Bila je 1986. godina. Gradovi su nosili patinu kasne jeseni, novogodišnja euforija polako se uvlačila u izloge i gradske trgove, a tramvaji su vozili svoje putnike kroz svakodnevicu Jugoslavije – tiho, sigurno, bez dramatičnih scena. I negde usred te tišine, desila se priča koja i danas, gotovo četiri decenije kasnije, izaziva osmeh i nežnu nostalgiju.
Tog decembra, u Varaždinu, ispred zamka iz bajke, tri devojke u jaknama, sa osmesima i verovatno smrznutim prstima, pozirale su za fotografiju. Nisu znale da će ta slika preživeti vreme i jednog dana oživeti zahvaljujući društvenim mrežama. Nisu znale ni da će ih možda tražiti neka redakcija iz budućnosti, na portalu koji se tada nije ni mogao zamisliti.
Ali su znale jedno – da im je lepo.
Beograd, Slovenija, prijateljstvo u sobi hotela
Tamara Vujičić, tada 22-godišnja studentkinja iz Beograda, ponela je titulu “Mis zime 1986”, na izboru koji je organizovao legendarni sarajevski magazin AS. Uz nju su stajale Mira Balač (20) iz Beograda i tada osamnaestogodišnja Gordana Majhenić iz slovenskog mesta Slatki Vrh.
Fotografija iz Varaždina osvanula je nedavno na Fejsbuk stranici portala kaldrma.rs i desilo se čudo interneta. Javila se Gordana. Najmlađa među njima. Prepoznala se na slici i javila se sa osmehom u poruci:
“Oooo, to sam ja na slici, kako lepo, lepe uspomene, hvala.”
Kada su iz redakcije kontaktirali s njom, rado je pristala da podeli još malo te prošlosti koja je zapečaćena u jednoj fotografiji i u mnogo sećanja.
“Moja sećanja su vrlo lepa. Sa Mirom sam bila cimerka u sobi i bila je jako ljubazna sa mnom. Ja sam bila malo mlada i plašljiva, a ona je bila vrlo ljubazna i sigurna u sebe. Veoma mi je pomogla njena prijatnost i ljubaznost i zato sam joj bila zahvalna.”
Lepota koja nije tražila reflektore
Gordana danas vodi sasvim drugačiji život. Iako je kratko koketirala sa svetom mode i takmičenja – učestvovala je na izborima za Miss Maribora, Portoroške noći i Žalske noći – život ju je odveo drugim putem.
“Sve to je trajalo negde do moje 21. godine. Onda sam se zaposlila i ostvarila porodicu.”
Radni vek provela je kao sekretarica u jednoj firmi, daleko od reflektora, ali, kako kažu oni koji je poznaju, sa istom onom lepotom i gracioznošću zbog koje je tada i ponela lentu.
Tragovi koje ostavljamo jedni drugima
Možda se Tamara i Mira još uvek nisu javile. Možda nisu ni videle objavu. Ali postoji nešto dirljivo u tome kako sećanje može ponovo spojiti ljude, makar samo kroz komentar ispod fotografije.
Tri mlade žene i jedna tiha poruka koju vreme ne može da izbriše: da su postojale, da su bile lepe, voljene, uzbuđene – i da ih se neko još uvek seća.
I zato, ako vam neka stara fotografija padne pod ruku, možda nije loše da je podelite. Možda je baš to ona slika koja nekome vrati osmeh. Ili uspomenu. Ili prijateljicu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
