U Boljšoj teatru igrala sa polomljenom kosti.
Život je pun ajkula, a ja sam najveća, baletska ajkula. Najveća riba među baletskim ajkulama – tako Ivanka Lukateli počinje razgovor za Zadovoljna.rs.
Vitka i poletna poput tinejdžerke sa svoje 74 godine, ona prosto pleše dok hoda prostorijama Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” gde je nedavno otvoren njen legat. Ta jedinstvena i vredna postavka prozor je u neverovatan život jedne primabalerine, koreografkinje, pedagoškinje, prave planetarne zvezde u svetu baleta.
Prodala dušu umetnosti, ne đavolu
„Gledam sebe u ogledalu i vidim da me se drugi jako plaše. Plaše se zato što sam iskrena, zatim sam zahtevna, stalno jurim perfekcionizam koji ne postoji jer sam zaljubljena u umetnost. Ja sam prodala dušu umetnosti, a ne đavolu.“
Ivanka, koja je ćerka Antona Lukatele, slikara i umetnika iz Crne Gore italijanskog plemićkog porekla, kaže da je život bio strog prema njoj.
„Mene je oblikovalo siromaštvo, bila sam iz miljea siromašne porodice, nisam imala neki naročit izbor i onda me je život nekako slučajno usmeravao da idem tim nobl putem jer je balet nekad bio nobl profesija, kao princeze i bajke. To je bio najbrži put da se sklonim iz tog siromaštva koje je meni zapravo bilo veliko ljudsko bogatstvo – to što smo jeli hleba i masti sa mlevenom paprikom. Shvatila sam vremenom da je najveće bogatstvo duše. Otac me je odgajao, bio je moje sve. Tek sada sam otkrila ko je on bio. On se stvarno žrtvovao zbog mene. Ništa mi nije ostavio, a sve mi je ostavio.“
Ivanka je završila čuvenu baletsku školu Lujo Davičo, gde je potom bila pedagoškinja, specijalizovala se na Moskovskoj državnoj baletskoj školi. Neprikosnoveni talenat i trud doveli su je do mesta primabalerine u Narodnom pozorištu u Beogradu i Nacionalnog Bavarskog pozorišta u Minhenu. Bila je i direktorka baleta, nastupala od Paname, do Japana.
„Drugačije je u Rusiji, u Moskvi igrati nego bilo gde na svetu. To smo uradile samo Duška Sifnios i ja iz tadašnje Jugoslavije, mislim da je tako i sada. To znači da moraš da budeš zaista jako dobar da bi igrao sa njihovim ansamblom. Ja sam samostalno gostovala tamo.“
U Boljšoj teatru igrala sa polomljenom kosti
Nije znala za umor i fizičku iscrpljenost.
„Ja i danas pomeram nameštaj u stanu kad mi dosadi. Nikad se posle nastupa nije desilo da kažem – ja ne mogu da izdržim. Dvaput sam igrala sa puknutom kosti, bez gipsa, i sa istegnutim ligamentima. Kad izađeš na scenu, zaboraviš na to. Prvi put mi se desilo u Moskvi na nekom takmičenju. Scena u Boljšoj teatru je dosta kosa, pod velikim nagibom. Ja prvi put igram na kosoj sceni Crnog labuda koji ima 32 okreta na mestu. Ako se pomeriš, nisi za to. I ja od sreće na toj probi što se nisam mrdnula sa mesta, što me nije povukla ta kosina na napred, u poslednjem se opustim i padnem na tu nogu koja je gore bila i zakovrnem je. Ništa me nije bolelo dok je bilo vruće. Sutra generalna proba takmičara, mene boli. Ne mogu, a moram da igram. Zovu oni lekara Rusa, kaže samo se vi zagrevajte, ali ništa mi bolje nije. Prozivaju me na scenu, Rus me naprska nekim sprejom po nozi i gurne me na scenu. Posle jeste otekla noga, ali tad na sceni me ništa nije bolelo.“
Injekcija u nogu, dok zamena čeka našminkana
Stopala, priznaje, nije štedela.
„U Minhenu isto na jednoj važnoj premijeri osetim da je nešto krvcnulo. Sutradan repriza, a ja ne mogu na nogu. Velika Lin Sejmur, balerina iz londonskog kraljevskog baleta, pita mogu li, kažem kako ne. Daju mi injekciju u nogu, izađem na scenu, a vidim moju alternaciju pod punom šminkom i u kostimu spremna da uleti da me zameni. I kažem – e nećeš. I odigram sa puknutom kosti. Moja skala bola je podignuta.“
Publike se uplašila samo jednom
Nikad nije imala strah pred publikom jer je prikazivala ono što oseća. Sledila se samo jednom.
„Sa 16 godina su me uzeli u Narodno pozorište i dobila sam odmah neki solo da igram. Ujutru sam naučila, a uveče treba da igram. Našminkala se, čekam da izađem i parališem se. Kažem da ne mogu da igram, suza suzu stiže. Uleti tada pokojna Vera Kostić, direktorka baleta, i kaže – ako sad ne izađeš, nikad više nećeš izaći na scenu. I taj moj inat mi kaže – sad il nikad.“
I vinula se u zvezde. Ulogu nikad nije studirala, osećala ju je.
„Znaš o čemu se priča, staviš se u tu situaciju i ponesu te emocije. Dva, tri puta sam se rasplakala na sceni, ali tad kad me ponesu emocije, mozak slabo radi. Kasnije sam u pedagogiji učenicima govorila da su noge i ruke kola, telo je kočija, a glava je kočijaš. Jako je teško odvojiti emocije i fokus, a ja sam to imala. Igrala sam po 20 predstava mesečno, prvih uloga. Posle svake nisam mogla da spavam, stalno sam mislila šta sam uradila. A nijedne svoje predstave se ne sećam, toliko sam se davala.“
Slava joj nije bila cilj, ali je došla sama.
„Ako nisi svestan šta tražiš, ako tražiš samo materijalno bogatstvo ili slavu, nisi na dobrom putu. Ja nisam ništa tražila, dobila sam sve. Nisam ni bila svesna da treba nešto da tražim.“
Ali znala je da drži do sebe. Dok je živela i radila u Minhenu, direktorka je bila ista ona čuvena Lin Sejmur.
„Jako me je volela, međutim, bila je neka proba i stalno me je vraćala da ponavljam pokrete. Aman više, meni se već sve raskrvarile noge, počeo da mi pulsira gnoj koji sam imala i onako pristojna kažem – ajd sad dosta. Svi su stali ukopani, kako to da kažem takvoj veličlini. A samo sam htela da mi objasni zašto me vraća. Odgovor je bio – you are nasty girl. Nisam znala tad dobro engleski, pa odem kući, prelistam rečnik i vidim da to znači – nevaljala devojčica. Sutradan se vratim kod nje i kažem da nisam nasty girl nego sam pametna devojčica. Posle toga me je stavila da učim sedeći, da gledam druge dok plešu. Kad sam joj posle pokazala šta sam naučila, izvinila se i kazala da zaista nisam nevaljala, da sam pametna devojka.“
Ivanka priča i da je jednom neverovatnom prilikom imala – suflera na sceni.
„Jednom sam bila treća alternacija, razbolela se prva podela, razbolela se druga i ja treba da igram to veče jer predstava ne sme da se otkaže, a pola stvari ne znam. Tada mi je koleginica Lidija Pilipenko kazala – ništa se ne sekiraj, ja ću da sedim iza scene i sve ću ti šaputati. Tako sam ja igrala uz suflera. Mislim da se nikad nije desilo da balet ima suflera, a niko ništa nije primetio.“
Mika Antić joj posvetio stihove
Njen poziv je, kaže, fantastičan jer živite u nekom drugom kosmosu, ali umetnik mora da bude nitima prizemljen dok je tako u vazduhu da ne bi potpuno otišao. Nju je u realnosti držala misija da usrećuje ljude.
Usput je sretala mnoge veličine među kojima je i pesnik Mika Antić. On joj je posvetio pesmu u kojoj se, između ostalog, kaže „Ako se nađeš uplašena u nekim vrstama sećanja na život…“
„Iza te priče krije se jedno veliko poštovanje umetnika prema umetniku. On je meni u jednom trenutku, kad sam bila u Novom Sadu, puno pomogao. Tu se krije obostrano divljenje. Poklonio mi je tu pesmu za rođendan, a nisam ni znala za nju prethodno. On je bio izuzetan čovek, pravi umetnik“, priča Ivanka, koja je u međuvremenu postala i sertifikovana instruktorka joge.
Uz jogu naučila da grli ljude
Da je znala jogu ranije, kaže, mnogo bezbolnije bi prolazila kroz događaje u kojima je morala da bude borac.
„Joga me je u nekim godinama naučila kako grliti ljude. Za mene je bilo nezamislivo da nekog grlim, posebno nepoznatog. Bilo mi je to najteže u životu, ali kad sam naučila zašto i kako grlim, shvatila sam da bih sa mnogo manje napora dobila ranije ono što sam htela. Grlite da biste osetili drugog. Dešavalo se da se ljudi ukoče. Deci se prepuštamo u zagrljaj jer znamo da su nevina, ali kod starijih se oseća otpor. Onda polako osetite kako napetost popušta. Ljudi apriori imaju stav prema drugom kao prema neprijatelju, iz straha zbog dualnosti u sebi. A ako sam ja dobronamerna, zašto bih se plašila bilo koga.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
