Dr Talija Milošević napustila je Beograd 2002, a posle osam godina tragično je ubijena njena drugarica Ksenija Pajčin, sa kojom je đuskala po klubovima. Bila je uvek najbolja u školi, pa je doktorirala biohemiju na čuvenom nemačkom univerzitetu. Danas za bori za slabije, ali i protiv nasilja i mržnje – koju je nedavno osetila i na svojoj koži.
U svakom kutku sveta žive uspešni ljudi iz Srbije. Jedna od njih je i dr Talija Milošević, biohemičarka, žena koju sam na internetu primetila zbog fotografija polarne svetlosti. Ispostavilo se da je ona jedna uspešna Srpkinja, doktorka iz Minhena, veoma aktivna na platformi X, gde objavljuje postove na razne teme, a nedavno je čak bila u nemilosti zbog toga što je objavila da sa svojom ćerkom tinejdžerkom komunicira i na nemačkom.
Kada smo započele komunikaciju, ispostavilo se da je njena priča znatno šira i veoma zanimljiva.
Talija je studirala biohemiju, đuskala po klubovima i u mnogim grupama, a preko dana bila odlikaš. I danas stiže na sto strana. Govori tečno tri jezika, radi u industriji medicinskih proizvoda kao doktorka biohemije i direktorka, majka je jedne tinejdžerke Mile, staje na stranu slabijih, a upravo se lektoriše njena knjiga u kojoj piše o pravima žena.
Talija je diplomirala na Katedri za biohemiju, na Hemijskom fakultetu PMF-a u Beogradu 2001.
„Još se sećam mirisa hemikalija koje se magle kroz dugačke i tamne hodnike, ogromnih aparatura organske hemije i jednog dana za vreme diplomskog kada sam tokom eksperimenta izazvala eksploziju i zapalila deo laboratorije. Sećam se i studentskih demonstracija ’96/97, ali i ispita pod bombama 1999 – bila su to veoma dinamična vremena”, pričala mi je ova žena, jedna od mnogih koje su tada prelomile da će živeti negde drugde.
A ta odluka da napusti Srbiju rađala se tokom devedestih godina, godina nesigurnosti i problema.
Iako su dvehiljadite počele pozitivnim promenama, mogućnost da se bavi vrhunskom naukom u Nemačkoj osnažila je njenu odluku da isproba život u inostranstvu. Tada je primljena na doktorske studije na prestižnom Ludwig-Maximilians univerzitetu, u laboratoriji Eksperimentalne dečije kardiologije u nemačkom Centru za srce u Minhenu, sa obezbeđenom stipendijom i doktorandskom platom.
„Takvu ponudu nisam mogla da odbijem i sa pozajmljenih 1.000 evra, dva kofera i diplomom u džepu sela sam na autobus za Minhen 6. aprila 2002“, seća se Talija.
Nikada se neće oporaviti od gubitka Ksenije Pajčin – njene prisne drugarice
„U Srbiji sam devedesetih imala vrlo bogat socijalni život i veoma jaku mrežu prijatelja i podršku porodice, kretala sam se između različitih svetova: danju sam išla u gimnaziju i učila (uvek bila najbolji đak u odeljenju), a noću sam plesala po diskotekama. Godinama sam igrala u različitim pop grupama, a uvek sa mojom drugaricom, pokojnom Ksenijom Pajčin. Ne pričam često o tom periodu, verovatno zbog toga što je moja drugarica tragično ubijena. Od toga nikada ne mogu da se oporavim, ali te godine su me mnogim stvarima naučile: da se suočavam sa izazovima bez ustručavanja, koračajući hrabro i odlučno i da ostanem ono što jesam”, kaže Talija.
Nedavno je i na platformi X objavila koliko joj je značila lepa Ksenija i kako je ona uticala na to da jedna od njenih tema bude borba za prava žena i prevencija femicida.
„Igram od kada znam za sebe – kažu i da sam igrala pre nego što sam prohodala. Još u osnovnoj školi sam išla po denserskim takmičenjima, i viđala Kseniju, ali smo se zbližile tek u našoj petnaestoj godini kada smo baš ona i ja izabrane na audiciji kao nove članice grupe ‘Beat Street’. Ono što je počelo kao moderan balet i igranje uz film ‘Flashdance’, uz pesme Majkla Džeksona i Madone, odjednom se pretvorilo u nešto sasvim novo, takođe i pod uticajem društvenih promena u zemlji.“
Talija priča kako je to bio nezaboravan period njenog života, igrali su po diskotekama širom Srbije i Crne Gore, na festivalima, ali i na koncertima Dragane Mirković.
„Nakon nekoliko godina Ksenija i ja smo prešle u grupu ‘Duck’, da bih se ja sa početkom studija 1996. u većoj meri povukla. Nakon što je Ksenija izgradila svoju solo karijeru, igrala sam za nju samo kada joj je hitno bila potrebna igračica. Naš poslednji ples Ksenija i ja smo odigrale na mojoj oproštajnoj žurci pred sam polazak u Nemačku, 2002. Sve divne osobe iz Beatstreeta, Dača iz Duck, sve pevačice i pevači sa kojima sam sa Ksenijom igrala su ostavili neizbrisiv trag u mom životu. Sve su to bili iskreni, odani i neiskvareni mladi ljudi kojima sam veoma zahvalna i koje i dalje volim, iako nas je život odavno razdvojio. Verujte mi, i u trenutku kada sam doktorirala, pomislila sam na njih i na moj životni put koji je krivudao kao reka“, seća se Talija.
„Okružena uvek svim pomenutim dobrim ljudima, nikada nisam doživela nekakvo ružno iskustvo, ali i tada, u mojoj mladosti devedesetih mi je bilo jasno da borba za istinsku emancipaciju u našem društvu traje, a da se taj proces odvija i u svakom pojedincu, kako u muškarcu tako i u svakoj ženi. Žene su slobodna, snažna bića i niko, niti okolina, niti porodica niti partner ne mogu da odlučuju u njihovo ime“, priča mi moja sagovornica.
Kako se uspeva u Nemačkoj
U novoj zemlji od prvog dana bila je srdačno prihvaćena i nikada nije doživela neprijatnost kao strankinja.
„U početku nisam znala nemački (doktorat sam radila na engleskom), ali uložila sam mnogo truda da ga naučim kako bih mogla da učestvujem u svakodnevnom životu. Godinama sam provodila dane i vikende u laboratoriji na eksperimentima sa ćelijskim kulturama, a potom učila jezik na večernjim kursevima univerziteta. Nisam imala mnogo slobodnog vremena, ali kada bih skupila par sati, provodila sam ih po mestima gde sam mogla dalje da upoznam zemlju i ljude – u pozorištu, na izložbama, izletima i sportskim aktivnostima. Nemci puno vremena provode u prirodi.“
Kaže da je imala sreće jer su tokom doktorskih studija posećivali internacionalne kardiovaskularne kongrese, pa je Talija proputovala ne samo Nemačku, već i druge zemlje Evrope, a i nekoliko delova Amerike. Podseća da u Minhenu više od 40 odsto stanovnika ima migrantsko poreklo, kao i svaki četvrti Nemac.
„U laboratoriji, moj mentor je bio Rus iz Ukrajine, a mentorka Francuskinja arapskog porekla. Pored njih, imali smo studente iz svih krajeva sveta i uživanje je bilo svakodnevo se sretati sa različitim kulturama, jezicima i običajima. Ljudi sa invaliditetom žive dostojanstveno kompletno integrisani u društveni i poslovni život: viđate ih u prevozu, na koncertima, izložbama, na poslu. Žene su veoma nezavisne i snažne, mada nekada i preterano: ne vole da im muškarac otvori vrata ili ponese kofer“, opisuje Talija svoja zapažanja o kulturi u kojoj živi duže od dve decenije.
To multikulturalno društvo ju je promenilo i obogatilo, i pokazalo koliko su inkluzija, tolerancija i emancipacija bitne za zdravo društvo.
Talija je doktorirala 2006. sa najboljom ocenom – Summa Cum Laude, objavila dosta naučnih radova u međunarodnim časopisima i dobila nekoliko nagrada ili priznanja, a krajem 2007. prešla je u industriju, i od tada radi za američke kompanije, na kliničkim studijama sa novim lekovima ili medicinskim proizvodima. Trenutno je direktorka u firmi koja je jedan od najuglednijih proizvođača bioloških srčanih zalizaka i vodi tim specijalizovan na praćenje sigurnosti pacijenata koji učestvuju u kliničkim ispitivanjima.
„Činjenica da sam žena ili stranac (još uvek imam samo srpski pasoš) nije nikada ni najmanje uticala na moju karijeru ili život u Nemačkoj“, priča Talija i ističe: „Kad sam posle rođenja moje ćerke napravila pauzu na poslu od dve i po godine, i vratila se da radim skraćeno radno vreme, i dalje sam napredovala u karijeri. Ceni se znanje i rezultati – i samo to.“
Uzor joj je baka Živka
Talija je veoma aktivna na društvenoj mreži X, gde ustaje protiv svih zala ovoga sveta kao što su nasilje i mržnja, a često organizuje druženje na tzv. spejsu, gde polemiše o vrednostima koje su univerzalne i nezavisne od pola, socijalnog statusa, zdravstvenog stanja, religije ili etničkog porekla kao što su sloboda, pravda, jednakost, solidarnost i dostojanstvo. Smatra da su emancipacija, tolerancija i inkluzija veoma važne za zdravo društvo, a jedan od načina da vrednosti zažive su jaki uzori.
„Moj uzor bila je moja baka Živka, šnajderka, koja me je odgajila, a koja je bila najjača i ujedno i najblaža žena koju sam poznavala. Uzori su često u našoj blizini, naše majke, bake, sestre, učiteljice ili komšinice i važno je prepoznati prave vrednosti koje su ponekad baš pored nas“, ističe naša sagovornica.
„Vrednosti i nastaju u društvenom dijalogu i mi na ovaj način želimo da damo naš skroman doprinos. Na nekim spejsovima smo imali i do 200 učesnika, i često veoma kvalitetne i žive diskusije. Svaki put ja nešto novo naučim.“
Jedan od načina na koji se Talija bori protiv predrasuda u društvu jeste pisanje, pa upravo završava svoj prvi roman koji se bavi pitanjem ženske snage kroz generacije a koji je upravo inspirisan njenom bakom.
„Volim moj jezik, tradiciju čak i slovensku mitologiju i mogu da iskažem osećanja samo na srpskom jeziku. Zato me i uznemiravaju teme nasilja, posebno nad ženama, i tu se uvek setim moje drugarice Ksenije Pajčin, koja je nastradala na tragičan način. Sve te teme obrađujem u mom romanu koji ima autobiografske elemente i koji bi trebalo da bude objavljen još ove godine – upravo se radi lektura.“
Putovanja, putovanja, putovanja
Talija često putuje, nemoguće je bilo ne primetiti njeno putovanje na sever Evrope.
„Putujem zaista često i svako putovanje je za mene otkrivanje. Potičem iz umetničke porodice (otac akademski slikar Miroslav Miki Đorđević, a mama Ljiljana fotograf) i umetnost je oduvek igrala veliku ulogu u mom životu. Čak i nosim ime grčke muze dramske umetnosti – Talija, naravno na insistiranje mog oca.“
Omiljene destinacije su one gde kroz umetnost otkrivam sebe, tako da na primer ne bih mogla da posetim Milano a ne vidim „Poslednju večeru“ od Da Vinčija, Firencu bez Davida ili Rim bez Sikstinske kapele (oba dela od Mikelanđela). Pre dolaska u Nemačku bila sam dva meseca na projektu na Lomonosov Univerzitetu u Moskvi i iskoristila priliku da upoznam Rusiju. Tada sam u Sankt Peterburgu posetila grob Fjodora Dostojevskog, pisca koji je obeležio moju mladost“, kaže ova žena.
„Priroda je moja druga ljubav i oduševljena sam fjordovima Norveške kojima sam krstarila pre dve godine. Zimus sam videla Auroru borealis, opet u Norveškoj, i ta poseta Polarnom krugu u vreme polarne noći je bilo jedinstveno iskustvo: zamrznuti beli fjordovi, irvasi koji se slobodno šetaju, a koji su neverovatno umiljate životinje, poseta drevnom narodu Sami, i naravno polarno svetlo. Zbog posla sam često i u Americi i na proleće i leto ove godine, dva puta, sa ekspedicijom plovim Pacifikom kod obale Kalifornije i uz malo sreće posmatram kitove u prirodnom okruženju – nadam se da ću ih i videti!“
U Nemačkoj živi punim plućima
Pitala sam je kako balansira između svih aktivnosti i da li je u Nemačkoj lakše živeti punim plućima?
„Čini mi se da je lakše, ili možda je bolja reč – drugačije.“
Oni porodično često posećuju koncerte klasične muzike, odlaze na izložbe, na pop kocerte, u bioskop. Ove godine imaju karte za „Depeche Mode“ i „Metallicu“ u Minhenu. Provode dosta vremena u prirodi, dugačkim šetnjama, Minhen nudi prelepe parkove, desetine jezera i naravno Alpe u blizini.
„Uživam da kuvam, posebno naše srpske specijalitete – veoma sam ponosna na česnicu koju sam napravila za Božić ove godine; i posle mnogo godina sam bila ja ta koja je našla paricu (a ne moja ćerka).“
„Zbog veoma uređenog sistema, radnog vremena i zbog stabilne ekonomske situacije, ali i zbog odlične kulturne ponude, ljudi mogu svoje slobodno vreme da provode veoma kvalitetno. Mada, ko voli glasan noćni život, Beograd je nepobediv“, zaključuje Talija za Zadovoljnu.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
