Gde je danas žena koja je napravila najveći jugoslovenski brend Sebastian

Portal dizajn.hr objavio je intervju sa ženom koja je osmislila i realizovala legendarni koncept Sebastian - Ljubom Gamulin. Sećate se njihove galerije u Beogradu gde su se kupovali suveniri, ali i stvari za kuću, torbe, majice, mape...i čuvene limene kutije? Uz saglasnost autorke teksta Sanje Rotter objavljujemo deo intervjua.

Od druge polovine sedamdesetih do devedesetih godina i početka rata, u specifičnim okolnostima Coca-Cola socijalizma u Jugoslaviji, razvio se i ugasio jugoslovenski brend proizvoda široke potrošnje, koji su se razlikovali od svega ostalog dotad dostupnog na tržištu. Jedinstvena, sistemska estetika žarkih boja, čistih i jednostavnih formi, kao i eksplicitni brending, učinili su Sebastian proizvode predmetima želja za koje se u redu čekalo ispred galerije u centru Beograda, kakvu bismo danas nazvali concept store.

Sebastian je bio jugoslovenski concept store, dok taj izraz još nije ni postojao.

Limene kutije, stakleno posuđe, beležnice, mape, torbe raznih vrsta, ruksaci, pepeljare, olovke, majice, ćebad, police od žice… teško je uopšte obuhvatiti ceo spektar Sebastian asortimana koji je kroz godine proizveden. Proizvodnja je obuhvatala gotovo sve materijale, celu bivšu Jugoslaviju i prozvođače svih skala: od najvećih industrija do malih obrtnika. Ime Sebastian ostalo je u kolektivnom sećanju generacija ljudi s ovih prostora, posebno u Beogradu i Dubrovniku, gde su bile locirane njegove najvažnije galerije. Raspad Jugoslavije i početak rata, bili su glavni uzrok gašenja Sebastiana: period razaranja, propadanja i neprijateljstva bio je jednostavno neizbežan i toliko sveprisutan.

Iza cele ideje i realizacije ovog projekta – galerije i serijske proizvodnje dizajnerskih predmeta pod brendom Sebastian, stoji jedna osoba – progresivni mastermind i vizionarka: Ljuba Gamulin. Danas 81-godišnja penzionerka, bila je art direktorka i producentkinja Sebastiana.

Posle životnih avantura po svetu: Parizu, Londonu, Njujorku, Beogradu, Meksiku, Izraelu, Africi i gde sve ne, Ljuba je napravila pun krug i našla mir tamo odakle je sve počelo - na moru, na jugu Hrvatske – u dalmatinskom zavičaju.

U intervjuu koji je dala, objasnila je koliki je uspeh ostvario brend Sebastian.

"Instant uspeh koji smo ostvarili, je bio apsolutno zapanjujuć. Kad smo podigli zavesu, ostali smo potpuno zatečeni gomilom koja je navalila, da smo isprepadani morali zatvoriti vrata i puštati po desetak kupaca. U velikoj reportaži o Beogradu, nemački dnevni list Süddeutsche Zeitung opisao je red koji se protezao niz ulicu: izgledalo je kao da u velikom redu ljudi čekaju neki retki prehrambeni artikl, možda neku jeftinu kafu, a ne proizvode… i tu je išao opis naše ponude. Slabo se sećam i žao mi je da sam taj članak izgubila jer su upravo to bile prve rečenice uvoda u našu beogradsku priču. Bili smo ponosni. Beogradska prodavnica postala je stvarno big deal – ljudi su dolazili izdaleka s čitavim listama za svoje prijatelje, subotom su stizali svi iz obližnjih gradova ali i ostalih gradova Jugoslavije – mi smo bili mesto za kupovinu", kaže Gamulin.

Kako je objasnila, njoj i ekipi iz Sebastiana nije bilo potrebno da samo zarađuju, već su mogli da promovišu koncepte i projekte koje su smatrali važnim za društvo. Pa ipak, uprkos ogromnom uspehu, potpuna posvećenost ideji i poslu Ljubi je donela i neka nova promišljanja.

"Do početka rata, Sebastian je toliko narastao da je postao za mene noćna mora i tih poslednjih godina, sve je bilo ispunjeno kompromisima. Bilo je sve više zadataka i moranja, ja sam pala u drugi plan. Postala sam važan kotač jednog mehanizma ali ipak ugrađena u njega. Svi su se veselili da me vide, ali prvo pitanje je uvek bilo: 'Šta ima novo u Sebastianu?', a nikad: 'Kako si ti, o čemu razmišljaš?'

