Prošlo je skoro 20 godina od kada je kao devojčica izgovorila “Neću da ti kažem, ćelavi!“ u kultnom filmu Milorada Milinkovića „Mrtav ‘ladan“ (2002), a Taru Manić mnogi i dalje prepoznaju na ulici. Kaže ne smara je to, mada je svesna da svoju priču tek gradi – u pozorištu.
Taru Manić susrećemo u trenutku kad je fokusirana na predstavu „Dan kada ja nije više bilo ja“ Rolanda Šimelpfeniga u Beogradskom dramskom pozorištu, čija se premijera desila početkom aprila. Ne kao glumica – Tara je rediteljka, a radi i na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) kao stručni saradnik na Katedri za pozorišnu režiju.
“Profesorka Alisa Stojanović i ja vodimo četvrtu godinu, tako da moji studenti upravo izlaze u javnost sa svojim diplomskim predstavama, tome se neizmerno radujem, jer ovo je prva klasa sa kojom radim. Neverovatno sam ponosna na naše studente: Anju, Andreu i Stefana. Istovremeno sam na doktorskim umetničkim studijama na FDU, završavam drugu godinu, spremam nove projekte i trudim se da budem u korak sa svim okolnostima oko nas”, ukratko nas upućuje i mi shvatamo da mala Ana iz „Mrtav ‘ladan“ sad ima 27 godina i ozbiljnu karijeru.
Naravno, to nas ne sprečava da je pitamo kako se danas seća tog svog simpatičnog starta u domaćem filmu.
“Za mene je sve to bilo igra”
“Moj zadatak koji sam imala u filmu bio je beskrajno prirodan u odnosu na moje godine, ja sam u tom filmu bila skroz spontana, i to je ono što je u tom filmu tako čisto, naivno, i što su ljudi pretpostavljam i zavoleli“, priča Tara.
Smeje se kad konstatuje kako je ljudi i dalje prepoznaju na ulici “jer se nije mnogo fizički promenila”, ali priznaje da je iznenađuje koliko je ta uloga dugo prati.
“Možda to nije neočekivano, već samo neka moja percepcija nečeg što je deo mog detinjstva i što za mene lično ne zauzima više toliko veliki i važan prostor”, sleže ramenima.
Seća se snimanja, opisuje ga kao “vrlo neobično iskustvo za tako mladu osobu”. Seća se kolega glumaca s kojima joj sad svaki susret počne sa zapažanjem “kako je porasla, a oni su omatorili”. S nekima je i kasnije sarađivala. Zastaje na trenutak da posebno pomene one koji su nas u međuvremenu napustili – Oliveru Marković, Milorada Mandića Mandu, Batu Živojinovića, Batu Paskaljevića… Seća se i kako ju je mama pratila na snimanjima i kako je sve doživljavala kao igru, posle koje je nastavila normalno odrastanje.
Pročitajte još:
“Ja sam tad već krenula u osnovnu školu kad je film izašao. Za mene je snimanje bilo važan period, svega toga posle samog snimanja se ne sećam, nekog odjeka. Jednostavno pričamo o drugačijem vremenu, ne sećam se nekog “buma”, drugačije su tad i mediji funkcionisali. Bila sam đak, išla sam u muzičku školu, učila francuski. Prosto sam radila sve što i ostala deca oko mene i nisam imala nikakvu vrstu očekivanja od sebe, po tom pitanu, niti me je iskustvo snimanja filma promenilo u odnosu na ostalu decu. Meni je i ta premijera bila igra, odabrati cipelice i haljinu s mamom, i konačno, mislim da su u mom odnosu prema tome presudni bili moji roditelji. Oni tome nisu pridavali značaj, niti su to ispostavili kao nekakvu vrstu posla, već kao priliku koja se meni slučajno otvorila, za koju sam imala interesovanja, izvesne predispozicije ili barem neki bazični šarm”, objašnjava.
“Privilegija je proći kroz tu vrstu iskustva u nekoj fazi života. Ali, stvarno ni u jednom trenutku nisam razmišljala o tome da to bude moj poziv. Ne osećam da imam tu vrstu ranjivosti i darovitosti da bih se time bavila”, zaključuje.
Interesantno, kad je upisivala fakultet, “pucala” je na režiju na FDU, a alternativa je bila – medicina.
Dan kada ja nije više bilo ja
“FDU je specifičan, mnogo se govori o tom prijemnom, na režiji se prima troje do petoro ljudi i nekako sam želela, u slučaju da ne upišem fakultet koji sam najviše želela, da ipak imam alternativu onoga što sam u tom trenutku sledeće najviše želela, a to je bila kardiohirurgija”, otkriva nam. “Znam da je čudno da je medicina ikome alternativno rešenje, ali u tom trenutku mi je to davalo neku vrstu snage i lakoće da nisam sve karte uložila samo u jednu stvar, tako da sam rasterećenije nastupila. Kad je počeo prijemni na medicini, već sam znala da sam upisala FDU. Prosto sam želela da ne gubim godinu u slučaju da ne upišem Pozorišnu režiju, ali štreber sam po prirodi tako da mi to nije bilo teško”, smeška se.
Ne deluje kao štreber. Deluje kao svoja, samouverena i sigurna u svoje izbore. Usred dana, u parku, obučena je dovoljno upečatljivo i drugačije od drugih da bi privukla pažnju i na pozorišnoj premijeri. Dok govori, bira reči i lako navodi na temu koja joj je trenutno bitna. Na „Dan kada ja nije više bilo ja“.
“’Dan kada ja nije više bilo ja”, tekst čuvenog nemačkog dramskog pisca Rolanda Šimelpfeniga, otvara pitanje identiteta i očekivanja koja postavljamo pred sebe. Pretpostavka je jednostavna, u okviru četvoročlane porodice tokom krize srednjih godina oba roditelja, oni projektuju svoje idealne verzije sebe, idealne supružnike, bolje verzije koje nisu uspeli da dosegnu. Mislim da je pitanje identiteta u 2021. vrlo važno, jer smo osuđeni na okolnosti koje su suprotstavljene čoveku, koje usporavaju nešto što je elementarno, a to je kontakt, razmena, dijalog. Ne govorim o velikim okupljanjima i najintimnijim odnosima, čoveku je bila oduzeta bilo koja vrsta socijalizacije”, priča nam u dahu devojka koja je, čini se, sebe potpuno pronašla u pozorištu i radu s mladim umetnicima.
“Ja vreme računam od režije do režije, takva je priroda posla i ne postoji radno vreme”, smeje se, ali onda nastavlja ozbiljnijim tonom. “I tu mi opet pomaže porodica u kojoj se niko ne bavi tim poslom i imaju jedan zdravorazumski odnos prema tome. Ja sam sklona kad se nečega uhvatim da ne vidim širu sliku, ali naravno da sam vremenom naučila da sve to u pozorištu nema nikakvog smisla ako gubimo bilo kakvu vezu sa stvarnošću, ako izgubim svoje vreme, svoje navike… Mislim da sad baš umem da cenim svoje slobodno vreme i umem da ga iskoristim”.
Tara Manić, privatno
Jasno nam je da Tara Manić ne planira mnogo da otvara prozor u svoj privatni svet. Ipak, saznajemo da se nedavno sa Dedinja preselila u centar i da uspeva da izbalansira poslovno i privatno.
„Živim sa partnerom i psom, oboje smo iz srodnih oblasti, tako da i tu imamo neku vrstu dodatnog razumevanja, koje je zgodno kad su ove profesije u pitanju. Usvojila sam lutalicu koja mi je prišla u Zrenjaninu dok sam radila predstavu prošlog oktobra. Pritrčala mi je mala žuta kuca i povela sam je sa sobom, tako da mi se život sad dosta oko nje organizovao i prilagodio. Volim centar, volim da hodam, da pešačim svaki dan, da cirkulišem i onda mi je jednostavnije da sam ovde, jer mi je sve na nekoj relaciji koju mogu da pređem peške. Volim svoj stan, svoju zgradu, svoje dvorište. Trenutno sam toliko entuzijastična oko toga”, otkriva nam.
Uvek ima vremena za svoje najbliže, posebno stariju sestru koja živi blizu i velika joj je podrška u svemu. Kad uhvati pauzu, čita i – gleda strane serije. Kaže da ih svakodnevno prati, a od domaćih preporučuje “Kosti”, jer je “posle dugo vremena imala utisak da nije estetika prevagnula nad suštinom ili suština nad formom, te stvari su se izjednačile i međusobno podržale, jer konačno jedna domaća serija priča priču. A to je ono što manjka našim serijama, dobra priča, dobar scenario”. Njen je dobar.
Za kraj ostavljamo pitanje koje se u nekom smislu vraća na devojčicu iz „Mrtav ‘ladan“. Da li bi iz današnje perspektive svoje dete pustila u svet glume?
Pročitajte još:
“Sada mi je teško da na to pitanje odgovorim, jer verujem da bih se ujela za jezik kad bih postala majka. Trenutno mogu svašta da kažem i obećem, pa da me demantuje roditeljstvo”, oprezno odgovara. Kao rediteljka, nema dilemu.
“Naravno da se kontekst menja i da odluka o angažovanju dece u profesinalnim projektima zavisi od mnoštva faktora. Da, pozorišta su plemeniti prostori mašte i igre, ja znam koliko je za mene taj proces rada na filmu, dok sam bila devojčica, bio neverovatno iskustvo. Naravno, ukoliko se to postavi kao prostor igre, a ne kao gluma, kao posao, kao dečije “zanimanje”… Dakle, ukoliko to ne dobije neku vrstu etikete i konačno, ako dete to postavlja kao neku vrstu očekivanja koje sebi zadaje, mislim da to može da bude nešto zdravo. I ako budem radila komad koji iziskuje ili za koji smatram da je važno da na sceni imam decu, svakako bih to uradila. Ali mislim da je to jedan izuzetno osetljiv, tanan potez, da iziskuje jednu posebnu rediteljsku pažljivost, pronicljivost i pre svega nežnost. Ako bih se toga uhvatila trudila bih se da budem vrlo vrlo brižna u tome.”
Pratite nas i na društvenim mrežama:
