Ona putuje svetom i pomaže siromašnim ljudima da premoste svoje nevolje.
Ana Jovanović je Beograđanka na privremenom radu u Kraljevini Esvatini. Ako ne znate gde se nalazi ta zemlja, nisam znala ni ja, ali posle susreta sa ovom ženom proširila sam svoja geografska znanja. Ta zemlja se nekada zvala Svazilend, a ova Srpkinja pomaže siromašnom stanovništvu da dođe do domova zdravlja, a deca do škole dok ih iz nabujalih afrički reka vrebaju krokodili.
Ovu pozitivnu ženu primetila sam sasvim slučajno na jednoj popularnoj platformi. Najpre su mi pažnju privukli njeni duhoviti komentari stvarnosti, a onda sam saznala da ona zapravo živi u Africi, gde „gradi pešačke mostove“. Uspela sam da stupim sa njom u kontakt preko jedne druge društvene mreže, na kojoj vodi profil svojim ljubimcima – mački Karlosu i psu Lumi.
A njena životna priča je interkontinetalna avantura koja traje.
Ana je poreklom iz beogradskog naselja Borča, po obrazovanju je inženjerka zaštite životne sredine, a više od 15 godina se bavi humanitarnim radom u programima smanjenja siromaštva kroz različite tematske projekte.
Od OSMEH-a do Malezije i nazad
Dok je živela u Srbiji, bavila se omladinskim radom i vodila organizaciju OSMEH (Organizacija za solidarnost, mobilnost, ekologiju i humanost mladih), čija je osnovna delatnost bila neformalno obrazovanje mladih i zaštita njihovih prava. Fokus im je bila zaštita životne sredine, programi solidarnost, obrazovanje kroz sport i omladinska politika. Bila je angažovana i kao trenerica i edukatorka na programu Evropske komisije „Mladi u akciji“ (današnji Erasmus+).
Neki od najznačajnijih projekata kojima se bavila bili su vezani za održivi razvoj u ruralnim sredinama, te je Ana sarađivala sa opštinom Rofrano u regiji Kampanja u Italiji i tamo sa lokalnim omladinskim cetrima organizovala projekte na kojima su učestvovali i mladi iz Srbije.
„Stekla sam veliko iskustvo u radu sa mladima širom Evrope, a 2013. selim se u Kuala Lumpur, u Maleziji, gde sam boravila punih osam godina i radila u dve organizacije i stekla praktična znanja koja se tiču dizajna i ugradnje solarnih sistema. Radili smo u džungli i na ostrvima u Tihom okeanu, a mlade iz tih sredina obrazovali smo kako se održavaju solarni sistemi“, priča Ana.
Potom je pet godina radila u organizaciji koja utiče na smanjenje siromaštva na globalnom nivou AFI (Alliance for Financial Inclusion), koja se bavi unapređenjem pristupa kvalitetnim finansijskim uslugama i poboljšanjem finansijske pismenosti stanovništva zemalja u razvoju.
Bila je na poziciji komunikacija i razvoja organizacione strategije, potom regionalni menadžer za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju. U to vreme prvi put je posetila Obalu Slonovače, Zambiju, Ruandu i Keniju, gde se zainteresovala za Afriku.
A onda se sredinom 2020, zbog kovid krize, vratila iz Malezije u Srbiju i nastavlila da radi za AFI, ali od kuće.
Humanost gradi mostove
Iako joj je taj period izuzetno prijao jer je bila blizu porodice i prijatelja, i ponovo u Beogradu koji je za nju jedan od najlepših gradova na svetu, nedostajao joj je rad na terenu, a njen pristup humanitarnom radu ušao je u novu fazu.
Tada dolazi u kontakt sa organizacijom „Inženjeri u akciji“ sa sedištem u SAD, koja se bavi izgradnjom pešačkih mostova u ruralnim sredinama Afrike i Južne Amerike. Odlazi u Esvatini na finalni razgovor u maju 2023. i prvi put se sreće sa celim timom.
„Impresionirao me je entuzijazam ovih izuzetnih ljudi, uglavnom građevinskih inženjera koji su se posvetili cilju da svoja znanja i veštine usmere na pomoć i podršku zajednicama kojima ovi mostovi menjaju život“, opisuje Ana početak puta na jug Crnog kontinenta.
U septembru 2023. seli se u Esvatini.