Stvaranje novog organizma, zapošljavanje saradnika, stalnih i honorarnih, posećivanje brojnih fabrika širom Jugoslavije, upoznavanje njihovih ekipa, od direkcije i tehničke pripreme do samog radnika na traci, sve je to u prvim godinama bilo uzbudljivo i podsticajno, uspeh nas je stalno gonio na više, brže, bolje. Ne moram naglašavati da je to u potpunosti izbrisalo moj privatni život, u njega se uvukao posao kroz stalnu prisutnost nekoga od saradnika, zajedničke večere, druženja nakon posla u nekim zabačenim sredinama (recimo Vranje ili Prokuplje), neprestane priče o iskustvima i novim projektima i mogućnostima, sve je to bilo plodonosno i kreativno, ali kao što sam na kraju počela shvatati, život je više od toga. A to nešto sam u potpunosti propuštala", priča ona.

Kada se razbolela i posle velike operacije koju je imala, shvatila je da je to prilika da ode.

"Možda koji mesec nakon mog odlaska, izbio je rat i time je ova naša priča, Sebastian, privedena kraju. To je zapravo bio konkretni razlog, do urušavanja nije došlo. Zgrada u kojoj se nalazila beogradska galerija je srušena radi izgradnje nove, što je zapravo bila olakšavajuća okolnost kod imovinsko-pravnih pitanja.

Rat me ostavio na cedilu u svakom smislu; bez plate, bez zdravstvenog i penzionog, sa sasvim malo gotovine", otkriva u intervjuu Ljuba Gamulin.

Zato odlazi u Zagreb "trbuhom za kruhom" i tamo dobija posao u jednoj firmi u stečaju. Posle toga je radila u još nekoliko kombinacija, kako kaže, zatim je na red došao projekat jedne galerije, koja je "uz sadnju maslina bila najbolje što je u životu napravila".

"Par godina pre zatvaranja Barkomanije, prodala sam mali 30-kvadratni stan u Dubrovniku (koji je sve što sam od Atlasa dobila za podizanje na noge čitavog jednog sistema i dvadeset godina uspešnog rada). S tim malim kapitalom odmah nakon rata kupila sam poljoprivredno zemljište u Istri i posadila 170 maslina. Napravila sam taj veliki korak i zauvek otišla iz grada. Iznajmila sam kamenu kućicu usred istarskog malog sela, u potpunoj tišini, i tu provela nekih 15 godina. Ali nikada nisam zamišljala da tu i završim: moja domovina je jug – neudobna, kamenita, strma ali bliska i meni jako potrebna. Masline sam posadila kao investiciju u kojoj je potrebno najmanje angažmana, što na kraju i nije baš tako ispalo, ali sigurno je to najmanje zahtevna kultura. Prinosi od ulja mi pomažu da održim kakav-takav standard života: da iznajmljujem stan, imam automobil i po potrebi kupujem knjige", priča Gamulin.

Kaže i da su samoća i brisanje „iz registra javnih osoba“ kao flaster na rani, melem za dušu.

"Živim sama i samostalno, a ljude susrećem i pozdravljam u Stonu, koji put sednemo uz kafu. Prijatelji iz daleka se zaustave u prolazu magistralom, provedemo nekoliko sati zajedno, leti češće, zimi ređe. To mi sve manje treba, imam neka nova interesovanja i želim u tom svom svetu provesti što više vremena. Mogu reći da mi je Internet jako značajan, tako pronalazim sve bolje izvore informacija, imam mogućnost slušanja online predavanja najvećih svetskih ekonomista, političkih analitičara, umetnika i naučnika. Fokusirana sam na globalne teme, o tome mogu satima pričati ali nemam sagovornika", kaže ova inspirativna, kreativna, jaka žena.

Svesna je da malo ko ima toliko vremena da kao ona može da produbi svoja intereosvanja.

"Moji vršnjaci su okupirani unucima, a mlađi prijatelji žive stvarajući, kao i ja nekada, sopstveni život, što je danas nezamislivo teže i oduzima im sve vreme. Teško se upustiti u ovakvu divnu avanturu učenja i spoznaje. Mislim da sam zaista privilegovana i da samo u potpunoj samoći čovek može rasti i sagledati sebe i svoju ulogu na beskrajno širokom planu, gledati sve iz drugog rakursa."

***

Bonus video: Transformacija stana u centru Beograda