika kada smo bili zajedno. Dejv i ja smo bili iscrpljeni od posla.
‚Moramo da provodimo više vremena kao porodica‘, počela sam.
‚Bela treba da se zabavlja sa oba roditelja, a meni treba vreme za sebe, da trčim ili jednostavno pročitam novine.‘
Onda sam prestala da plačem i počela da nabrajam sve naše propuste. Ništa što smo uradili nije izgledalo dovoljno dobro. Moj muž više nije delovao dovoljno dobro. Nisam bila dovoljno dobra kao majka. Kao i obično, Dejv je pokušao da rezonuje, ali je na kraju odustao, zalupio vrata i izašao da popuši tri cigarete, jednu za drugom. Pridružila sam mu se sa čašom vina i zagrlili smo se. Subota je potom bila opuštajuća i mirna, verovatno zato što nismo uradili ništa od svega što sam planirala. U nedelju smo otišli na ručak kod jednog bliskog prijatelja. Sledećeg jutra osećala sam se drugačije dok smo jurili iz kuće u šest ujutro, dočekujući Belinu dadilju Anu, koja ju je čuvala između šest i osam sati. Inače, o Beli su se brinule tri grupe ljudi pre i posle škole da bismo Dejv i ja mogli da radimo.
A tog dana nisam osetila samo umor i stid zbog svog ponašanja u petak uveče, već sam osetila bes. Bila sam ljuta jer nisam uspela u jednoj stvari koju sam htela da izvedem savršeno. Otrčala sam nazad u kuću. Ana mi je rekla da ću probuditi Belu, ali morala sam da je vidim kako me gleda, da je zagrlim i poljubim pre još jedne nedelje bez nje.
Oduvek sam želela decu. Sećam se da sam zasmejavala ljude kada sam bila Belinih godina, govoreći da ću imati šestoro dece i šest pasa i da ću živeti na velikoj farmi sa štalom. Imala sam dosta vremena da sanjam kakva ću majka postati. Želela sam da budem tu za svoje dete, baš kao i moja majka, koja je uvek bila tu kada smo se vraćali iz škole. Ali Dejv i ja smo takođe želeli da to uradimo na naš način. Bila sam ubeđena da ćemo uvek biti tu jedni za druge, da će moja ćerka jednog dana otvoreno razgovarati sa mnom ako je neko bude maltretirao, da će me pitati o kontracepciji… Ali kako takva veza može da se izgradi ako ja nikad nisam tu?
Sela sam u voz u 6.58, spremna da se pobunim. Nisam htela da se spremam za svoje prezentacije, niti sedmicu koja je preda mnom. Htela sam da priznam kako je nemoguće biti dobra majka i žena s karijerom u isto vreme.
Od svojih dvadesetih radila sam razne poslove u odličnim kompanijama, a i napravila sam pauzu da bih bila spasilac i ronila u Australiji. Ništa me nije moglo zaustaviti – dok se nisam udala i dobila dete. Konačno sam postigla ono što sam oduvek želela – porodicu. I prvih nekoliko godina nakon Belinog rođenja u Sidneju bilo je dobro. Prvu godinu sam ostala kod kuće. Onda sam radila na pola radnog vremena. Činilo se da se u Australiji svi slažu da je porodica na prvom mestu. Ali u Londonu mi je bilo sve teže da budem majka kakva sam želela da budem. Slagalica koju sam napravila od svog života se raspadala. Moja uverenja o tome šta je to biti dobra majka su bila razbijena, iako nisam bila sigurna da li su moja uverenja pogrešna ili moja sposobnost da to izvedem.
Počela sam da gledam druge žene u vozu. Imale su savrenu šminku i frizuru, bile su na konferencijskim pozivima, a nije bilo ni osam sati ujutru. Osećala sam se kao da mi društvo poručuje da moram da pokušam da budem savršena radnica od ponedeljka do petka, savršena majka svakog vikenda i zdrava žena tokom cele godine. I naravno, supruga, prijateljica, sestra i ćerka. Na poslu, za ručkom, gledala sam svog kolegu kako jede svoj pečeni krompir i slaninu i brinula se šta Bela ima za ručak i večeru. Shvatila sam da nisam znala šta je jela za bilo koji obrok te nedelje, niti sam imala pojma kako se nosi sa domaćim zadacima.
Tada sam odlučila da dam otkaz.
Dejv i ja smo doneli svesnu odluku da imamo dete i oduvek smo želeli da budemo mi oni koji ga odgajaju. Razgovarali smo o mojoj odluci. Finansijski, to nije bio dobar potez (Dejvova plata pokriva samo našu stanarinu i račune), ali je znao da je to važno za našu porodicu. Odugovlačila sam nekoliko nedelja, a onda sam šokirala svog šefa tom vešću.
Taj poslednji petak, kada sam predala svoj službeni laptop i telefon, bio je jedan od najsrećnijih dana u mom životu. Imale smo sedam nedelja zajedno, od kojih smo tri bile na kampovanju sa tatom i to je bio naš najbolji porodični odmor za dugo vreme.
Zanimljivo je da sam shvatila i da je moja majka, iako feministkinja i uspešna istoričarka, odustala od karijere da bi imala decu i čuvala ih.
Sada su sva ljutnja i negativna energija nestali. Osećam se srećno, stabilno i snažno jer sam preuzela kontrolu nad problemom u svom životu. Ali takođe mi je neprijatno da iznosim sve ovo jer sam iz generacije koja jednakost uzima zdravo za gotovo. Da li se sada slažem sa bivšom koleginicom koja je uvek tvrdila da je ženama mesto kod kuće? Ne. Šta govorim svim svojim prijateljicama koje rade van kuće? Da li kažem da su loše majke? Ne. Kažem im, da sam ostala na poslu i ništa nisam promenila, mislim da bih bila loša majka. Verujem da žene treba da imaju izbor i zavidim onima koje mogu da žongliraju sa svime – karijerom, porodicom i izgledaju predivno u isto vreme. Ali takođe verujem da treba da prestanemo da se pretvaramo da je nešto u redu i kad nije tako i da prestanemo da pokušavamo da budemo superžene na račun naših porodica, kao i našeg mentalnog i fizičkog zdravlja.
Sada znam da nikada neću biti savršena majka. A zapravo i ne moram da budem. Provela sam proteklih šest meseci fokusirajući se na svoju porodicu i shvatam da je moja ćerka veoma srećno dete i da je bila srećna i dok sam radila. Ali sada je srećnija, a i ja sam.
Imam fin posao sa skraćenim radnim vremenom, dok ponovo sastavljamo našu porodičnu slagalicu. Naša porodica je sada veliki deo u sredini i ja pokušavam da uklopim svoj posao iz snova oko toga. Ako ne uspem i bankovni račun bude previše prazan, ponizno ću ponovo pokucati na vrata, ali bar ću pokušati.
Za sada, Bela i moj muž me ponovo imaju.“
BONUS VIDEO: Kome poveravamo decu na čuvanje
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