Trenutno je menadžerka za Esvatini na programu izgradnje pešačkih mostova, a zadatak joj je da koordinira članove tima, nabavku materijala, logistiku i saradnju sa lokalnim ministarstvima i agencijom za razvoj, projekat od početka do kraja. A nije joj strano ni da ponekad uskoči u deo koji se tiče same izgradnje mostova.
„Prve dve nedelje na poslu provela sam na terenu gde sam radila na izgradnji mog prvog pešačkog mosta u zajednici Dvalile na reci Mboma.“
Ana živi u Mbabaneu, glavnom gradu Esvatinija, koji je ujedno i jedan od najmanjih glavnih gradova sveta. Kraljevina se nalazi na granici sa Mozambikom i Južnoafričkom Republikom, ima blagu, pretežno planinsku klimu i neverovatne pejzaže koje se Ana tek sprema da otkrije.
„Hrana je odlična, baš prema mom ukusu, jer ima dosta voća i povrća. Kraljevina Esvatini je poslednja apsolutistička monarhija sveta, u kojoj postoji parlament koji se bira na izborima, ali finalne odluke odobravaju kralj i kraljica majka“, prenosi nam utiske.
Kaže da su Svazilenđani izuzetno duhoviti i komunikativni. Jako joj se dopada njihov miroljubivi pristup životu, kao i način na koji govore.
„Ono što nisam očekivala a prijatno me je iznenadilo jeste da su jako sarkastični, što odlikuje inteligentne narode, pa je uvek zabavno komunicirati sa ljudima koje poznaješ, ali i koje ne poznaješ. Jezik koji se govori je sisvati (grupa bantu jezika), sličan južnoafričkom zulu jeziku, ali se takođe govori i engleski“, daje mi Ana osnovne informacije o toj dalekoj kulturi.
Pošto su me do Ane odveli mostovi na platformi X gde je podelila fotografije „sa bauštele“ ili gradilišta, na kojima radi zajedno s majstorima, zanimao me je rad na terenu.
„To sa ‘bauštele‘ nastalo je kao pošalica mojih prijatelja iz Srbije kada sam im poslala slike sa gradilišta, ali nemam problem sa tim da sam ‘bauštelac‘“, šali se Ana.
Program poboljšava životne uslove lokalnog stanovništva, a istovremeno je i veoma edukativan za mnoge ljude jer su lokalci uključeni u projekat.
Šta znače mostovi lokalnom stanovništvu
Koliko su mostovi važni, Ana zna kao neko ko je odrastao u Beogradu, na levoj obali Dunava i ko je gotovo svakodnevno prelazio čuveni Pančevac. „Dobro se sećamo ’99. godine kada je najveći strah Borčana bio da će nam bombardovati Pančevački most jer je i sama pomisao na to izazivala ogroman osećaj odsečenosti i straha.“
Mostovi su neophodna infrastruktura za stanovništvo sa obala reka i simbol jedinstva i zajedništva. Za zajednice u Esvatiniju ti mostovi su izvor života i njihov uticaj na poboljšanje životnih uslova je nemerljiv.
„Esvatini je država koja ima kišnu i sušnu sezonu, pa je u toku kišne sezone nemoguće preći nabujale reke, što sprečava deci odlazak u školu a ostalom stanovništvu pristup medicinskim, pravnim i drugim uslugama. Mostovi koje gradimo im daju mogućnost da brzo, a što je još važnije bezbedno pređu na drugu stranu reke, bez rizika od davljenja i teških telesnih povreda koje su vrlo česte.“
Afrika joj se sviđa uprkos krokodilima i bubama
Na pitanje da li joj se sviđa život u Africi, kaže da posle mnogo godina života po belom svetu, život u Africi ne izgleda posebno drugačije.
„Afrički kontinent je sam po sebi čaroban i na meni je tek da otkrijem sve lepote Afrike i afričkih zemalja. Sve što sam doživela i videla u ovih nekoliko meseci samo mi govori da me očekuju nova i fantastična iskustva kojima se veoma radujem.“
A krokodili? Da li u Svazilendu ima krokodila?
„Krokodila ima, i to baš mnogo! Kada radimo evaluaciju terena za izgradnju mostova, jedno od prvih pitanja koje postavljamo jeste – KADA je poslednji put viđen krokodil na toj lokaciji a ne DA LI je viđen. To svakako ne utiče na odluku da li će neka zajednica dobiti most, ali znatno utiče na naš plan pripreme bezbednosti na radu. Krokodili su ovde normalna pojava, tako da se nekako navikneš na to, pa te ne iznenađuje mnogo kada ih vidiš. Ja, naravno, volim da priđem i da ih slikam, kada god sam u mogućnost. A ima i nosoroga, kojih je ostalo još jako malo, pa se trudim da ih što više posećujem u nacionalnim parkovima. Bojim se da naredne generacije neće imati tu priliku i da će nosoroge moći da vide samo na slikama, što me izuzetno rastužuje.“
Naravno, svako mesto ima i ono što čoveku i nije baš po volji.
„Ako bih morala da izaberem nešto što mi se ne dopada, to su onda bube. Jako su velike i čudne, a ja sam neko ko ima priličan strah od buba. To je nešto sa čim sam se suočavala i u Maleziji i verovatno problem sa kojim ću se nositi do kraja života…“
Gledala Jokića u 48. državi koju je posetila
Ana je u oktobru poslom boravila u Denveru – a SAD su još jedna država sveta koju je doživela.
„U Koloradu sam bila u oktobru na godišnjoj konferenciji moje organizacije i provela sam dve nedelje u Denveru. SAD su 48. država sveta koju sam posetila i provela sam se odlično zahvaljujući mom timu koji se posvetio misiji da mi pokaže najlepše lice Amerike.“
A boraviti u Denveru a ne otići na utakmicu Denver Nagetsa nije moguće.
„Imala sam tu sreću da gledam Denver protiv uvek legendarnih Lejkersa, i to na prvoj utakmici sezone, pa još na sve to i Jokić. Gledati Jokića bilo je pravo uživanje! Ta nonšalantnost i igra sa ‘pola snage‘ gde deluje da je potpuno nezainteresovan za sve što se oko njega događa a opet je evidentno najbolji igrač na terenu (dok je na terenu u isto vreme i Lebron Džejms), to je ono čemu težim. Da budem najbolja u svom poslu, sa pola snage!“
U Afriku povela i svoje udomljene ljubimce
Kao što sam na početku pomenula, Anu sam pronašla preko Instagram profila njenih ljubimaca.
„Karlos nije mačor već mačka i dobila je ime po mom prijatelju Karlosu iz Španije, a to što je ženka nije uticalo na to da dobije neko ženskije ime! Pronašla sam je ispod stepeništa zgrade u kojoj sam radila i pokupila je onako odokativno bez nekog prevelikog biranja“, priča Ana o svojoj maci kojoj je ovo treći kontinent na kom živi.
Pas Lumi je sa njom dve godine, pronašla ga je u Sopotu sa slomljenom nogom… „Lumi je jedna nežna duša sa velikim srcem i prijatelj koga svako može samo da poželi.“
Kaže da su njeni ljubimci u Africi poblesavili, privlače ih novi mirisi i oboma im odgovara planinska klima pa je prvih mesec dana „morala da ih vija po planinama“.
„Prilagodili su se odlično, jako im se dopada život u Africi, a sad traže prostor sa dvorištem gde će moći slobodno i bez brige da se kreću i uživaju. I super se slažu, ali su prilično indiferentni jedno prema drugom.“
Svojim ljubimcima napravila je Instagram profil u danima dok je čekala da stignu iz strogog karantina, pa je morala nečim da se zanima. Kaže da slobodno možete da zapratite stranicu za dnevne izveštaje o tome šta rade i kako se provode u Africi.
Kaže da su je mnogi kritikovali da baca pare i da je poludela što vodi ljubimce sa sobom, a ona smatra da je imati ljubimca velika odgovornost i odluka za ceo život. Ne podnosi ljude koji napuštaju svoje ljubimce jer su im se promenile životne okolnosti.
„Moji pas i mačka su moja odgovornost i deo mog života, tako da gde sam ja – tu su i oni.“
Planovi za budućnost?
Kad sam joj pomenula planove za budućnost, dobila sam očekivano:
„Do sada sam razumela zašto se kaže ‘čovek planira, bog se smeje‘ tako da se trudim da ne pravim mnogo planova. Želim da u narednom periodu uživam u odluci koju sam donela, da pružim ovom projektu što više ljubavi i znanja, i da otkrijem sve lepote Afrike. Maštam o tome da svako dete, svaki čovek i svaki pas i mačka sveta imaju svoj dom.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
