Gorana Grbavac prošla je sve faze poremećenog odnosa sa hranom - od emocionalnog prejedanja, preko isprobavanja svake moguće dijete, do opsednutosti zdravom ishranom i vežbanjem. I u svakoj fazi, bila je duboko nesrećna, sve dok nije uspela da prekine začarani krug. Ova devojka sada je tu da podrži sve žene koje idu iz ekstrema u ekstrem i pomogne im da konačno ostvare balans. Za Zadovoljna.rs podelila je svoju priču.
Gorana je autorka stranice „Šta te jede“ kojom pokušava da skrene pažnju na to da naš odnos s hranom često nema nikakve veze sa samim namirnicama – već skriva dublje probleme. Upravo zbog toga, lako skliznemo u poremećene obrasce ishrane, što je ona zapravo i iskusila na svojoj koži.
Sve je počelo, kao i mnogim devojčicama, s ulaskom u pubertet, kad nam se bude svest o telu. Ona napominje da je čula i kako dosta devojaka krene sa režimima ishrane dosta ranije u detinjstvu, neretko pod pritiskom roditelja.
„Tu su bili komenatari u školi da imam jake noge. Tada su devojčice dosta kupovale časopise, recimo bio je popularan ‘Bravo’. Dvehiljaditih bio je u modi izgled manekenki poput Kejt Mos, koji se graničio s anoreksijom, a plasirao se kao ideal kako bi žensko telo trebalo da izgleda“, počinje svoju priču Gorana.
Takav društveni kontekst, kao i njeni unutrašnji konflikti, bili su okidač za dug i mučan period „na klackalici“ koji je usledio.
Gladovanje – prejedanje – ortoreksija
Gorana je prvo krenula s gladovanjem, jer kao devojčica nije bila toliko upoznata s dijetama. Tako je upala u „vrzino kolo“.
„Išla sam logikom da ako želim da smršam treba da prestanem da jedem. Onda bih po par dana izdržala da ne jedem ili da sam na jabukama. Naravno, telo reaguje tako što krenete kompulsivno da se prejedate. Nakon toga, imala sam kratku bulimičnu fazu, koja na sreću se nije razvila u ozbiljan problem“, priča nam.
Onda je jednog dana saznala da ima zdravstveni problem – insulinsku rezistenciju. Gorana se jako uplašila, a reagovala je razvijanjem još jednog pogrešnog odnosa s hranom. Usledila je ortoreksija – faza kad je bila opsednuta zdravom hranom i fitnesom.
„Manično sam vodila računa o tome šta jedem, trudila se da jedem samo zdravo. Opsesija se nije zadržala samo na hrani – tu je bilo opsesivno vežbanje, vodila sam računa o hemiji, koju kozmetiku koristim… To je trajalo dve, tri godine i bilo je jako opterećujuće za moje mentalno zdravlje. Ali i na fizičko – ljudi sa ortoreksijom izbacuju čitave grupe namirnica, devojkama izostaju ciklusi, dolazi do hormonskih promena“, upozorava.
Gorana kaže da o ortorekciji niko ne priča, jer je na neki način društveno prihvatljiva. Ti sa strane deluješ kao neko ko vodi računa o svom zdravlju, a zapravo si otišao u krajnost. Iz okruženja dobijaš podršku za to svoje ponašanje, priča nam, a problemi se nižu.
„Javlja se problem deljenja hrane na dobru i lošu – ako jedeš nešto dobro, ti si dobra osoba – ako jedeš nezdravo, ti si loša osoba. Imamo i problem stigmatizacije gojaznih osoba – ne možemo da prihvatimo da smo na ovaj svet svi došli u različitim telima, da nismo svi predviđeni da izgledamo na isti način“, kaže Gorana, koja priznaje da je i sama vršila stigmatizaciju ljudi s viškom kilograma dok je bila u toj fazi.
View this post on Instagram
Gorana priča da su joj bliski ljudi govorili da malo preteruje u restrikcijama, ali da ništa nije shvatala, jer je mislila da sve radi za svoje dobro. Uz to „imaš podršku društva – posebno fitnes i wellness industrije“, napominje. Sve dok joj nije „pala roletna“ – počela je opet s prejedanjem.
„To je bilo logično jer si toliko dugo pod restrikcijama. Ja sam bila na keto ishrani, izbacila sam skroz ugljene hidrate. Ugljeni hidrati su nam neophodni za našu energiju, a toliko su demonizovani. Sve vreme si na fizičkoj i mentalnoj restrikciji, a želiš da jedeš hranu. Međutim, iz straha sebe uskraćuješ. Onda, kad ti ‘padne roletna’ ili ti se u životu desi nešto što te protrese, odeš u drugu krajnost – prejedanje. Posebno ako je ranije bilo mehanizam da se boriš s emocijama s kojima ne možeš da se nosiš“, ukazuje.
View this post on Instagram
Šta se krije iza rečenice „želim da smršam“
„Većina ljudi krene da traži pomoć kad upadne u fazu prejedanja, misleći da je prejedanje problem, a ne restrikcija. Kod mene je bio okidač to što sam pored poremećaja ishrane imala anksiozne napade, pa sam se zbog toga javila psihoterapeutu. Onda smo kroz rad i priču shvatili da sam imala problem sa ishranom. Shvatila sam šta sam zapravo radila svom telu“, predočava Gorana.
Nakon dugog rada na sebi i pronalaženja balansa pomoću terapije, shvatila je šta je srž gotovo svakog problema s ishranom – nedostatak ljubavi prema sebi, odnosno duboka uverenja da nismo dovoljno dobri, vredni, voljeni.
„Iz toga se razvijaju odbrambeni mehanizmi, a kod nekih ljudi se to preslika na odnos s hranom i poremećene oblike hranjenje. Na primer, ja sam kroz ortoreksiju pokušavala da pronađem svoj davno izgubljeni identitet i da pokažem vrednost tako što neću nikada da pojedem nešto što je ‘loše’ i nezdravo. A nama se stalno kroz medije forsira jedan ideal lepote. Dosta devojčica misli da treba to da dostigne da bi se osećala viđeno, voljeno, vredno. Desi se da ljudi transformišu svoje telo, i onda shvate da su i dalje isto nesrećni. Iznutra se ništa nije promenilo – uverenja su ostala ista. Njih ne možemo da promenimo ako smršamo 10 kilograma“, objašnjava ona.
U redu je ako hoćeš da smršaš, kaže Gorana, ali su tvoji motivi presudni.
„Velika je razlika u tome da li želimo da smršamo zato što volimo sebe, a skontali smo da smo jeli dosta hrane koja nam ne prija ili se nismo kretali – a totalno je drugi način kad panično vidimo broj na vagi, pa počnemo da mislimo: ‘Ne mogu da verujem šta sam sebi dozvolila, na šta ličim’. Krenemo s rigidnom dijetom i uskraćivanjem, izgladnjujemo se, mrzimo sebe u tom procesu, a onda možda dođemo do cilja. Međutim, opet budemo nezadovoljni, jer nam rezultat ne daje određenu emociju – posebno ako je proces bio jako mučan“, objašnjava.
Dosta ljudi zbog niskokaloričnih dijeta brzo vrati kilograme, jer su toliko izmučili telo režimom koji nije održiv, kaže. Zato, kad se ugojimo, treba to da posmatramo kao neku činjenicu, ne kao pokazatelj da smo postali manje vredni kao osobe.
„Možda si imala težak period, radila si od kuće pa si se manje kretala… Nije smak sveta – ako mi to jako smeta, regulisaću ishranu jer želim da mi bude bolje, da jedem nutritivno bogatu hranu, da vežbam da bih bila fleksibilnija i imala više snage. Rezultati će prirodno doći“, kaže Gorana.
View this post on Instagram
Znak da je tvoj nutricionista/trener toksičan
Čitava jedna industruja zarađuje na našim nesigurnostima i na brojanju kalorija. Mnogi traže pomoć da smršaju, pa od osoba od poverenja nauče poremećene obrasce ishrane. Trenera i nutricionista ima mnogo – kako prepoznati toksične?
„Obično kažem ženama da osećaj ne može da ih prevari. Ako vidite da se u saradnji s nekim osećate mnogo gore nego pre saradnje, to je znak da nešto nije okej. Ako se štrecate svaki put kad idete na premeravanje, ukoliko vas neko kritikuje jer niste smršali dva kilograma, a trebalo je po programu, ili vam nabija osećaj krivice, to znači da za osoba nije za vas“, jasna je Gorana.
View this post on Instagram
Jako je bitno da se edukujemo da su režimi od 1.200 kalorija za petogodišnje dete, ne za odraslu ženu, kaže ona.
„Čim vidite da vam trener ili nutricionista daje režim od 1.200 kalorija ili manje, nije za vas – jer nije normalno da gladujete, da ste slabi, da vam se muti, da vam nestane menstruacija. Ta osoba želi da dostignete rezultat, da bi mogla da kaže: vidite koliko je moj klijent smršao. Ali bitan je način – kako se klijent oseća u procesu i da li će da održi kilažu“, smatra.
View this post on Instagram
Najzad, kada shvatiš da imaš problem, shvatiš i da ne možeš da ponavljaš istu stvar godinama i da očekuješ drugačiji rezultat, ističe Gorana.
„Ako te rigidne dijete nisu vodile tamo gde si htela da stigneš, već u prejedanje i loš odnos s hranom i telom, onda shvatiš da hrana nije problem, već moramo da se pozabavimo sobom“, njena je poruka.
***
Bonus video: Sladoled
Pratite nas i na društvenim mrežama:
