Tatine dugogodišnje zdravice "da nam se Kaća uda dogodine" nisu urodile plodom.
Ugovaranje braka sam oduvek vezivala za srednji vek i u sadašnjoj eri dejting aplikacija postojanje te tradicije mi se činilo nemoguće. A onda sam otišla kod bake u Bosnu za Božić.
Sve je počelo standardnim protokolom koji je nezaobilazan na svakom porodičnom okupljanju – bombardovanje pitanjima imam li momka, zašto nemam, kada ću se udati itd. Pošto su shvatili da tatine dugogodišnje zdravice „da nam se Kaća uda dogodine“, nisu urodile plodom, rešili su da uzmu stvar u svoje ruke. Pritom, napunila sam 28 godina i kako oni kažu – vreme mi je.
Teča iz Australije se odmah bacio na posao i preuzeo ulogu provodadžije. Krenuo je da mi pokazuje fotografije svojih drugara neženja, a ja sam se osećala kao da sam u žiriju izbora za Mister Univerzum i samo sam govorila – može, ne može.
Čim sam za jednog momka rekla: „Opaaa“, teči je to bio znak da može da pređe na sledeći nivo provodadžisanja. Međutim, odjednom je nastala halabuka jer je dečko poreklom iz Crne Gore, a tati se ne dopada ideja da mu ćerka bude sa Crnogorcem.
Njegovo mišljenje o „đetićima“ je bilo zasnovano na glupim stereotipima, pa ga je cela familija zasula kontraargumentima koji nisu bili ništa manje glupi (jedan od njih je bio da dečko živi u Australiji, pa samim tim on i nije Crnogorac). Na kraju je tata morao da prizna poraz. U tom trenutku sam sebi još jednom potvrdila da moja porodica ima previše sličnosti sa grčkom porodicom iz filma „Moja velika mrsna pravoslavna svadba“.
Dok su se svi cerekali i bacali izlizane bumerske forice, čula sam teču kako preko telefona govori: „She’s a very nice girl“ i shvatila da razgovara sa roditeljima mog „budućeg muža“. Vrag je odneo šalu i situacija mi više nije delovala komično.
U jednom trenutku, svi smo mirno sedeli i pažljivo slušali teču koji mom, „budućem svekru“ jelte, priča o tatinom poreklu i našoj porodičnoj neukaljanosti. Razgovor se završio tečinim komentarom kako bi mi „svekar“ odmah kupio avionsku kartu da dođem. I dalje nisam mogla da verujem čemu prisustvujem.
Morala sam nekako da iskažem svoju blagu nelagodu, pa sam pokrenula raspravu o tome kako je svako usiljeno upoznavanje neprirodan proces i kako tu nema ljubavi, iako nemam pojma odakle mi takav stav. Moja priča o spontanom upoznavanju je za mene bila super odbrambeni mehanizam, ali nije pila vodu kod parova u mojoj porodici, jer se svako od njih upoznao preko nekoga. Ne ugovoreno, ali preko nekoga.
Iako nisam neka romantična duša, nekako sam verovala u filmske susrete stranaca na ulici i u ljubav na prvi pogled, iako mi se tako nešto nikada nije dogodilo. Niti se dogodilo nekome koga poznajem. Uglavnom bude ljubav na prvo provodadžisanje.
Na kraju sam digla ruke i shvatila da nemam šta da izgubim. Po glavi su mi se motala moja propala ljubavna iskustva i shvatila sam da ovaj dečko može biti „husband material“, za razliku od neozbiljnih beogradskih momaka kojima sam bila zaluđena (doduše i ja sam bila poprilično neozbiljna).
S obzirom da se ne snalazim baš najbolje u ovom modernom online dejting svetu i da komšinica Mara od 75 godina ima zanimljiviji ljubavni život od mene, odlučila sam da dam šansu oprobanom provodadžijskom receptu.
Pristala sam da učestvujem u ovom teatru apsurda moje lude porodice, koja me naravno ne prisiljava ni na šta (nisu baš toliko ludi) i nema mi nazad. Dejt je zakazan, a ja ću možda uskoro pisati iz Australije, ko zna.
***
Bonus video: Borba protiv nasilja nad ženama: Somborske šnajderke
Pratite nas i na društvenim mrežama:
